Austrijsko "skretanje u desno"
Ova zemlja je već imala iskustvo sa ulaskom desnih populista u vladu, a nisu ni svi desni populisti isti, kao što ni mnogo šta drugo - nije isto kao u Nemačkoj ili Francuskoj
(lideri Narodne stranke i Partije Sloboda, Sebastijan Kurz i Hajnc Kristijan Štrahe)
O rezultatima nedavnih parlamentranih izbora govori se sada u Evropi mnogo više nego pre četiri godine što je logično, mada i sa dosta brzopletih zaključaka. Na njih mnogi gledaju uopštavajući ih, drugi – praveći poređenja. Na primer, komentariše se da se neuspelom socijalističkom kancelaru Kernu dogodilo isto kao i neuspešnom nemačkom socijalističkom kandidatu Šulcu (Chulz) u Nemačkoj tj da je biračima u bogatim zemljama sada manje do socijalne pravde i jednakosti nego do bezbednosti i reda. Ima nešto u tome ali je, ipak, austrijsko iskustvo skoro sasvim drugačije nego drugih zemalja tradicionalne, razvijene Evrope.
„Austrijski izuzetak“
Tako, kao što se govorilo o tzv francuskom izuzetku, može se govoriti i o „austrijskom izuzetku“. A taj se sastoji u tome da stranka Slobodni (FPO), iako se oni nazivaju desnim populistima, ksenofobima i ekstremistima, može bez problema ući u vladu sa "narodnjačkim pobednicima" tj Narodnom strankom Sebastijana Kurca (Kurz). Može li se, međutim, uopšte zamisliti da se nešto tako dogodi u Nemačkoj i Francuskoj - da tamo u vladu Angela Merkel uzme u vladu Alternativa za Nemačku (AfD) ili da Narodni Front Lepenove uđe u neku koalicionu francusku vladu? To je gotovo nezamislivo, a u svakom slučaju bi dovelo do nemira i kriza...
FPO jeste antistemska stranka. Ali, Austrija ima s njenim učešćem u vladi iskustvo (2000-2006) i zna da to nije narušilo ni ustavni red ni liberalnu demokratiju. Na tom iskustvu se temelji "austrijski izuzetak" i iskustvo da ne treba sve stranke, označene kao desni populiisti, trpati u istu vreću.
Bezbolne promene vlada – mera liberalne demokratije
Nemačka AfD, iako se još nije ni odlučila da li će biti kritična prema EU ili dosledno nacionalistička, predstavljala je veliki rizik. A austrijska FPO takav rizik ne donosi. Kao što nisu isti svi desni populisti, tako ni prilike u svim razvijenim evropskim zemljama nisu iste, mada su slične, kao što nije ista ni njihova politička tradicija, preovlađujući politički senzibilitet...
To, međutim, nije tako u glavama ljudi koji liberalnu demokratiju zamišljaju kao večito zagarantovanu vladu neoliberala, „multikulturnih i levih“. No, liberalna demokratija nije vlada liberala nego vlada pravila, zakona i slobodne konkurencije stranaka i nazora na političkom tržištu. Sama po sebi ona ne olakšava stvaranje vlada, koliko njihovo smenjivanje.
Upravo česte, lake i bezbolne promene vlada, su pokazatelj životnosti liberalne demokratije. U Austriji je vladala do 2000. uglavnom levica u tzv velikim koalicijama s narodnjacima, potom narodnjaci sa FPO, pa onda opet levica s narodnjacima, a sada se otvara sasvim realna mogućnost da to učini Narodna partija sa Slobodnima. Ima li u tim promenama ičega što bi bilo nedemokratsko, sudbinski nepopravljivo, ili moglo da plaši Austrijance i njihove susede, šire okruženje i prijatelje?
Ukratko, Austrija skreće u desno. Pa šta?
