„Zidno novinarstvo“ na Severu

U Čaglavicu stižu neke vesti o severnoj Mitrovici, a severna Mitrovica deluje daleko kao Sirija. Ni ovde, kao ni kada sedite u Beogradu, apsolutno ništa vam nije jasno. Zato sam pratila objave Mitrovčana na Fejsbuku, i to me na trenutak podseti na jednu davnu priču – kada su se Mađari toliko plašili Oslobodilaca iz Sovjetskog Saveza, da su vesti i glasine pisali po zidovima javnih toaleta. Izveštaji tih zidnih novina  kao zamena za štampu – u kojoj nije pisano ništa od onoga što se u stvarnosti dešavalo – bili su konspirativni, naravno anonimni i vrlo brzo su nestajali sa zidova. Baš kao i kratke objave Mitrovčana na ponekom zidu Fejsbuk profila.

Mogla bih da se osvrnem na fenomen Fejsbuka koji ima mnogo elemenata javnog WC-a, ali to bi bila digresija koja bi sasvim skrenula pažnju s teme.

Srbi kod krsta koji su podigli na putu u Rudirama

Grafiti na Internetu...

Naime, objave Mitrovčana, žitelja grada pod opsadom, na Fejsbuku:

„Ovaj zvuk sve češće slušamo. Čini mi se više nego kada nas je bombardovao ceo svet a na kraju MI pobedili.
Sada uživamo u plodovima pobede...“
„Neko je bio na poslu, neko u školi, neko u bolnici...Više se ništa ne zna, ali stičem utisak da ćemo sve češće slušati ovaj zvuk. Jer, neko to izgleda baš voli.“
„Zakon je ovde samo misaona imenica.“
„Bahati vlasnici kafića, dovedu orkestar Udri do zore, pa krenu od Sinana pa bezmalo završe sa Micom Trofrtaljkom. Mitrovica trešti, svi smo budni a KPS kaže ovako: 'Vlasnik ne reaguje na upozorenje.' U prevodu: Trpi i ćuti.
Kada vlasnik (oko 2 posle ponoći) reši da isprati svoju pijanu bulumentu, nastaje opštenarodno veselje. Pevanje tj. urlanje na sred ulice, bacanje praznih flaša (pune su sakrivene naravno), tuča, ma trpi i ćuti do zore.“
„Onda odeš na posao i krenu „dešavanja“. Zoveš da pitaš (koga stigneš i znaš) šta se dešava, zoveš dete da se ne udaljava od škole, a sirena uvija i zavija. Parkiraš auto na bezbedno mesto jer kamenica ne pita, a štetu neće niko da ti nadoknadi. I šta dalje ???“

„Desant, okupacija, teror !!!! Koristimo termine raznorazne ali bitno je da je narod NA nogama dok kravatasi pregovaraju. Neću se iznenaditi da na kraju zabetoniraju narod na barikadama.“

„To je današnja hronika. Bitno je da se dešava. Jer ne sme da bude mirno, jer  nekome to ne odgovara.“

...i drugi tračevi

A onda nešto o tome kako decu lidera čuvaju telohranitelji. Pa kako sinovi viđenijih doktora učestvuju u tučama. Kada su prebili nekog momka, ovaj nije smeo da svedoči jer je u bolnici, u njegovoj sobi, za vreme svedočenja sedeo otac jednog od tih koji su ga prebili.

Pa onda kako je direktor kliničkog centra zaposlio gotovo svu decu svojih radnika i prijatelja, ali ta deca uglavnom sede po kladionicama ili rade (dodatno) po kafićima.

Zatim neko pomene jutarnje sastanke gde su zaposleni dužni da direktoru prenesu sve tračeve, onda pripali cigaretu i kaže im da paze da nešto ne propuste, jer ako sazna – bolje da se isele.

Obaveza im je da idu na mitinge: „Tužna povorka krene iz bolničkog kruga da na mitingu tapše Jakšiću i Ivanoviću, ali koliko god Jakšić bio mutan on je bio milion puta bolji direktor kliničkog centra od ovog“.

„Onda su uhapsili Jovicu Miljkovića, koji zivi u selu nadomak Mitrovice. Taj dan se pričalo o tome ali ne glasno. Naravno, zakazuje se miting. Pola sata nakon početka mitinga, Mitrovicom se čula sirena za opasnost. U prvom trenutku zaista pomisliš na svašta. Tri solitera, Bošnjačka, most... Vidim mirno je. Znači, nema naroda na mitingu.“
„Narod je jednostavno umoran. I psihički i fizički.“
„Neslavno prođe miting sa dobro znanim govornicima“
„Vec ujutru, helikopteri nadleću Mitrovicu. Pre 5 sati.“
„Na poslu niko ništa ne zna. Svi smo nervozni, haotični ali radimo. Nastava teče a deca krišom šalju poruke. Ima dece koja putuju i iz enklava.“

„Ali, avaj pustiše Jovicu. Lepo njemu, lepo i nama. Njima izgleda nije.“
„Zato je danas sirena uvijala i uvijala. Narod čuje dezinformacije. Meni rekoše: Šiptari napali Zvečan. To su nasi čelnici znali, jer odavno se priča da barikade moraju da uklone. Ali oni ne daju. Zašto, ne znam.“

„Valjda im se mrdaju fotelje... A ova strahovlada vlada već evo 13 godina.“
„Kad pričam u drustvu merim svaku reč, jer dobije rep i obično stigne gde ne treba.“
„Mitrovica je čudna priča. Treba osetiti ovaj grad koji više nije grad nego ruglo.“
„Ulazi se koriste kao javni WC ili da se izgradi neka kladionica.“
„Kod moje komšinice došao tip (bivši policajac), odmah posle rata uzurpirao radnju i tu donosi robu isključivo iz Srbije jer je veliki patriota i osuđuje svakoga ko kupuje u Mitrovačkoj Knez Mihajlovoj (Bošnjačka mahala). Radnju preuzima supruga a on deo ulaza uzeo da napravi kladionicu. Sad odande izlaze pijane budale, pa nije baš prijatno u večernje sate ući u taj ulaz. Ili ćeš zateći nekoga kako piški ili šta znaš budalu koja je spremna na svašta.“

..i u cara kozje uši

I tako dalje, i tako dalje...  Ima tu i vesti o džez festivalu koji je održan pre nekoliko dana. Ima klipova raznih emisja. Najupečtljiviji je, međutim, klip sa snimljenim zvukom sirene za uzbunu, iz '99-te godine.

Ovaj pomalo konfuzan dijalog – kakav može da se pojavi i vrlo brzo nestane sa zida javnog toaleta zvanog Fejsbuk – verovatno trenutno predstavlja najautentičniji prikaz i najverodostojniji izveštaj o životu na Severu.

Takav strah, koji tera ljude da pod pseudonimima pišu i nakon par sati brišu svoje objave (u strahu da ih neko, ko ne treba, prepozna), kao i strah ljudi sa juga da pričaju o svojim gradonačelnicima – sunarodnicima koji se ponašaju gore od bivših UČK razbojnika, deluje prvo neuverljivo, potom iracionalno a na kraju poražavajuće.

Mediji nisu slobodni, ali to je opšte mesto i tiče se novinara koji se, neretko, susreću sa neobjavljivanjem nepoželjnih tekstova. Neću da minorizujem problem novinara koji ima informaciju ali ne sme ili nema gde da je plasira. Ovo, međutim, prevazilazi taj – loš i naopak – ali okvir. Ovo je pisanje na zidu, kopanje rupe u zemlji i vikanje – u nadi da će na tom mestu izrasti drvo pa će onda neki čobanin napraviti frulu i frula će zasvirati da su u cara kozje uši.

Ovo je vreme potpunog mraka na Kosovu. Glasine idu od čoveka do čoveka, pišu se i brišu na stranicama društvenih mreža, dok vlada anarhija koja urla ulicama severne Mitrovice, pali automobile neposlušnih i maltretira prolaznike koji sve brže trče u svoje stanove, sklanjajući se.

Okupatori i oslobodioci

Junaci sa Severa su možda, za jedno kratko vreme, sačuvali sever od Šiptara. Ne bih da zvučim defetistički, ali bojim se da nije daleko dan kada će se običan svet na Severu obradovati okupatorima, koji će – opet na kratko – zaličiti na oslobodioce. To se upravo dešava na Jugu, gde se obični Srbi radije obraćaju i lakše dobijaju pomoć od Šiptara – nego od njima (Šiptarima) potčinjenih Srba, takozvanih janičara.

Pripadnici Kfora sa druge strane barikade u Rudarima kod Zvečana

Možda ne znaju šta rade (anarhični momci sa severa, sa svojim telohraniteljima,  važnim očevima ili slavom stečenom u ratu) ali to – na kraju – neće biti važno. Sudeći po zidnom novinarstvu – svojstvenom porukama zatvorenika – oni doprinose tome da se običan čovek ili iseli ili okrene kosovskim institucijama, ma kakve one bile.

Ali, nije mi bilo namera da analiziram ili prognoziram. Već neko vreme pratim ove uznemirijuće izveštaje, kakvih nema u štampi ni na TV stanicama, i koji – da fenomen bude interesantniji – često veoma brzo nestaju sa stranica društvenih mreža.

Ne znam šta to znači. Možda da novinarstvo više ne služi svrsi i ne obaveštava – nego ljudi uzimaju stvar u svoje ruke. Ili je to drugi, još lošiji znak – da se sprema nešto što anonimni reporteri ne umeju da definišu, ali imaju potrebu da frenetično o tom nečemu obaveštavaju svet, pri tome se plašeći da im neko na tome ne zameri – zbog čega svoje objave veoma brzo brišu.