Ispiraju nam pamet i zatiru vrednosti

Započeću ovo razmatranje uzgrednom opaskom o „Prvoj srpskoj televiziji“ na kojoj se serija prikazuje. Da li je to „Prva turska televizija“ kako mnogi na internetu smatraju? To je, svakako, preterana ocena, ali... Da li njeno ime znači da Srbi ranije nisu imali televiziju? Da li je njen vlasnik Srbin? Valjda bi, da je srpska, koristila srpsko pismo? A kakav zaključak sledi iz onoga što se na njoj prikazuje? I onda: da li je to lažno ime - prosudite sami... 

Pouke iz sadašnjice

Prvo je zarad usijanja stanja priređen igrokaz: gledaoci treba da izglasaju koja će od ponuđenih (stranih) serija biti prikazana. Kakvih je tu ostrašćenih okršaja bilo! A onda su neki prokljuvili da je serija već davno otkupljena... Znači, sve to je bura u čaši vode, reklamni trik! Sem toga, narodu su bacili kosku da se oko nje gloži, dok u međuvremenu važni vozovi prolaze! Spretno, nema šta! 

U najavi piše da je „serija izazvala kontroverze u islamskom svetu, jer je Sulejman predstavljen kao nemoralan čovek, bez poštovanja prema ljudima i sklon ličnim zadovoljstvima“. Hajte, molim vas, koji sultan nije bio takav? Muslimani su se zapravo bunili protiv toga što je za junakinju uzeta Slovenka, zbog koje je sultan zanemario harem, sa njom imao više od jednog propisanog deteta, čak se i oženio njome! Zato ćemo biti u prilici da gledamo tursko raspredanje o tome kako slovenska rospija obrlaćuje umišljenog a povodljivog slabića, usput gazeći svakog ko joj se nađe na putu. I sve to u evropskim `aljinama - nigde dimija, šalvara, zarova, feredža... 

Prizor iz tv serije Sulejman

Baš me zanima da li je u Turskoj prikazan naš film „Boj na Kosovu“? Ili „Banović Strahinja“? A šta bi bilo da je snimljena serija o nekom drugom sultanu? Jer, mletački poslanik iz XVI veka Marino Sanuto beleži da je Sulejmana „krasila i ta okolnost da, za razliku od oca i mnogih drugih sultana, nije imao sklonost prema pederastiji“. 
Pitam se, ako je već ljubav između Sulejmana i Rokselane toliko zanimljiva našim gledaocima, zašto onda nije otkupljena ukrajinska serija (svakako i jeftinija!) „Roksolana - sultanova zarobljenica“, koja govori upravo o njihovoj ljubavi? A i glumci su lepši (vidite slike)! Ko god želi a razume ruski, neka se i sam uveri: http://serialu.net/roksolana-nastunya/. Uz to, bila bi to retka prilika da čujemo neki slovenski jezik... što kanda nije „politički korektno“. (Ovaj zaključak izvlačim i zato što nam je ruski film „Sibirski berberin“ u jednom bioskopu prikazivan... na francuskom!?) 

Plakat za ukrajinsku tvseriju Rokselana

Ovolika navala turskih serija u našem „Sirbistanu“ baca sasvim određeno svetlo na izjave ministra inostranih poslova Turske Ahmeta Davutoglua: „Mi želimo novi balkanski region, utemeljen na... kulturnoj hegemoniji. Takav je bio otomanski Balkan. Mi ćemo obnoviti taj Balkan... Otomanska stoleća na Balkanu su uspešno vreme i sada ga treba vaspostaviti... Turska je vaše sigurno utočište, vaša domovina“. Neka malo razmisle o tome oni koji na internetu pišu: „ne vidim zašto ne bismo gledali malo istoriju iz njihovog ugla, pa pobogu neće nas opet napasti!“ A savremeni ratovi se drugačije vode... zato imaju i drugo ime: mrežnocentrični ratovi. O tome se može pročitati u knjizi Aleksandra Dugina „Geopolitika postmoderne“. 
Zar niko drugi osim Turaka ne snima serije na istorijske teme? Zar postoje samo južnoameričke i španske serije? Zašto na televiziji nema ničeg nama bližeg? Da li su Česi posle izvanredne serije „Bolnica na kraju grada“ (1977-1981) išta snimili, sem što su školovali naše režisere? Postoji li uopšte televizija kod Bugara? O Rusima da i ne govorim... Kod nas je tako malo prikazano: serija „Kneginja Anastazija“, pri tom najverovatnije prevedena sa EAA (englesko-američko-australijskog). Zatim: „Za cara i otadžbinu“. Od savremenih: „Sašina ekipa“ o užasima ruske tranzicije, i trenutno „Tajni znak“, o kojoj nema nikakvog odjeka na internetu... I to bi manje-više bilo sve. Štaviše, čujem da se vodi velika borba kako i sam ruski jezik ne bi izbacili iz školskih programa... 

Najzad, moglo bi se očekivati da i mi „konja za trku imamo“... „Crni Gruja“, velite? Meni se nije dalo da gledam karikiranog Vožda Karađorđa koji je i glavom platio borbu za naše oslobađanje od turskog ropstva! To mi je poput Kraljevića Marka u reklami (strane) banke. Ako već moram da trpim sprdanje sa slavnim ličnostima naše prošlosti, makar ne moram to i da gledam! Isto se može reći i za naše savremene filmove uopšte. Postoji li u svima njima skupa makar jedan normalan čovek!? A koja je svrha sveg tog mlaćenja prazne slame? U kom grmu leži zec? Sa svih strana nam utuvljuju kako smo najgori, te su sasvim u pravu svi oni spolja (i iznutra) koji iz petnih žila upinju (sasvim nesebično i nekoristoljubivo, jakako) da nas privedu „evropskim vrednostima“, usput nam namećući lažnu odgovornost zbog naše navodno „mračne prošlosti“ sa kojom moramo da se „suočimo“ i „raskrstimo sa njom“. Nismo valjda mi jedini narod na svetu u čijoj prošlosti nema ničeg dobrog? Tu se i krije odgovor na mnoga postavljena pitanja na internetu, na primer: „zašto neko ne napravi domaću seriju, recimo, o caru Dušanu Silnom“? A što se tiče tih izvikanih „vrednosti“, pitam se: spada li i „humanitarno bombardovanje“ u njih? A uporno prećutkivana trgovina ljudskim organima?..      

Pouke iz prošlosti

Serija „Sulejman Veličanstveni“ prikazuje istorijska zbivanja gledana iz turskog ugla. Tako u njoj imamo priliku da nam mađarskog kralja Lajoša II, poginulog u dvadesetoj godini života, dočarava vremešni debeljuca. Zato je verno prikazan uštrojeni Zumbul-aga (ko bi to bolje umeo od Turaka?)... Samo - nešto ne videh crnce-rmpalije kao stražare (evnusi, onako slabašni i ženskasti, nisu za telohranitelje). Zašto crnce? Zato da se ako neka robinja rodi crnče odmah zna da nije sultanovo, posle čega - zna se: u vreću, pa u more! Zapravo, ista kazna sledila je i za manje prekršaje... Nama je poučno da saznamo i o svilenom gajtanu, nabijanju na kolac, bratoubistvu, danku u krvi, preveravanju, teftišu (oni sa jačim živcima mogu ga videti u filmu „Roj“ Miće Popovića)... Zašto? Zato da bismo više cenili svoje junačke pretke koji su se protiv svega toga odvažno i uporno borili, želeći bolju sudbinu za svoje potomke. 
Zanimljivo je da u seriji dosad niko ni da zucne o Srbima... Čak ni posle osvajanja Beograda, što je jedan gledalac ovako doživeo: „Iako je u seriji prikazano da su Osmanlije takoreći prijateljski ušetali u Beograd, a njihov sultan Sulejman ljubazno proćaskao sa šačicom zarobljenika, objašnjavajući im da dolazi u miru, istorija govori sasvim drugačije! Prema knjizi Sulejman i Rokselana srpskog istoričara i akademika SANU Radovana Samardžića, osmanski pohod na Beograd bio je najveći do tada. 'Mere koje je Sulejman, čekajući pad Beograda, jednu za drugom smišljao i bez odlaganja sprovodio na račun Srba bile su izuzetno svirepe', piše Samardžić. Ostavljeni bez obećane pomoći Ugara, nekoliko srpskih odreda (oko 900 ljudi) izginulo je pod bedemima Kalemegdana“. 
A za one koji i dalje smatraju da su Beograd branili samo Mađari (premda Turci naš grad zovu Belgrad a ne Fehervar), evo još malo istorijske istine: „Odredi Ahmed-paše pokušali su 16. avgusta da smelim jurišima na tvrđavu probiju odbranu. Ahmed-paša je svoje ratnike bodrio slagavši ih da je tog dana Vidovdan, dan kada su Srbi poraženi na Kosovu. Jovanka Kalić, srpski istoričar i akademik, na osnovu ovog podatka dolazi do zaključka da je Ahmed-paša za najveće neprijatelje u tvrđavi smatrao Srbe, jer nema mnogo smisla da srpskim praznikom bodri svoje ratnike na borbu protiv Ugara... Nakon predaje grada Mađari su pušteni, dok su Srbi odvedeni u ropstvo u Carigrad... Oko 10. septembra srpske porodice krenule su iz Beograda. Po odobrenju Turaka poneli su sa sobom svoje svetinje: mošti svete Petke, mošti carice Teofane i ikonu Bogorodice. Ove svetinje otkupio je tadašnji patrijarh, jer je sultan pretio da će ih uništiti. Danas na Srbe u Carigradu podseća Beogradska šuma (Belgrad ormani), popularno izletište gde se nekad nalazila Belgrad mahala, mesto gde su preseljeni stanovnici Beograda. Njihova dužnost bilo je održavanje vizantijskog vodovoda, pošto je taj sistem bio sličan onom u tadašnjem Beogradu koji je i dalje radio besprekorno. Treba spomenuti i Beogradsku kapiju u jugozapadnom delu bedema u blizini Jedi kule, sedmougaone kule koja je krajnja tačka Carigradskog druma. 
Takođe, srpski jezik je i sam Sulejman znao (kao i Mehmed II). Nasmejaćete se, pročitavši u Vikipediji na bosanskom (!?) jeziku sledeće: „Mehmed II je govorio sedam jezika (uključujući Turski, Grčki, Hebrejski, Arapski, Perzijski i Latinski)“. Čik pogodite koji je bio sedmi jezik? Razmislite: toliko vrdanje samo da izbegnu reč „srpski“! A srpski i ćirilicom napisan je čak i mirovni ugovor između sultana Bajazita II i mađarskog kralja Ladislava iz 1498. godine! Sačuvana su i srpska pisma muslimanskih velikodostojnika caru Ferdinandu Austijskom. I sam sultan Bajazit II tri-četiri puta piše na srpskom hercegovačkom sandžak-begu. Pavle Javijus u svome memoaru o Turskoj, napisanom 1531. za Karla V, veli da u Turskoj carevini, posle turskog kao jezika kojim sultan govori, i arapskog na kojem je Kuran pisan, najveću važnost ima jezik slovenski kojim i janičari govore. 

Važna istorijska pojedinost

A šta me je u seriji oduševilo i zbog čega sve ovo pišem? Savetujem svima koji seriju gledaju da obrate pažnju na scene u kojima se neki stranac pojavljuje pred sultanom. Dvojica grmalja ga privode, držeći ga svaki za po jednu ruku, stoje sve vreme uz njega, i isto tako ga odvode. A znate li zašto? Toliki im je strah u kosti Miloš Obilić uterao! 
Time je potvrđeno ono što Mavro Orbin piše u knjizi Kraljevstvo Slovena objavljenoj 1601. u Pezaru: „Stoga od onog vremena... kod Turaka važi zakon kad neko dolazi da poljubi ruku njihovom vladaru, da ga dvojica stražara drže za ruke kako ne bi mogao naneti kakvo zlo njegovoj ličnosti, kako je to učinio Miloš Muratu“. Mavro Orbin takođe navodi da je iznad groba gde je sahranjena utroba sultana Murata obešena odsečena Miloševa ruka (ona kojom je ubio sultana) sva okovana u srebro. „Na tom mestu beše rasporeno Muratovo telo, izvađena utroba i tu pokopana. Tako se još i danas vidi onde jedna kula koju nazivaju Muratovim grobom i piramidom. Potom je njegovo telo preneto... u Brusu, pa tu položeno u grob njegovih predaka koji se nalazi blizu Banje Bruse, a za uspomenu, na grob je obešena Miloševa ruka okovana u srebro“. 
Drugi Miloš, M. S. Milojević, u delu „Putopis dêla prave - stare - Srbije“ (1872) piše: „Sa Muratovim crevima naporedu je bio pogreben Miloš Obilić; desna mu ruka, okovana u srebro, bila je neprestano na trunji (odru) Muratovoj... pa odneta u Brusu i tamo i danas stoji na grobu Muratovom“. 
Nek je znano: sultan Murat I bio je jedini sultan koji nije pao od turske ruke u čitavoj petovekovnoj istoriji Otomanskog carstva. Zato se Turcima Miloš Obilić duboko urezao u istorijsko pamćenje, te i dan-danas u Eski-saraju dvorskog kompleksa-muzeja Topkapi čuvaju njegovo oružje i uzdu njegovog bojnog konja. 
A kad smo već kod reči „petovekovni“: stalno slušamo (čitamo) o 500 godina robovanja pod Turcima. A da li je to tako? Razmislite sami: konačan kraj srpske srednjovekovne države predstavlja pad Smedereva 1459. godine. A takozvani Prvi srpski ustanak podignut je 1804. godine. Zašto takozvani? Zato što je i pre njega bilo ustanaka. Te guslar Filip Višnjić s pravom zaključuje: „Srbija se umirit` ne može!“ 

Zaključak

I šta sledi iz svega rečenog? Tresla se gora, rodio se miš? Na vuka povika a lisice meso jedu? Veštački izazvana žudnja zadovoljava se osrednjom serijom, kojom nam proturaju nama toliko strane i daleke vrednosti, dok naše sopstvene istrajno ocrnjuju i pljuju. Gledaoci, surovo odsečeni od većine sadržajnog i valjanog (oskudan izbor između svakojakih „rijaliti“, „survivor“, kvizova, stranih sapunica i domaćeg smeća), na letećem ćilimu daljinskog glavinjaju po virtuelnom svetu daleko od onoga što nam se dešava sada i ovde, posle čega neće biti u stanju da za sebe razjasne šta im valja činiti u sopstvenim životima nego će se nemoćno prepustiti nametnutim guruima. I nikog više nema da digne glas protiv tolikih TV-Bastilja... A čitava ova priča predstavlja očigledan primer tehnologije prevlasti putem manipulacije svešću, koju je Sergej Kara-Murza potanko opisao u istoimenoj knjizi. 

Hoćemo li se jednog dana probuditi iz omame i, poput starca iz Puškinove bajke o ribaru i ribici, ponovo naći kraj raspuklog korita bez posla, države, budućnosti? Kad sam već kod te bajke, da li ste ikada gledali ruski crtani film, snimljen po njoj? A da li ste videli bilo koji ruski crtani film? I da li uopšte možete da gledate savremene crtaće koje televizija prikazuje našoj deci? 
Ne znam kako stoji stvar sa muslimanskim dženetom, ali umesto nas zapitao se Njegoš: „Su čim ću izać` pred Miloša“? Pa, kako ćemo pogledati pretke u oči? Šta nam sve „ispod žita“ čine dok smo mi upiljeni u nadgornjavanja između Hurem i Mahidevran? 
Knjige „Manipulacija svešću“ Sergeja Kara-Murze (718 strana, 950 dinara) i „Geopolitika postmoderne. Doba novih imperija. Osvrti na geopolitiku XXI veka“ (302 strane, 600 dinara) Aleksandra Dugina mogu se naručiti kod Petra Rosića, telefon: 064/92-58-932 

Izvor: SRPSKO-RUSKI GLAS br. 7 

Objavljeno 8.6.2012