PRAVA CENA SLOBODE

"Oni mrze našu slobodu"-rekao je Džordž Buš u Kongresu ubrzo posle napada na Ameriku u septembru 2001. godine. Ali koliko uspešno su Amerika i ostale zapadne demokratske zemlje odbranile svoje dragocene slobode za vreme "rata protiv terorizma"?

U proteklih šest godina iskazalo se stalno smanjivanje građanskih sloboda, čak i  u zemljama koje sebe smatraju izuzetno slobodnim. Neosnovana hapšenja, beskrajni pritvori bez suđenja, suspenzija habeas corpus, čak i mučenja - ko bi i pomislio da su takve stvari uopšte moguće? Vlade tvrde da teška vremena zahtevaju takva sredstva. One se suočavaju sa novim smrtonosnim neprijateljem koji vreba iz senke i tragaju za hemijskim, biološkim i nuklearnim oružjem. Pored toga, zar međunarodno humanitarno pravo ne suspenduje određene slobode "u vremenima javne uzbune koja preti životu nacije"?

Ovaj argument ima svoju težinu, zapravo u ovakvim argumentima težina uvek postoji. Na ovaj način vlade su tokom godina opravdavale primenu novih represivnih snaga. Za vreme Drugog svetskog rata, demokrate su su špijunirale svoje sopstvene građane, nametale cenzure i koristile metode mučenja da bi došle do informacija. Amerika je internirala celokupnu svoju japansko-američku populaciju; takva odluka danas izgleda da je bila okrutna greška.

Postoje i oni koji vide borbu protiv Al Kaide kao rat sličan Drugom svetskom ili hladnom ratu. Ali prva analogija je pogrešna, a druga je moralno različita.

Opšti rat kao što je bio Drugi svetski ne bi mogao da traje decenijama, pa bi uskraćivanje domaćih sloboda bilo kratkotrajno. Ali upravo zato što niko nije znao da li će se hladni rat ikad završiti (trajao je oko 40 godina), zapadnjačke slobode postale su jedno od najmoćnijih oružja u njihovoj borbi protiv totalitarnih neprijatelja. Ako je rat protiv terorizma uopšte rat, on je kao hladni rat - može trajati decenijama. Iako prava pretnja postoji, dopuštanjem da bezbednost pobije slobodu za svaki slučaj, narušava se osećaj civilizovanog sveta.

Uzmite mučenje, sporni, najteži slučaj. Čuveni misaoni eksperiment počinje od pitanja, šta biste uradili sa teroristom koji zna lokaciju nuklearne bombe koja otkucava. Logika kaže, mučili bi jednog čoveka kako biste spasili stotine i hiljade života, i tako bi i postupili. Ali ovo je fiktivna dilema. U stvarnom svetu, policajci nisu baš sigurni da osumnjičeni koje oni hoće da muče znaju za bilo kakvu zaveru, niti koliko života je na ulogu. Sve što je izvesno je da logika bombe koja otkucava vodi u nesiguran teren gde je država ovlašćena u ime sveopšteg dobra da zgazi teško stečena prava bilo koga, a time i svih svojih građana.

Ljudska prava su deo pojma koji znači biti civilizovan. Zatvaranje osumnjičenih terorista i  potencijalnih ubica, silovatelja, pedofila pre nego što počine zločin, činilo bi društvo verovatno sigurnijim, ali se postavlja pitanje sa koliko života bi bile plaćene takve metode za očuvanje slobode i ljudskih prava?

Izvor: The Economist