O navodnom unutrašnjem dijalogu o Kosovu i Metohiji - Prilog raspravi u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti

Kosta Čavoški*

Bojim se da je Predsedništvo SANU prihvatilo zahtev predsednika Republike da se u okviru Akademije razgovara o Kosovu i Metohiji, a da nije tražilo od Aleksandra Vučića da najpre iznese svoj predlog za trajno rešenje kosmetskog pitanja, da bi tek potom mi o tom predlogu, i samo o tom predlogu, iznosili svoja mišljenja, koja bi sigurno bila različita
(foto, prof. dr Kosta Čavoški)

Izgleda da je američki potpredsednik Majk Pens, prilikom susreta u Vašingtonu, na neodoljiv način upozorio Aleksandra Vučića da je krajnje vreme da učini ono što je ranije obećao – da i de iure prizna suverenost i nezavisnost samozvane države kosmetskih Arbanasa i dopusti njeno učlanjenje u sve međunarodne organizacije, uključujući i Ujedinjene nacije.

Duboko zabrinut zbog ovog neodstupnog naloga, Vučić je već u avionu na putu za Beograd smislio da to izvede putem takozvanog unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i Metohiji. To bi bio manje-više isti postupak koji je već koristio prilikom predlaganja i izbora predsednika Vlade Republike Srbije. Tom prilikom on je najpre pitao sve stranke u vladajućoj koaliciji, uključujući i vlastite „naprednjake“, koga bi one predložile. A kada su svi ti stranački čelnici uistinu poverovali da će njihovi predlozi biti uvaženi, Vučić ih je sve iznenadio. Predložio je Anu Brnabić koju izgleda baš niko nije pomenuo. Čak je ponizio sve svoje poslanike tako što ih je naterao da u Skupštini ustanu i javno kažu za koga glasaju, pa su kasnije, naročito u provinciji, morali da svojim prijateljima i komšijama objašnjavaju kako su mogli da glasaju za takvog kandidata.

Upravo tako je Aleksandar Vučić naumio da sprovede takozvani unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji. Stoga je pozvao sve pojedince, koji drže do sebe, da iznesu svoje mišljenje o tome kako se može trajno rešiti kosmetsko pitanje, uključujući i takve nepromišljene gluposti kao što je stvaranje realne unije (poput negdašnje Austro-Ugarske) samozvane kosmetske države i Republike Srbije. Uz to je nagovestio koji bi mu predlog najviše odgovarao tako što je javno pohvalio jednog istaknutog pojedinca, koji je izjavio da treba otkloniti sve sporove s kosmetskim Arbanasima da naša deca nikada više ne bi ratovala. A to bi se moglo postići, kako to moje znanje međunarodnih odnosa potvrđuje, samo tako što bi se bez ustezanja prihvatili svi zahtevi kosmetskih Arbanasa, uključujući i priključenje samozvanoj kosmetskoj državi Preševa, Bujanovca i Medveđe. Pa i to ne bi bilo dovoljno, pošto zastupnici Velike Albanije povremeno pominju i Niš. Pritom Vučić unapred odbija da već sada kaže kako on u pojedinostima zamišlja trajno rešenje kosmetskog pitanja, nego će to reći, kao što je to već učinio u slučaju predlaganja kandidata za premijera, tek kad ovaj takozvani dijalog bude okončan, a svi izneti predlozi budu stavljeni na njegov sto.

Ako se dobro sećam, dok je još bio u opoziciji, on je i te kako kritikovao tadašnjeg predsednika Borisa Tadića što je svog pouzdanika Borislava Borka Stefanovića poslao u Brisel da tamo vodi protivustavne, sramne i ponižavajuće pregovore s predstavnikom samozvane kosmetske države. Otuda, kada je on došao na vlast najpre kao prvi potpredsednik u vladi Ivice Dačića, a potom i kao njen predsednik, zar nije bilo logično da najpre pokrene unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji, pa da tek po sabiranju svih iznetih mišljenja nastavi ili ne nastavi započeti dijalog u Briselu? Umesto toga, on je, ne pitajući bilo koga, nastavio taj dijalog i izvršio stare i potpisao nove protivustavne sporazume s tom nazovi državom. I tek sada kada je jedino preostalo, što ću uskoro pokazati, da tu samozvanu državu i de iure prizna, on je pokrenuo pomenuti unutrašnji dijaloga.

Kada je svojevremeno Tomislav Nikolić, uoči drugog izbornog kruga za predsednika Republike, od Vojislava Koštunice i njegove stranke dobio podršku pod uslovom da rešenje kosmetskog pitanja prethodno iznese na referendum, Aleksandar Vučić, kao drugi čovek u Srpskoj naprednoj stranci, taj usmeni javni dogovor je sigurno prihvatio. Izgleda da je on to sada zaboravio. A i zašto bi ga obavezivao sporazum nevernog Tome iz Bajčetine, koji je ovaj sklopio samo da bi se on, njegovi sinovi i cela porodica obogatili, a on sebi podigao crkvu-mauzolej u kojem će on i njegova žena, kao ktitori a možda i sveci, biti sahranjeni?

Dana 24. avgusta 2017. godine Njegova Svetost Patrijarh Srpski, gospodin Irinej, primio je delegaciju Dveri u kojoj sam se i ja nalazio. Tom prilikom smo ga zapitali zašto se Crkva nije ranije oglašavala dok su vođeni pregovori u Briselu i da li će pristati da učestvuju u pomenutom dijalogu. On nam je odgovorio da ne mogu učestvovati u tom dijalogu doklegod sam Vučić ne iznese svoj predlog o trajnom rešenju kosmetskog pitanja, da bi se tek onda Sveti arhijerejski sinod i Sveti arhijerejski sabor o tom predlogu izjasnili.

Bojim se da je Predsedništvo SANU prihvatilo zahtev predsednika Republike da se u okviru Akademije razgovara o Kosovu i Metohiji, a da nije tražilo od Aleksandra Vučića da najpre iznese svoj predlog za trajno rešenje kosmetskog pitanja, da bi tek potom mi o tom predlogu, i samo o tom predlogu, iznosili svoja mišljenja, koja bi sigurno bila različita. A predloženi okrugli sto treba sazvati pod krovom Akademije samo ako Vučić unapred pristane da na taj skup dođe, da bismo mogli da mu postavljamo pitanja, a po potrebi i s njim polemišemo. Inače, ne vidim zašto bismo mi u Akademiji uopšte sastajali, kad skoro unapred znamo ne samo šta će ko od nas reći, nego i da to što ćemo reći uopšte neće uticati na rešenje koje će Vučić naposletku sam predložiti i sprovesti. Ja inače već sada, i bez ikakvog dijaloga, znam kakvo će to Vučićevo rešenje biti.

Da bismo to otkrili i razumeli, treba znati šta se zapravo u ovom trenutku, posle praktičkog izvršenja svih dosadašnjih protivustavnih, pogubnih i sramnih briselskih sporazuma, uopšte može učiniti po nalogu stranih činilaca, a naročito Vašingtona i Brisela. Ako se izuzme upisivanje naših kosmetskih državljana i sunarodnika u nove biračke spiskove, što je učinio i Patrijarh Pavle, blažene uspomene, i izlazak na prve kosmetske izbore po nekakvom Ustavnom okviru (Constitutional Framework), s kojim se i Vojislav Koštunica saglasio iako se u njemu uopšte nisu pominjale tadašnja Savezna Republika Jugoslavija i Republika Srbija, prva dalekosežna i neodstupna greška bilo je dovođenje na Kosmet EULEX-a umesto UNMIC-a, što su učinili Boris Tadić i Ivica Dačić, ovaj drugi u svojstvu ministra policije, čime je narušena i bitno ograničena primena Rezolucije 1244, a Savet bezbednosti UN prestao da bude isključivo nadležan za delovanje međunarodnih ispostava na Kosmetu.

Posle toga, a pre započinjanja i zaključivanja briselskih sporazuma, s kosmetskim Arbanasima još uvek se o nečemu moglo pregovarati. U tom trenutku bilo je bar deset srpskih opština u kojima su se izbori održavali po srpskom Ustavu i zakonima, u kojima su opštinske vlasti i sva javna preduzeća i ustanove postupali po srpskom Ustavu i zakonima; bilo je nekoliko prvostepenih i jedan viši sud koji su presuđivali po srpskim zakonima; postojali su srpski organi unutrašnjih poslova koji su našim državljanima izdavali i produžavali lične i vozačke isprave.

Takođe su u tim opštinama delovale srpske pošte i banke, a fiksna i mobilna telefonija takođe su bile srpske. I što je još važnija, administrativna linija između Kosmeta i ostatka Srbije mogla se prelaziti i poljskim i šumskim putevima, a da se za to nije plaćala kazna. Konačno, na toj administrativnoj liniji između Kosmeta i ostatka Srbije nisu se naplaćivale carine i druge takse.

Posle potpunog i često prinudnog sprovođenja svih sporazuma potpisanih u Briselu, na Kosovu i Metohiji nema više ni jednog traga srpske državnosti. Svi izbori (opštinski i parlamentarni) održavaju se po ustavu i zakonima samozvane kosmetske države. Naši sunarodnici, doskorašnji srpski državljani, mogu glasati na ovim izborima samo s ličnim ispravama te nazovi države. Da bi naši sunarodnici, recimo lica koja su postala punoletna, dobili lične isprave i vozačke dozvole s kosmetskom adresom, moraju se prethodno upisati u knjigu državljane te takozvane države. Negdašnje srpske sudije i policajci mogu to i dalje biti samo ako postanu državljani samozvanog Kosmeta i polože zakletvu po kosmetskim zakonima.

Naši sunarodnici to naravno ne bi činili da nisu na to prinuđeni. Primera radi, direktori i upravnici svih zdravstvenih, školskih i drugih ustanova prisiljavaju svoje zaposlene da s odraslim članovima svojih porodica čoporativno izlaze na sve izbore, ukoliko žele da i dalje primaju platu iz republičkog budžeta. A pozivi posle svakog dnevnika RTS-a da se šalju SMS poruke za narodne kuhinje na Kosovu i Metohiji nisu dovoljni da prehrane toliko gladnih ustâ.

Ako se sve ove činjenice pažljivije razmotre, iz njih nesumnjivo sledi zaključak da je vlada Republike Srbije de facto priznala suverenost i nezavisnost samozvane države kosmetskih Arbanasa. O tome najuverljivije svedoči naplaćivanje carine na državnoj granici između te samozvane države i ostatka Republike Srbije. A carina je još od Isusa Hrista isključivo bila prihod centralne državne vlasti, za razliku od mostarine, pijačnine, grobarine ili poreza na nepokretnostima, koji su najčešće prihod lokalnih vlasti. Uz to, naši zvaničnici uopšte ne mogu nogom stupiti na tlo Kosova i Metohije, ako im to prethodno ne odobre kosmetske vlasti.

Kako je, dakle, naša Vlada već de facto priznala samozvani Kosmet kao suverenu i nezavisnu državu, postavlja se pitanje da li se u pregovorima s tom nazovi državom još uvek nešto može uglaviti, a da to ne bude i njeno de iure priznanje, koje podrazumeva i njen ulazak u Ujedinjene nacije. Moje poznavanje ustavnog i međunarodnog javnog prava uverava me da između de facto i de iure priznanja nema ničega što bi bilo veće od de facto a manje od de iure priznanja samozvanog Kosmeta. Otuda, ako Vučić zaista želi da nešto novo učini po okončanju ovog navodnog dijaloga, to je jedino de iure priznanje takozvane države kosmetskih Arbanasa i njen ulazak u UN. I ništa manje od toga.

Postavlja se, međutim, pitanje da li bi i to bilo dovoljno. U ovom trenutku niko od naših glavara ne pominje da su, zarad ulaska u EU, preuzeli obavezu da do 2019. godine sa samozvanim Kosmetom zaključe pravno obavezujući sporazum o normalizaciji međusobnih odnosa. Kako, dakle, srpska Vlada to mora da učini, a kosmetske Arbanase niko na to ne prisiljava, kao što ih ne prisiljava da i posle četiri godine dopuste obrazovanje Zajednice srpskih opština, oni mogu zahtevati da se u taj ugovor unese ne samo de iure priznanje samozvanog Kosmeta kao suverene i nezavisne države, uključujući i ulazak njen u UN, nego i priznanje Republike Srbije da su njeni vojnici i policajci izvršili nad Arbanasima teške ratne zločine, pa i genocid, za šta bi se morala isplatiti ogromna odšteta. A mogli bi zahtevati i priključenje Preševa, Bujanovca i Medveđe svojoj samozvanoj državi. Naši glavari će verovatno reći da to ne dolazi u obzir, na šta će kosmetski Arbanasi odmah uzvratiti da onda nema pravno obavezujućeg ugovora o normalizaciji odnosa, a time ni ulaska Srbije u EU.

Naposletku se postavlja pitanje zbog čega je Aleksandar Vučić pokrenuo takozvani unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji, kada je do sada, uključujući i izbor premijera, o svemu sam odlučivao. Izgleda da ovoga puta za tako tešku i dalekosežnu odluku, kao što je de iure priznanje samozvanog Kosmeta, hoće da podeli odgovornost sa svekolikom srpskom javnošću i njenim najuglednijim ustanovama, uključujući i Srpsku pravoslavnu crkvu i Srpsku akademiju nauka i umetnosti.

*autor je redovni član SANU 

17. decembar 2017. godine


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...