"ONI SU JAČI OD NAS"

"Oni su jači od nas“ nije samo naslov nedavno objavljene knjige novinara Vojislava Tufegdžića i nekadašnjeg pomoćnika načelnika UBPOK-a Miodraga Vukovića, već i nov pristup objašnjenu i rasvetljavanju događaja koji su poslednjh 17 godina potresali Srbiju. U potrazi za istinom o mračnom vremenu države, režima i njegovih paravojski, parainstitucija i svega što je imalo prefikse "para“ i "kvazi“, knjiga je dala i odgovore na neka, do sada, neodgovorena a često i "opasna“ pitanja. Na više od 300 strana opisani su događaji s početka 90-tih, od ekspanzije najbrutalnijeg oblika kriminala do njegovog prerastanja u organizovani. Centralni događaj jeste ubistvo premijera Đinđića kao kulminacija svega što se događalo godinama ranije, ali autori knjige napravili su korak dalje i približili nam i ono što se posle ubistva događalo do danas. Traga se i za novcem bivšeg režima, švercerima nafte, cigareta i ostale akcizne robe. Da li nas knjiga sa takvim naslovom ostavlja ravnodušne pogotovo kada očekujemo da dobijemo odgovore na pitanja: ko su ti koji su jači od nas, jesu li zaista jači i da li su još među nama?

 

 

Tufegdžić (levo) i Vuković

 

Vojislav Tufegdžić: Poenta priče do koje smo došli jeste činjenica da nije svo zlo poteklo i činjeno iz centra moći nekadašnjeg DB-a i današnje BIA, već iz loših odluka, neznanja ili, možda, ponekad zbog loših namera političara koji su odlučivali o tome kako će funkcionisati policija, kako DB, a kako institucije i da li će se i u kolikoj meri švercovati i ko će imati pravo na to. Dali smo drugačiji pristup temi i prvi put se pojavljuje priča u kojoj su glavni akteri policajci iz Resora javne bezbednosti i pripadnici DB-a od kojih su mnogi bili na najvažnijim pozicijama u tim službama, a pojedini su govorili pod punim imenom i prezimenom.

 

Balkanmagazin: Osim načina na koji su činjenice u knjizi obrađene, po čemu se ona razlikuje od sličnih štiva?

 

VT: Napravili smo vrlo zanimljivu i kvalitetnu priču na način na koji se to radi u inostranstvu. Ako se ovako nešto istražuje, tamo je uobičajena saradnja između, recimo, tužioca i novinara, ili policajca i novinara. Mi smo to uradili prvi put ovde, pa je knjiga nastala zahvaljujući mom radu sa koautorom knjige, iskusnim policajcem Miodragom Vukovićem. To nam je omogućilo proveru i kvalitetnije "filtere“ za obradu podataka do kojih smo došli. Sve do čega smo došli analizirali smo iz više uglova, prema tome i mogućnost preciznijeg i tačnijeg tumačenja samim tim je veća.

 

 

Korice knjige "Oni su jači od nas"

 

BM: Naslov knjige nije nimalo optimistički, jesu li "oni“ toliko jači od nas?

 

VT: Jesu, apsolutno jesu. Kada kažem "oni“, ne mislim na surove likvidatore koji iskaču iz žbunja i pucaju ljudima u leđa. To su kriminalci koji jesu opasni ali nisu značajan faktor i to se lako očisti što je potvrdila i Sablja kada je država pokazala da može da bude ozbiljna.

 

BM: Aluzija na "one“ može da se odnosi na centre moći koje ste pomenuli na početku. Gde su njihova uporišta i koreni i iza kakvih teških zavesa se kriju?

 

VT: To su centri moći koji najčešće koriste institucije koje su u funkciji tih centara. Tu nema diskusije. Organizovani kriminal upravo podrazumeva takvo funkcionisanje.

 

BM: Da, ali takva struktura podrazumeva funkcionisanje mafije koja je kod nas sve češće pominjana kvalifikacija, posebno od pojave mnogobrojnih opužnica podignutih protiv carinika, prosvetara, putara, švercera duvana, sudija, advokata i privrednika u stečajevima preduzeća... 

 

VT: Oranizovani kriminal podrazumeva grupe od 10-15 ljudi koji se bave kriminalnim radnjama a mafija je sinonim za sve to ali na mnogo višem nivou. Tu se odluke i naređenja ne donose oči u oči, sve to radi se preko papira, dokumenata, kurira, kroz sprovođenje ili nesprovođenje zakona, njihovo usvajanje ili ne. Knjiga bi trebalo da razbije zablude o mafiji, njenoj snazi, zemunskom klanu kao sinonimu za sve zločine. Postoji zabluda o tome kada je taj klan nastao, jer on takav nije postojao pre 2001. godine kada je formulisan kao zemunski. Za samo dve godine oni su od najvećih zlotvora koji su mogli sve što im se htelo, postali najveći i najjači paralelan centar moći u zemlji a tako nešto u svetu nije zabeleženo. Otkrili smo i drugu stranu priče, jer se ćesto čulo da takvo zlo nastaje u kuhinji DB-a, to se previše olako govori i shvata. Rukovodioci koji su tu službu vodili sigurno nisu bili zlatni ali to se ne može reći za celu službu, nisu to ljudi koji dolaze na kolegijume sa čarapama na glavama i "uzijem“. Najjednostavnije je reći da sve to treba rasformirati i rasturiti, to je pojednostavljena slika o službi. Naše istraživanje pokazalo je da su većina pripadnika policije i DB-a iskusni profesionalci kojima ne bi trebalo niko da se meša u posao, jer dok je mogla tako da radi, policija je obavila dobar posao hvatanjem kriminalaca, pre svega onih koji su učestvovali u ubistvu Đinđića. Nažalost, u knjizi postoji i ona duga tamna strana koja pokazuje koliki je i kakav bio upliv politike u rad policije.

 

BM: Na koje sve načine politika utiče na rad policije?

 

VT: Samo na dva načina i oba su pogubna: prvi, bezrazložno gura policiju da radi nešto što ne treba da radi - pa da se "slupa“ ili drugi, da je koči da istraži nešto što mora da istraži. Treći, i jedini način, da policija radi profesionalno i bez političkog uticaja, ovde još ne postoji. Policija sigurno zna svoj posao, ali to je razbijano desetinama godina i posledice su tragične. I to je umnogome uticalo na atmosferu koja je prethodila atentatu na premijera, stranačka prepucavanja, stranački interesi, angažovanje ljudi bliskih stankama koji su daleko od znanja policijskog posla. Došli smo do podatka da je Đinđić dva meseca pre atentata tražio od profesionalaca da mu organizuju obezbeđenje jer nije bio zadovoljan ljudima koji ga okružuju a vrlo odlučno je krenuo u borbu protiv kriminala na svim nivoima i bio svestan da je ugrožen.

 

BM: Ako je posle ubistva premijera Đinđića policija uspela da donekle organizovani kriminal svede na razumnu meru, zašto se tu stalo? Ili je ubistvom premijera policija trebalo da bude sprečena da tu borbu okonča?

 

VT: Tragična okolnost bila je ta trka sa vremenom, jer je bilo pripremljeno hapšenje zemunskog klana ali su oni tada policiji bili nedostupni. Oni su bili tada najvažniji i kao takvi bili su vrh najopasnijeg kriminala u tom trenutku. E, tu trku sa vremenom policija je izgubila i to samo zbog toga što šest meseci ranije nije postojala politička volja da se u tu borbu krene na vreme. Nisu postojali ni zakoni ni instutucije da se taj posao završi efikasno.

 

BM: Da li ste u traganju za novim detaljima o ubistvu premijera naišli na tragove političke pozadine njegovog ubistva?

 

VT: To ne postoji u onome do čega smo mi došli, ali postojanje nekih centara moći koji su mogli da budu jaka potpora onima koji su izvršili atentat, to ostaje otvoreno. U atentatu su na različite načine učestvovali mnogi protiv kojih je Đinđić krenuo, jer bilo je ljudi iz službi koji su učestvovali u ubistvu ali nikada do kraja nije istraženo ko je osim okrivljenih i na koji način učestvovao u zaveri.

 

BM: To samo potvrđuje tezu da su "oni“ jaki i nedodirljivi, prema tome, postoji li način da "oni“ više ne budu jači od nas?

 

VT: Jedini način da se stane na put kriminalu svake vrste jesu jake institucije i zakoni koji će biti primenjeni, a jake represivne mere biti sprovedene. Nažalost, nismo mi izuzetak u nesprovođenju takvih mera, toga ima i u mnogo razvijenijim zemljama. Kriminal je u poslednjih petnaestak godina poprimao nove, drugačije oblike a policija je u tom periodu bila isključena iz vertikale: kriminal - policija i tajne službe - politika. Kada je policija izbačena iz tog trougla uspostavljena je direktna veza između politike i kriminalaca pa je otuda bilo slučajeva da se kriminalci i političari viđaju javno, a to nas je skupo koštalo. Bez prave i nesmetane uloge profesionalaca neće moći ništa da bude urađeno jer sada borbu protiv kriminala vode pojedinci čiji pionirski posao nije dovoljan da kriminal bude ugušen. Retki profesionalci, tužioci, sudije i policajci daju doprinos ali to nije dovoljno.

 

BM: Osim njih i po koji novinar. Nisu retki ni pritisci a ni pretnje onima koji sebi dozvole luksuz da čačkaju vruće teme.

 

VT: Pa, ostaje nam da radimo onoliko koliko možemo i da pokušamo da iznesemo istinu i objasnimo javnosti šta je bilo i šta bi moglo da bude. Kroz konkretne primere trebalo bi da upozorimo na opasnost koja nam preti. Selektivan rad ne donosi nikakav rezultat, to ili radiš ili ne, a ako se razmišlja o opasnosti neće biti urađeno ništa, ali u isto vreme ne treba da postoji iluzija da ćemo kao pojedinci bilo šta drastično promeniti.