Korona i kraj neoliberalne ere?

Marc Vandepitte

Mark Vandepit, belgijski ekonomista i filozof dokazuje kraj neoliberalne ere, sve vidljiviji zbog posledica pandemije, i ukazuje da je vreme da se pripremimo “za nešto novo“
(ilustracija, Milton Fridman, ekonomista i Fridrih Hajek, filozof mogu se smatrati utemeljivačima doktrine neoliberalizma, karikatura - The Correspondent)

Neoliberalne dogme nas okupiraju 40 godina. Finansijska kriza ozbiljno je uzdrmala ta uverenja, ali sistem je opstajao. Ovog puta stvari su drugačije. Korona-kriza i društveno-ekonomske mere za spas sistema ubili su neoliberalne dogme, jednu po jednu. Krajnje vreme je za nešto novo.

mark-vandepit

Mark Vandepit

Propale dogme

„Živimo iznad naših mogućnosti. Izvinite, ali novca nema."

To su nas učili godinama. Zdravstvena zaštita bila je preskupa, naknade za nezaposlene prevelike, plate previsoke i jednostavno nije bilo novca za socijalna ili kulturna pitanja. Državni deficit i dugovi morali su se držati što je moguće nižim, zbog čega se potrošnja morala smanjiti za sve.

Preko noći, izgleda da novca ipak ima, a čini se da su našli i gigantski ćup novca. Danas troše milijarde evra kao da dele slatkiše. Vladin deficit koji je više od tri puta veći od tri odsto mastrihtskih standarda ili obim duga iznad 100 odsto BDP - odjednom je sve moguće.

„Slobodno tržište rešava sve; država je neefikasna."

Privatizovati i deregulisati sve, što je više moguće, bila je mantra. Vlada mora da bude smanjena koliko god je moguće i dozvoljeno joj je da se meša što je manje moguće. [1] Po rečima belgijskog flamanskog nacionalističkog političara Bart De Vevera: „Država je čudovište koje usisava i ispija novac“.

Tržište je u potpunosti propalo tokom korona-krize. To je bilo najjasnije i dramatično vidljivo na pitanju maski i lične zaštitne opreme. Suprotno tome, videli smo i dramatičan povratak i rehabilitaciju javne uprave. Svima je postalo vidljivo da samo država može upravljati i prevazići krizu ove veličine. Glavni sektori ekonomije su u potpunosti ili delimično nacionalizovani bez ikakvih problema. Prema Volstrit džornalu, ekonomski podsticaj u SAD je „najveći korak ka centralno planiranoj ekonomiji koji je Amerika ikada preduzela“.

„Kapital i preduzetništvo stvaraju prosperitet.“

Preduzetnici stvaraju bogatstvo. Zahvaljujući svom kapitalu, hrabrosti i inovativnosti, stvaraju zaposlenost i povećavaju bogatstvo jedne zemlje.

Mere „zaključavanja“ u različitim zemljama otkrile su svuda suprotno, naime, da rad radnog stanovništva proizvodi bogatstvo. Kada je deo aktivnog stanovništva morao da prestane sa radom, ekonomski rast je opao. Rad je taj koji stvara kapital, a ne obrnuto. Zatvaranje je takođe pokazalo da su često najbitniji poslovi koji primaju najniže plate.

„Ono što je dobro za bogate dobro je za sve.“

Upravo zato što bogatstvo stvaraju kapital i preduzetnici, moramo ih obavezno razmaziti. Mere koje favorizuju preduzetnike i velika primanja (poreski pokloni, subvencije za plate, državna pomoć...) - povećavaju ulaganja i stvaraju radna mesta. Njihova prednost se vremenom smanjuje. Ovaj takozvani „efekt smanjenja troškova“ (najsiromašniji postepeno stiču koristi kao rezultat sve većeg bogatstva najbogatijih) bio je izgovor za opravdanje politike koja je prilagođena za 1% najbogatijih.

Korona otkriva zabludu ovog rezonovanja. Zaista, zahvaljujući merama podrške, super bogati su postigli značajan napredak. Od 18. marta , milijarderi u SAD beleže da se njihovo bogatstvo povećalo za petinu, odnosno 565 milijardi dolara. Dži-Pi Morgan, najveća banka u SAD, izvestila je o svom najvećem kvartalnom prometu ikad zabeleženom. Investiciona kompanija GoldmanSaks zabeležila je rast od 41 posto u odnosu na prošlu godinu. O „efektu smanjenja“ malo je dokaza. Stotine miliona ljudi širom sveta gurnuti su u ekstremno siromaštvo. U zemlji se broj ljudi koji se obraćaju bankama hrane ("narodnim kuhinjama", prim. prev.) povećao za 15 procenata i to je tek početak.

"Svi smo egoisti."

„Čovek je sposoban za dobro, ali po prirodi je loš. Prvenstveno ga vodi samo - interes.“ Neoliberalni gurui su nas tome učili decenijama. Oni veruju da je to korisno jer sopstveni interes vodi konkurenciji, a to je ono što pokreće našu ekonomiju napred.

Spontana i masovna solidarnost koja se širila svet9om tokom koronske krize u potpunosti je zatamanila ovaj cinični pogled na čovečanstvo. Mladi su pravili namirnice za starije komšije, hiljade dobrovoljaca su pravile maske ili su se dobrovoljno javile javnim kuhinjama. Dok još i nije bilo zaštitnog materijala, medicinske sestre su počele da se brinu o pacijentima, ugrožavajući svoje zdravlje - drugim rečima: rizikujući svoj život.

Korona-kriza pokazuje više nego ikad da su ljudi u osnovi super kooperantivni, što su opisali belgijski lekar i političar Dirk Van Dupen i holandski novinar Rutger Bregman. Vendi Karlin, profesorka ekonomije, kaže ovako: „Model ekonomskog aktera kao amoralnog i samocentričnog konačno treba da se ažurira“.

Da se ne ponovi 2008. godina

Sve tradicionalne stranke, uključujući zelene i socijaldemokrate, bile su uključene ili su barem podržavale neoliberalne politike tokom poslednjih četrdeset godina. [2] Posledice ove antisocijalne politike postale su bolno jasne poslednjih meseci. Štednja i privatizacije u domovima zdravlja i centrima za negu uzele su danak u ljudskim životima. Pored toga, čini se da su neoliberalni recepti potpuno neprikladni da daju solidan odgovor na ekonomski pad.

U svakom slučaju, sličan pristup onome iz perioda posle 2008. godine - ubacivanje dodatnog novca u ekonomiju u kombinaciji sa štednjom - ne dolazi u obzir. Novi finansijski doping mogao bi potpuno uništiti ionako oslabljenu ekonomiju. Nova smanjenja potrošnje dodatno bi umanjila kupovnu moć, izazivajući duboku socijalnu i političku krizu. Upozorenja Fajnenšel tajmsa nedvosmislena su: „Ali ako želimo da kapitalizam i liberalna demokratija prežive kovid-19, ne možemo sebi dozvoliti da ponovo pogrešimo“ - podruštvljavanje gubitaka, privatizacija dobitka je bio pristup pre deceniju. "Povratak štedljivosti bilo bi ludilo - poziv na široke socijalne nemire, ako ne i revoluciju, i božji dar populistima."

Opšti poziv na promenu modela

Potpuno je jasno, neoliberalizmu je došao kraj, vreme je za nešto novo. Izuzev nekolicine zadrtih, niko ne želi da se vrati na svet pre korone. Kriza i njeni odgovori doveli su do mnogih frustracija i radikalizovali važan deo aktivnog stanovništva.

U SAD, 57 procenata stanovništva veruje da njihov politički sistem deluje samo u korist učesnika sa novcem i moći. Većina mlađih od trideset godina podržava socijalizam.

U Velikoj Britaniji, jedva 6 procenata želi da se vrati istoj ekonomiji kao pre pandemije. Samo 17 procenata smatra da bi stimulativne mere trebalo da se finansiraju novim uštedama.

Čak 70 odsto Francuza smatra da je potrebno smanjiti uticaj finansijskog staleža i akcionara. U Flandriji tri četvrtine stanovništva smatra da novac (za obnovu) treba obezbediti od najbogatijih, a dve trećine veruje da bi posle krize političari trebalo da rade na ambicioznoj preraspodeli bogatstva.

Akademski i kulturni svet je takođe na toj talasnoj dužini. Tri hiljade naučnika sa 600 univerziteta smatra da bi društvo trebalo da radikalno promeni svoj pravac razvoja i zaposlene vrati u središte odlučivanja. Dvesta umetnika, uključujući Roberta de Nira i Madonu, uputili su apel svetu da se ne vraća u "staru normalu" vremena pre korone, već da duboko promeni naš životni stil, potrošnju i ekonomiju.

Ovo shvatanje proširilo se i u poslovni svet. Klaus Švab, osnivač i predsedavajući Svetskog ekonomskog foruma (Davos), govori o „velikom resetovanju kapitalizma“. Po njegovom mišljenju, pandemija je otkrila nedostatke „starog sistema“ koji je zanemario infrastrukturu, zdravstvo i sisteme socijalnog osiguranja.

"Ako nastavimo kao do sada ... mogao bih da predvidim da ćemo imati pobunu." Pa čak i neki super bogati mole u otvorenom pismu za „veće poreze imućnima da bi platili oporavak od kovida-19“.

Prema pisanju Fajnenšel tajmsa, biće neophodne "radikalne reforme". „Vlade će morati da prihvate aktivniju ulogu u ekonomiji. Na javne usluge moraju gledati kao na investicije, a ne kao na obaveze i tražiti načine da se tržište rada učini manje nesigurnim. Redistribucija će ponovo biti na dnevnom redu... Politike koje su donedavno smatrane ekscentričnim, kao što su porezi na dohodak i takse bogatstvo, moraće da budu uključene." Prema tom listu, liberalna demokratija će „preživeti ovaj drugi veliki ekonomski šok samo ako se prilagođavanja izvrše u kontekstu novog društvenog ugovora koji uvažava dobrobit većine u odnosu na interese privilegovanih“. I inostrani poslovi govore o „novom socijalnom ugovoru“. Cilj toga je „uspostavljanje ´države blagostanja´ koja bi svima pružila neophodne osnove za održavanje pristojnog kvaliteta života. To pretpostavlja "zagarantovani opšti pristup visokokvalitetnoj zdravstvenoj zaštiti i obrazovanju". Ono što se do nedavno smatralo ekstremno levičarskom ideologijom, sada je postalo uobičajeno.

Odgovor na četiri krize

Izazovi sa kojima smo suočeni su ogromni: Nova paradigma mora biti pogodna da odgovori na najmanje četiri krize. [3]

    1. Ekonomski zastoj

Svetska ekonomija je doživela veliku krizu tri puta tokom prethodnih decenija: kriza internet firmi (dotkom kriza) 2000, finansijska kriza 2008. i poslednjih meseci depresija posle pandemije. To jasno pokazuje da kovid nije uzrok već pokretač ekonomske oluje.

Zdrava ekonomija bi u principu mogla da se izbori sa koronskim šokom, zemlja kao što je Kina to dokazuje. Ali, izgleda da to uopšte nije slučaj za kapitalističku ekonomiju.

Rast produktivnosti gotovo je zastao, stope profita (procenat profita od uloženog kapitala) neprestano opadaju, a dug širom sveta porastao je na neodrživih 322 procenta BDP. Štaviše, svaka kriza ne znači ništa osim - bede za milione ljudi.

Ova kriza ponovo će gurnuti nekoliko stotina miliona u siromaštvo. Stvarno ne može ovako.

    2. Nečuveni jaz između bogatih i siromašnih

U kapitalizmu se proizvodnja fokusira isključivo na potragu za profitom za malu grupu privatnih vlasnika, a ne na društvene potrebe ili mogućnosti za razvoj velike većine. To stvara nečuven jaz između bogatih i siromašnih.

Uz bogatstvo koje se danas proizvodi u svetu, svaka porodica sa dvoje odraslih i troje dece u svetu potencijalno mesečno raspolože prihodom od 4.100 evra (dobro ste pročitali) [4]. Ipak, jedna od tri osobe u svetu nema osnovne sanitarne čvorove a samo jedna od osam osoba ima pristup električnoj energiji. Svaki peti živi u siromaštvu, a svaki treći nema sigurnu vodu za piće.

U mojoj zemlji, Belgiji, pet procenata super bogatih ljudi poseduje onoliko koliko ima 75 procenata najsiromašnijih.

U jednoj od najbogatijih zemalja na svetu, siromaštvo preti za 20 odsto porodica, četvrtina porodica teško plaća troškove lečenja, 40 odsto nema mogućnost da štedi, a 70 odsto nezaposlenih bori se da sastavlja kraj s krajem. Ovo nisu viškovi sistema. Oni direktno proizilaze iz njegove logike.

    3. Predstojeće pandemije

Od početka prošlog veka znamo da su gotovo sve savremene epidemije rezultat ljudske intervencije u neposrednom ekološkom okruženju. Sisari i ptice su nosioci stotina hiljada virusa koji se mogu preneti na ljude. [5]

Iskorišćavanje prethodno nepristupačnih rezervata prirode znači da postoji veća mogućnost prenosa tih virusa na ljude. Kao odgovor na HIV, Sars, Ebolu, Mers i druge viruse, vrhunski stručnjaci upozoravaju već više od decenije. Možemo smatrati da je sreća što nije više smrtonosnih virusa došlo u susret. U 2018. godini naučnici u SAD izradili su detaljan plan za sprečavanje takvih pandemija. Gubici koje prouzrokuje kovid-19 dostižu procenu od 12.500 milijardi dolara.

Troškovi preventivnog plana za 2018. godinu jedva su 7 milijardi dolara

ali nije pronađen nijedan finansijer za projekat. Ovo ne bi trebalo da bude iznenađenje, jer ovakva istraživanja su uglavnom privatna, i ne radi se o javnom interesu, već o profitu.

Čomski to oštro opisuje:

„Laboratorije širom sveta bi mogle da rade na razvoju zaštite potencijalnih pandemija koronavirusa. Zašto to nisu uradile? Signali sa tržišta nisu bili su pogrešni. Kompanije za lekove. Svoju sudbinu predali smo privatnim tiranijama koje se nazivaju korporacije, a koje su javnosti nerazumljive, u ovom slučaju je to Big Farma. A za njih je pravljenje novih kreme za telo isplativije od pronalaska vakcine koja će zaštititi ljude od potpunog uništenja. "

   4 . Degeneracija klime

Lov na maksimalni profit podriva ekološki sistem zemlje i ugrožava opstanak ljudske vrste. Prema rečima poznate spisateljice i aktivistkinje Naomi Klajn, svet je suočen s odlučujućim izborom: bilo da spašavamo kapitalizam ili klimu. Ovaj izbor je oštar u sektoru fosilne energije, glavnog krivca za emisiju ugljendioksida. 200 najvećih kompanija za proizvodnju nafte, gasa i uglja imaju kombinovanu tržišnu vrednost od 4.000 milijardi dolara i godišnje dobijaju desetine milijardi profita. Ako želimo da rast temperature ostane ispod 2° C, ovi energetski divovi moraju ostaviti 60 do 80 posto svojih zaliha netaknute. Ali to je pogubno za očekivane zarade i odmah bi oborilo njihovu tržišnu vrednost. Stoga još uvek ulažu stotine milijardi dolara godišnje u potragu za novim zalihama. Ako postojeće politike ostanu na snazi, potražnja za fosilnim gorivima će porasti za gotovo 30 procenata u toku ove u odnosu na dvadeset godina od drastičnog pada, a nije vidljiv vrhunac...

Sve dok ostajemo zarobljeni u logici profita, nismo u mogućnosti da zaustavimo klimatsko zagrevanje. Prema magazinu Ekonomist, rečima globalne ekonomske elite, troškovi borbe protiv globalnog zagrevanja su - jednostavno previsoki.

Kao odgovor na koronsku krizu, vlade su preduzele neviđene mere. Da bi se izborili sa klimatskom degeneracijom, moraju se preduzeti akcije koje su barem slično tako radikalne.

"Ako postoji jedna stvar koju je pokazala pandemija", piše Fajnanšel tajms, "to je opasnost da se upozorenja stručnjaka zanemaruju."

Borba za drugačiji društveni sistem

Šta možemo naučiti iz ove četiri krize? Da ćemo morati u potpunosti da preispitamo našu politiku i ekonomiju. Da bi se probio trenutni ekonomski zastoj, prvo će biti potrebno suzbiti finansijska tržišta i razbiti nesrazmernu moć multinacionalnih kompanija. Da bi se uhvatila u koštac sa socijalnim pitanjima, ekonomija ne bi trebalo više da se fokusira na privatni profit nekolicine, već na socijalne potrebe mnogih. Mora postojati i preraspodela bogatstva. Da bismo se borili protiv budućih pandemija, farmaceutska industrija će morati da sprovede radikalnu promenu kursa. Konačno, klimatska politika je previše važna da bi se mogla prepustiti energetskim divovima i njihovoj logici profita. Njihova svemoć mora se slomiti tako da postoji prostor za odgovornu klimatsku politiku.

Da bismo sve to postigli, moraćemo da podredimo ekonomsku sferu političkoj sferi. Gde se ulaže i u šta se ulaže, raspodela ekonomskog viška, trgovina, novac itd. Svi se moramo fokusirati na prioritete i potrebe današnjeg društva i budućih generacija. Ovo „planiranje“ nikako ne podrazumeva potpunu državnu kontrolu, ali znači da ekonomiju kontroliše (izabrano) političko telo, a ne privatni vlasnici. To znači da je ekonomska logika podređena državi, a ne obrnuto. [6]

Drugačiji društveni sistem je neophodan i hitan cilj, ali on se neće ostvariti sam. Tačne ideje su važne, ali nisu dovoljne da donesu promene. Postojeći sistem je podržan i vođen velikim interesima. Oni koji imaju koristi od ovog sistema nikada se neće dobrovoljno odreći ili biti voljni da odstupaju, čak i ako su prosvetljeni kapitalisti uvereni da su takvi ustupci od suštinskog značaja za očuvanje sistema. Udruženja preduzetnika će čak pokušati da iskoriste kriznu situaciju za nametanje strategije šoka.

Istorija nas uči da tip društva i naša budućnost zavise od borbe koju ćemo voditi. Kao što sociolog Žan Cigler kaže, „ne bi trebalo da budemo optimisti, trebalo bi da se mobilišemo“. [7]

Da bismo izgradili moćnu mobilizaciju, moraćemo da izgradimo jake organizacije, jer su naši protivnici veoma snažno organizovani. Ili kako to Varufakis kaže: „Ako sada ne uspemo da stojimo zajedno... strah me je da će ovaj sistem samo produbiti svoju okrutnu logiku“. U svakom slučaju, ovo će biti uzbudljiva i odlučujuća vremena. Spremite se.

Preveo sa holandskog Dirk Nimmegeers.

Prevod na srpski BM

Napomene

[1] This withdrawal of the state does not apply to the major monopolies, on the contrary. Because of their large concentration of power, they have more and more impact on the state system. They use state power to strengthen their competitiveness and to guarantee maximum profits. This is done in various ways. Public contracts, subsidies and favorable tax rates are the best known. However , the government is also called in for the exploration of new sectors or products. Here investments are uncertain and often require huge amounts of capital. Government agencies are taking on this expensive and risky initial phase, often in the context of the war industry. At a later stage, they are then transferred to the private sector, they are literally privatized. To give some recent examples, that was the case with the PC, the Internet, Google’s algorithm, wireless networks, touchscreen technology, GPS, microchips, biotechnology, nanotechnology and many other profitable products or sectors.  Apple‘s initial funding came from a US government investment company.

[2] In all countries where Social Democrats were in governments, they helped shape neo-liberal policies. In the UK, Blair launched the “Third Way” between capitalism and socialism and made a pact with the ultra-right-wing Berlusconi. In Germany, Gerhard Schröder, the leader of the Social Democrats, introduced the low wage model that started a spiral of wage decline across Europe. In Belgium, the Social Democrats are partly responsible for the deterioration of purchasing power, poorer working conditions, the cuts in social security and health care, and the decline of pension systems.

Until now the greens have not co-ruled often and where they did, they have not changed the course of neoliberal policies. In Germany, on the other hand, they have eagerly defended the low wage model. During their only government participation in Belgium (1999 to 2004), they managed to bring about only minor changes. In the European Parliament, the Greens have almost fully endorsed neoliberal measures, such as the Six Pack, and they are thus partly responsible for the drastic austerity policies in the EU.

[3] For a more elaborated version of such an alternative model see ‘Crisis of capitalism’ and ‘Prioritizing use value over exchange value’.

[4] The calculation for the average family assumes the plausible assumption that disposable family income is 70% of GDP. In this case, we use the gross world product: $ 136,000 billion PPP in 2019. That figure expressed in dollar PPP takes into account price differences between countries for the same goods or services and expresses real purchasing power. We converted that figure into euros using the World Bank’s calculation method: 1 $ PPP ~ 0.808 euros for Belgium.Sources:
https://en.wikipedia.org/wiki/List_of_countries_by_GDP_(PPP); https://data.worldbank.org/indicator/NY.GDP.MKTP.PP.KD; http://www.worldometers.info/world-population/world-population-by-year/https://data.oecd.org/conversion/purchasing-power-parities-ppp.htm.

[5] An estimated 350,000 to 1.3 million viruses. Source The Economist.

[6] Economic planning can be defined as the ability to impose democratically agreed objectives aimed at sustainable economic development. There are different degrees of planning. Planning is best put into practice in a qualitative manner, more specifically focused on vital human needs. Bureaucratic planning should be avoided.

[7] Quoted in an interview in Solidair,  July – August 2020, p. 31.

Featured image is from InfoBrics

Originalni izvor ovog članka je Global Research

Copyright © Marc Vandepitte, Global Research, 2020

 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...