Francuski mediji – propagandna i reklamna mašinerija

Duže od mesec dana, francuski mediji vrlo manipulativno izveštavaju o vojnom sukobu Rusije i Ukrajine. Pored uobičajenih poređenja Putina sa Hitlerom i isticanja Putinovih stremljenja da zavlada planetom, oni redovno izveštavaju o ruskom bombardovanju ukrajinskih pedijatrija, obdaništa, škola, sirotišta, akušerskih bolnica i ostalih ustanova namenjenih deci.

Ukrajinska populacija prikazana je isključivo kroz fotografije dece, majki sa bebama, uplakanih žena i nemoćnih starica. Retko koja fotografija prikazuje odraslog muškarca, a skoro ni jedna ne prikazuje ukrajinske pripadnike oružanih snaga. Uprkos "nepostojanju" ukrajinske vojske, francuski mediji rado prenose podatke o gigantskim gubicima ruske vojske u ljudstvu i materijalu, kao i o nemogućnosti da superiorna ruska vojska nadvlada goloruki narod koji masovno beži iz zaraćenih zona. Takođe, piše se o političkim i ekonomskim sankcijama protiv Ruske Federacije, ali se retko i prikriveno spominje nastavljanje uvoza energenata iz Rusije.

Kartografija medijskog vlasništva u Francuskoj ukazuje da su milijarderi vlasnici skoro svih važnih medija

Novinari kao plaćenici ekonomske elite

Manipulativno i lažno novinarstvo, koje vlada francuskim glavnotokovskim medijima već skoro četvrt veka, nije uspelo da prevari sve građane. Prema istraživanjima javnog mnjenja iz januara 2020. (Reuters Institute), neposredno pred početak epidemije, samo 24 odsto Francuza je izjavilo da veruje medijima. U pitanju je najniža stopa poverenja u medije u čitavoj Evropi.

Poznato je da su mediji i demokratija čvrsto vezani jedno za drugo. Mediji bi trebalo da budu javno dobro čiji je cilj izveštavanje koje građanima omogućava da bolje razumeju društvo u kome žive. Vesti moraju da se obrađuju i iznose u potpunoj nezavisnosti od vlasti ili od uticajnih krugova. Međutim, kartografija medijskog vlasništva u Francuskoj ukazuje da su 18 milijardera (Daso, Bolore, Betankur, Arno, Pino, Drai...) vlasnici skoro svih važnih medija. Prirodno, njih ne zanima ikakva filantropija, nezavisnost štampe ili prikazivanje istinitog stanja, nego širenje njihove moći i uticaja da bi se tako domogli više vlasti i veće zarade.

Francuski mediji su postali industrija kao bilo koja druga, gde se po narudžbini i po meri fabrikuju mišljenja i reklame koje služe određenim grupama ljudi. Istraživačko novinarstvo, izveštavanje i debate su pretvorene u floskule, opšta mesta ili u demagogiju. Nalik svakoj drugoj industriji, medijska industrija teži, pre svega, ka rentabilnosti. Vlasnici glavnotokovskih medija postigli su prvu rentabilnost otpuštanjem velikog broja novinara, čemu je usledilo zapošljavanje honorarnih saradnika, bez statusa stalno zaposlenog.

Novinari koji su ostali na vrhu, zadovoljni su svojim platama i statusom, a dosta puta oni i očekuju da dobiju posao ili misiju od vlasti. Da bi to postigli, oni se trude da ukažu na svoju lojalnost, zaboravljajući da su novinari, a ne državni činovnici ili prodavci kojima je najvažnija rentabilnost gazdinog preduzeća. Takav način razmišljanja ukazao je da su se medijska i politička kasta udružile u radu za svoje nalogodavce koji drže u rukama istinsku vlast i ekonomsku moć.

Pokret Žutih prsluka doprineo je razvoju alternativnih medija koje se svojim načinom rada udaljuju od zvaničnih medija, glasnogovornika 

Alternativni mediji

U Francuskoj je došlo do društveno-ekonomskog raslojavanja na malobrojnu elitu i mnogoljudni blok običnog naroda koje je bivši predsednik Oland, privatno, nazivao bezubima. Između ta dva bloka nalazi se blok kandidata za elitu. Današnji francuski mediji su u službi elitističkog bloka, a medijski čelnici čine sve da zadovolje poslodavce i da se iz srednjeg bloka uzdignu u elitistički blok. Oni su udaljeni od naroda, preziru ga i gledaju da ga obmanu i manipulišu za potrebe vladajuće elite. Gaspar Gancer, nekadašnji savetnik predsednika Olanda, izjavio je na televiziji, povodom protestnog pokreta Žutih prsluka, da kada bi se merio koeficijent inteligencije učesnika, ne bi se otišlo daleko.

Običan narod, zaplašen sve većom pauperizacijom, pokušava da se osloni na tradicionalne vrednosti društva, sve više odbacujući neoliberalne globalističke ideje. Tako je krajem 2018. godine pokrenuta operacija Žuti prsluci, čiji je povod bilo traženje niže cene automobilskog goriva. Vladajuća struktura i bogatiji slojevi na dobrim radnim mestima okarakterisali su manifestante kao grupu nazadnih i zagađivački nastrojenih seljaka i provincijalaca, ksenofobnih i pužadističkih tendencija. Protesti protiv sistematskog raslojavanja društva na malobrojne bogataše i legije siromašnih bili su loše i lažno prikazivani u glavnotokovskim medijima.

Vrlo brzo, pokret je pronašao alternativne načine izveštavanja koji su nastali kao prirodan proizvod prezira i manipulacija u koje su se upustili glavnotokovski mediji. Tada je u Francuskoj postalo vrlo popularno izveštavanje i analize na Jutjub kanalima i putem Fejsbuka. Ljudi koji su tako izveštavali i analizirali dobili su masovnu podršku, te su ih na njihovim kanalima i nalozima pratile stotine hiljada građana.

Od tog trenutka, došlo je do razvijanja alternativnih medija koji su se svojim načinom rada udaljili od zvaničnih medija, glasnogovornika vladajuće elite. Da bi se nekako borili protiv iznošenja istina, glavnotokovski mediji su posegli za trockističkim metodama intelektualne diskreditacije. Alternativni mediji najčešće su svrstavani u fašiste ili u glasnogovornike zavereničkih teorija. U strahu od mogućnosti da će se građanima ipak otvoriti oči, glavnotokovski mediji su stvorili čitave sekcije čiji je posao diskreditacija alternativnih izvora informacija. Grupe koje su radile na "proveravanju" izvora, nisu ništa proveravale, nego su fabrikovale poluistine, kako bi što veći broj građana ostao zaslepljen zvaničnim vestima.

Početkom marta zabranjen je rad RT-a i Sputnjika i kritikovana je ruska administraciju što primenjuje reciprocitet i zabranjuje rad francuskim medijima

Makron protiv RT-a i Sputnjika

Od kraja 20. veka, iz francuskog novinarstva je isključeno razmišljanje, analiza, debata i novinarska deontologija, da bi se sve pretvorilo u sredstvo komunikacije koje iznosi zvanična saopštenja ekonomske i političke elite. Tokom predsedničkih izbora, 2017. godine, prilike su se pogoršale. Mediji su, skoro nepoznatog predsedničkog kandidata Makrona, još u toku kampanje proglasili za predsednika, što je ukazalo da se francuska ekonomska elita odlučila koga će, za sopstvenu dobrobit, da postavi na tron.

Iste godine kada se Makron popeo na francuski tron, sa radom je započeo ruski televizijski kanal Russia Today France (RT Francuska). Novinarska elita u službi francuske i međunarodne ekonomske elite, odmah je počela da objašnjava, bez ikakvog iznošenja dokaza, da je u pitanju politički instrument Kremlja. Čak i je predsednik Makron, u više navrata, rekao za RT i Sputnjik da su strani agenti koji šire lažne vesti. Francuskim novinarima koji su radili za ova dva kanala bio je zabranjen pristup u Jelisejsku palatu i Matinjon (sedišta predsednika i šefa vlade).

Međutim, novinari koji su radili za RT imali su sve profesionalne i etičke obaveze kao i bilo koji novinari, a nikakva vlast im nije diktirala teme, niti zauzimanje ugla. Uprkos klevetama, RT-u se povećavala gledanost, jer su građani osetili da ih glavnotokovski mediji lažu i manipulišu. Tokom 2018. godine RT je postao mnogo poznatiji kroz dobro i tačno izveštavanje o pokretu Žutih prsluka, za razliku od glavnotokovskih medija koji su se trudili da omalovaže i diskredituju manifestacije.

Početkom marta ove godine, nekoliko dana po početku vojnih operacija u Ukrajini, predsedničkim ukazom je zabranjen rad RT-a i Sputnjika. Istovremeno, glavnotokovski mediji su kritikovali rusku administraciju što primenjuje reciprocitet i nedemokratski zabranjuje rad francuskim medijima,

Novinarstvo ne bi trebalo da manipuliše građane, nego da ih podstakne na razmišljanje, delanje i napredak, što je osnova svake demokratije

Bez nezavisnog novinarstva nema demokratije

Dezinformacija i manipulacija francuskih građana, putem zvaničnih medija, nije slučajna i nije samo u korist vladajućih nacionalnih struktura. Cilj je raskorenjivanje Francuza, brisanje njihovog identiteta, uništavanje nacionalne kohezije i uvođenje amerikanizacije društva. Takav program vodi Francusku u propast, ali u pitanju je dugogodišnje programiranje koje je izvršila nadnacionalna ekonomska elita još početkom 80-ih godina prošlog veka. Tada je novoizabrani francuski predsednik Fransoa Miteran, socijalista, otvorio vrata neoliberalizmu. Proces je stagnirao u vreme Širaka, desničara, a onda se intenzivirao dolaskom Sarkozija, usporio u vreme socijaliste Olanda i strelovito krenuo u vis tokom vladavine neoliberala Makrona.

Nalik američkom društveno-političkom i ekonomskom modelu manipulacije narodnih masa, francuska ekonomska i politička elita svojim građanima nudi televizijsku zabavu, ikeizaciju srednje klase, potrošnju u velikim tržnim centrima, strah od nezaposlenosti, slepo poverenje u finansijske i industrijske magnate... U pitanju je samo uspavljivanje građana da bi im se što bezbolnije oduzela sloboda i smanjila demokratija. Glavnotokovski mediji u tome svesrdno pomažu, zaboravljajući da bi novinarstvo trebalo da odslikava najdublje preokupacije društva i da stavlja u pitanje vrednosti i predrasude.

Patrik L Le, nekadašnji generalni direktor prvog programa francuske televizije (TF1), najgledanije kanala, rekao je:

"Ono što mi prodajemo Koka-Koli jeste raspoloživo vreme ljudskog mozga." Ova cinična izjava upravo je srž onoga čemu, kroz zloupotrebu medija, teži francuska ekonomska elita. Njih ne zanima da izveštavaju i omogućavaju bolje shvatanje društva, nego da potrošačima prodaju što veći broj proizvoda.

Međutim, novinarstvo bi trebalo da podstakne ljude na razmišljanje i delanje, ali na inteligentan način, okrenut ka napretku i pozitivnom zaključivanju. U slučaju da diskusija nije zasnovana na činjenicama i na kontekstu, debata gubi svoj obrazovni značaj, jača predrasude, a publika nije više u stanju da učestvuje u rešavanju problema. Javna rasprava tada ne bogati naše znanje i više ne nastoji da nađe kompromisno rešenje na kome počiva ne samo francuska demokratija, nego i svaka demokratija na svetu.