POLITIČARI NEŠTO LEPŠI A DRŽAVA JEDNAKO RUŽNA

Protekle demonstracije u Srbiji zbog proglašenja nezavisnosti Kosmeta i napade na ambasade u Beogradu, mediji su preneli širom zemljine kugle ali to sigurno nije popravilo sliku o Srbiji u svetu. Da se kojim slučajem Slobodan Milošević, bivši predsednik Jugoslavije i Srbije sada pojavi među srpskim političarima, mogao bi mirne duše da im se nasmeje u lice jer, sudeći prema onome kako se svet i dalje ponaša prema nama, to jest našoj državi, oktobar 2000. godine kao da se nije ni desio. Politika uslovljavanja i pritisaka prema Srbiji i dalje je na snazi a što se srpske političke scene tiče, u odnosu na devedesete, ispostavlja se da je jedina razlika, izgleda, u tome što su nam sadašnji političari mlađi i lepši od onih prethodnih.

 

 

Molitva u Hramu Svetog Save, četvrtak 21. februar, posle mitinga "Kosovo je Srbija"  (foto: Pres)

 

Više od sedam godina od promene režima, nije bilo dovoljno da nova, demokratska Srbija izgradi sebi povoljniji imidž od onoga koji je država navukla na vrat sebi tokom devedesetih. Da je drugačije, danas se ne bi našli u situaciji u kojoj jesmo - da biramo da li ćemo u EU ili ćemo da zadržimo Kosovo ili nijedno od ta dva. Zašto je tako?

 

Državni ugled i kako ga steći    

Profesor Fakulteta političkih nauka, sociolog Čedomir Čupić, kaže da ugled jedne države u svet prenose njeni izabranici, parlament, vlada, predsednik republike, političke partije, a tek na kraju duhovne elite i elite znanja.

 

"Ako među partijama u njihovim ideologijama postoje velike razlike sa aspekta strategije države i u tome kako ko vidi ciljeve države i naravno taktike, onda će se u svetu ta država videti onako kako se te razlike pokazuju. Ako su one ogromne onda će to biti država koja se smatra nestabilnom, sa razdorima, bez saglasnosti oko državnih ciljeva koji su prihvatljivi za sve", objašnjava on, dodajući da država nema neki renome u svetu jer, jednostavno, nije izvršila sve one obaveze koje je preuzela na sebe.

 

"Oni nas gledaju prema delima. Da li to što smo obećali ispunjavamo, da li ono što piše u našim zakonima poštujemo. Ako se sve to ne radi, a stalno obećavate, onda se naravno, vaš ugled ljulja", ocenjuje dr Čupić.

 

Politikolog Zoran Stoiljković, podseća da mi nismo neka država sa renomeom, ugledom i kredibilitetom zbog, kako kaže, onoga što se devedesetih dešavalo na prostorima bivše Jugoslavije.

 

"Nasleđe koje je to vreme ostavilo, mnogo je dublje i teže nego što se to u prvi mah videlo, nakon euforije nastale 2000. godine. Prosto smo država sa visokim stepenom socijalne i političke nestabilnosti, sistemske korupcije koja je vezana za velike poslove, sisteme .. Sve to jako loše utiče na ugled zemlje i istovremeno je predmet stalne disolucije koja je počela devedesetih godina ali se nastavila i posle 2000. godine, razdvajanjem Srbije i Crne Gore, a sada i sa mučnim statusom oko Kosmeta", kaže on.

 

Zakrpe na imidžu države

Cvijetin Milivojević, direktor marketinške agencije Pragma i autor knjige o medijskom ratu napominje da u vizuelnom smislu državu čine zastava, himna grb itd...

 

"Svi ti simboli su deo identiteta jedne države, a da bi smo pričali o tome ko brani ugled države, mi treba da vidimo ko je radio prethodno na ugledu države i na izgradnji njenog identiteta. I onoga što smo imali kao deo pozitivnog identiteta države, mi smo se odrekli i sada smo došli u poziciju da svet može da nam se smeje; imamo himnu koja je kraljevska, zastavu na kojoj se nalazi kruna a nismo kraljevina... Sve su to apsurdi", kaže on, dodajući da je uslov da bi vas drugi poštovali da poštujete sami sebe.

 

"Imali smo situaciju da se bivši predsednik Republike izruči Haškom tribunalu, onako na brzaka, bez neke ozbiljne satisfakcije od strane međunarodne zajednice. Ne znam ni jednu zemlju u svetu koja je u bližoj istoriji izručila svog bivšeg predsednika međunarodnom sudu. Ako je tako moralo, onda u najmanju ruku MZ je trebalo da učini nešto nama, ukine vize, olakša ulazak u EU. .. Zašto navodim ovaj primer? Ako mi nismo dovoljno ispoštovali ono što je deo našeg identiteta, a predsednik republike to jeste, ma kakav on bio, onda je normalno da nas i drugi ne poštuju. Ne možemo ni sada da nadograđujemo ono što je identitet jer smo preskočili tu fazu."

 

"Sve ovo što smo mi imali poslednjih 15 godina je, u stvari, krpljenje nekog imidža, pokušaji da se eventualno krivica usmeri na neku drugu stranu. Mi smo u bližoj okolini imali tri ozbiljna primera kako se državnički i odgovorno gradi imidž; Hrvatsku, Bošnjački deo BiH i kosovske Albance kao kolektivitet koji je angažovao ozbiljne marketinške firme, sa ozbiljnim ciljevima", navodi Milivojević.

 

Istorija propalih pokušaja ulepšavanja

Istine radi, ova sadašnja, demokratska Srbija uvidela je da joj promena igrača na unutrašnjoj političkoj sceni nije bila dovoljna i za promenu imidža, pa je krenula da nešto po tom pitanju uradi. Poslednji pokušaj bio je formiranje saveta za promociju Srbije. A ako je suditi po svemu što se događalo u vezi sa formiranjem državnog Saveta za promociju, čini se da je pred tim telom zaista mukotrpan posao i da će promovisanje Srbije kao normalne zemlje potrajati znatno duže nego što se moglo očekivati.

 

I prethodna vlada bavila se popravkom imidža ali ništa slavnije od sadašnje. Tako je spot o turističkoj ponudi Srbije, za koji smo debelo platili da se emituje na CNN-u, prestao da se emituje a kako se i samo ministarstvo ugasilo, nismo uspeli da saznamo - zašto.

 

Za razliku od devedesetih kada samo Srbija nije imala marketinšku kuću koja bi zastupala naše interese u svetu, Beograd danas ima profesionalni lobi u Vašingtonu. Da li je i jak, teško je reći, tek zna se da je plaćen - 60.000 dolara mesečno. U oktobru 2006. godine Vlada je angažovala jednu od tri najpoznatije lobističke kuće "Barbur Grifit i Rodžers". Šta o nama misle preko okeana govori i tekst objavljen tim povodom u Vašington postu, da je "BGR dobio klijenta koga nije lako prodati." Ugovor važi do kraja januara 2009. godine. Koliko taj lobi zaista i radi, teško je reći, tek ako je suditi po njihovim aktivnostima na sajtu o Srbiji, tamo postoji samo jedan tekst, i to onaj u kome se zaključuje kako malo ljudi u Americi shvata da više nema Miloševića u Beogradu (?!) - loše nam se piše. Koliki je, međutim, značaj BGR-a u SAD, kao i uticaj u javnom mnjenju, govori da je ovu kancelariju angažovao i albanski premijer Sali Beriša.

 

Treba reći da u eri Miloševića, jedino Srbija od svih bivših jugoslovenskih republika nije imala svoj lobi ni u američkom Kongresu. Čak i posle 5. oktobra Srbiji je bilo potrebno vreme da pokrene neku svoju lobističku mašinu.

 

Srbija je angažovala i firmu za lobiranje "DŽielis" iz Brisela (Belgija), nastojeći da popravi imidž Srbije pred Evropskom unijom. Ugovor na godinu dana, vredan nešto ispod 200.000 evra, potpisan je sa srpskom Vladom u drugoj polovini decembra 2006. Prema uticaju na one koji donose odluke u EU, "DŽielis" slovi za srednje rangiranu kuću, a na istim poslovima je već radila za Sloveniju koja je bila zadovoljna njihovim uslugama. Prema onome što je dogovoreno, prva faza u angažovanju "DŽielisa" biće da se pripremi prvo izdanje časopisa preko kojeg bi se zvaničnici u EU informisali o aktuelnom stanju u Srbiji. Časopis bi trebalo da izlazi četiri puta godišnje i plasira pozitivne poruke iz Srbije. U planu je i formiranje Srpske kancelarije za štampu u Briselu. Može li, međutim, ovo da nam pomogne?

 

Lep izgled, skuplji za male zemlje
Milivojević podseća da smo 2000. bili "in" zemlja u svetu, ali da su naši političari uspeli da za samo dva meseca ostanu bez podrške sveta zbog svađa unutar DOS-a.

 

"Male zemlje angažuju ozbiljne kokuse, lobiste,PR agencije koje su jako skupe. Velike zemlje su same po sebi neka vrsta lobija. Recimo, Americi nisu potrebne lobi kuće jer postoji ono što se zove državna politika i deo koji se sprovodi preko NVO preko kojih oni, po raznim zemljama, izvoze američke stavove. To rade i Engleska i druge velike zemlje..."

 

"Nije, dakle, suština u tome da reagujemo kada se nešto desi već da to predupredimo. Suština je u tome da mi kljukamo globalne svetske medije informacijama, a ne da čekamo da oni plasiraju vest, pa mi posle to demantujemo", smatra on.

 

Obrad Kesić naš analitičar iz Vašingtona, procenjuje da je Srbija, što se tiče lobiranja, omašila.

 

"Naš problem je bio i ostaje imidž Srbije koji je izrastao devedesetih godina. Srbija je tada viđena kao 'varvarska, agresorska i antidemokratska' država, a Srbi, generalno, kao agresori, ubice i siledžije. Srbija bi morala mnogo više da uloži truda i sredstava da se ovaj imidž konačno promeni i u Americi, ali i svetu. Albanska zajednica nije mnogo bolje organizovana što se tiče lobiranja, ali su oni jedinstveni u jednom cilju, a to je nezavisnost Kosova. I zbog toga mnogo lakše lobiraju", kaže on.

 

Mediji lako naruže državu

Da svetske mediji i vlade i dalje zanima Srbija pokazao je i broj prisutnih stranih izveštača na nedavno održanim predsedničkim izborima u Srbiji. Ovo potvrđuje i Milivoje Mihajlović, šef Vladine kancelarije za odnose sa medijima.

 

"Posle samo jednog istupanja Tadića ili Koštunice u Savetu bezbednosti ili na nekom važnom skupu kada se govori o Kosmetu, u stranim medijima osvane više od 700 naslova posvećenih ovom pitanju i stavovima naših političara", kaže on i navodi da o tome šta se o nama piše i kako, informacije sakuplja Direkcija za informisanje Ministarstva inostranih poslova.

 

"U svakom slučaju, ima puno toga što imidžu države može da naškodi. Recimo, u poslednje vreme najozbiljniji slučaj je bio onaj tempirani izveštaj u domaćim medijima o tome kako se deca u Srbiji leče mučenjem. To je bila poprilično isplanirana varijanta da naruši ugled zemlje i mislim da je plasirano baš u trenutku kada smo počeli da vraćamo ugled u svetu i kada nije postojalo ništa loše što bi moglo da nam se pripiše", kaže Mihajlović podsećajući nas na ulogu medija u kreiranju imidža jedne države.

 

Napadi medijski - odbrana kabinetska

U Ministarstvu za spoljne poslove Republike Srbije, rečeno nam je da prema pravilima, ako se nešto plasira što može da naškodi državi ili narodu, a nije istina, u zavisnosti od "nivoa“ odakle je informacija pristigla, reaguje ili ambasador lično ili ambasada.

 

"Ukoliko neku neistinu iznese neko službeno lice, reaguje ambasador protestnom notom, ili naša centrala u Beogradu. Ukoliko je pak u pitanju neka organizacija ili nešto slično, obično ambasada iznese demanti, naravno, pre toga se konsultuje sa kabinetom ministra u Beogradu", kažu u ovom ministarstvu.

 

Profesor Čupić ovde podseća da su mediji, bilo domaći ili strani, ti koji prate politički život i često u tom praćenju ponekad se poistovete sa političkim subjektima, te da su "manipulacije medijima“ česte.

 

Dok se političari svadjaju, država se bruka

Međutim, sudeći prema rečima Dragana Janjića, pomoćnika ministra kulture za medije, princip slobode i nezavisnosti medija mora se poštovati, bez obzira na sve.

 

"Nikakve mere koje podrazumevaju zatvaranje ili nešto slično ne bi trebalo da dođu u obzir i to je prosto međunarodni princip. Mi ne možemo medijima narediti da o nekom pitanju misle ovako ili onako, jer bismo tako došli u situaciju koja je bila od 1945. godine pa do 1980. gde su o svim ključnim pitanjima sve novine imale iste stavove. Stvar je društva da li je u stanju da usmerava opšti trend u pravcu određenih pitanja, pa da onda mediji to podržavaju ili ne, ali je i stvar političke elite kako to definiše i kako funkcioniše sama politička elita", objašnjava on.

   

Bilo kako bilo, zaključak je sledeći: Ako u jednoj državi, kojoj realno preti da ostane bez dela svoje teritorije i da joj se time naruše suverenitet i integritet, ono što čini srž državnosti - političari ne mogu da budu jedinstveni, onda se ne može očekivati da se svet prema toj državi odnosisa poštovanjem.