Muslimani - integrisani ali neprihvaćeni?

Istraživači su izabrali pet zemalja Evrope u kojima živi ukupno oko 14 miliona muslimana. U svim tim muslimanskim grupacijama u Nemačkoj, Austriji, Francuskoj, Švajcarskoj i Velikoj Britaniji, oni su ispitivali koliko su muslmani savladali jezik sredine u kojoj žive, gde žive, kakvo obrazovanje su stekli, šanse za njihovo zapošljavanje na dobro plaćenim poslovima, ali i to kakvi su im kontakti sa onima koji nisu muslimani i da li se i koliko se osećaju da su vezani za sredinu... Pod lupom istražavača  su bili samo muslimani koji su u ove zemlje došli pre 2010. i njihovi potomci. Istraživanje se, dakle, nije doticalo novopridošlih muslimana poslednjih godina, uglavnom, izbeglica.

Glavni zaključak ove dosta opsežne i ambiciozne studije nemačke Bertelsmanove fondacije jeste da su muslimani "u velikoj meri integrisani u društvo. Pitanje je, međutim, koliko ih većinska sredina prihvata i koliko im pomaže u integraciji". Većinska sredina, naime, kako pokazuje ova studija, neće muslimane za susede.       

To se toliko očigledno pokazalo da je ova studija, koja je upravo predstavljena široj evropskoj javnosti, tako i naslovljena - "Integrisani ali neprihvaćeni?"

Najbolje stoje sa znanjem jezika zemlje oni muslimani koji žive u Francuskoj i Britaniji. No to, kako se objašnjava, potiče dobrim delom odatle što većina njih potiče iz bivših kolonija u kojima se i dan-danas engleski i francuski dosta koriste. Štaviše, s francuskim kao sa svojim prvim jezikom odrastalo je 74 posto francuskih muslimana, a s engleskim 59 posto britanskih.

Muslimani, koji su došli u Nemačku, nisu, međutim, gotovo po pravilu u detinjstvu učili nemački. Jezik sredine zato su mnogo bolje od njih savladali njihovi potomci. Slično je u tom pogledu i u Austriji i Švajcarskoj.     

Što se obrazovanja tiče, preciznije rečeno da li su svršili srednju školu s maturom, najbolje u tom pogledu stoje muslimani u Francuskoj. No, u Francuskoj obrazovanje pre punoletsva završava samo 11 posto muslimana, u Nemačkoj i Austriji i Švajcarskoj je taj procenat 35-36 posto. Studija to tumači razlikama u školskim sistemima (kod ovih drugih se  radi o modelima tzv dualnog obrazovanja, tj školovanju za rad i uz radnu praksu - prim ML) i kod novih generacija se situacija u tom pogledu poboljšava.

Veća uspešnost u školi ne mora, međutim, automatski značiti za mlade muslimane bolju šansu za posao. Upravo u Nemačkoj i Švajcarskoj, koje imaju sisteme stručnih škola povezanih s praksom, muslimani su najbolje integrisani na tržištu rada. Stopa nezaposlenosti tamošnjih muslimana je gotovo ista kao opšti prosek. Ali, tamo oni obično zarađuju manje, često su zaposleni na slabije plaćenim poslovima ili sa skraćenim radnim vremenom. Te razlike su jasno vidljive u svih pet zemalja.

Autori studije primećuju da jedan od razloga bolje integracije muslimana na tržištu rada u Nemačkoj nije samo jača tražnja za radnom snagom, nego i izdavanje radnih dozvola i inicijative u oblasti komunalnih radova kao što su održavanje raznih javnih, zelenih i drugih površina, pešačkih i šetačkih staza i tome slično.

U Francuskoj, gde je tržište rada nepropustljivije, muslimani, često i oni s dobrim kvalifikacijama, teško dobijaju svaki posao, posebno ako je u pitanju posao s punim radnim vremenom.    

Najlošije na tržištu rada prolaze muslimani - vernici. Razlog za to može biti diskrimacija zbog nošenja verskih simbola, ali i zato što za poslodavca teško može biti prihvatljivo da mu se zaposleni dnevno moli bogu pet puta, u nekim slučajevima je čak i država zabranila da nose marame, turbani i druga verska obeležja u određenim profesijama. Najmanje prepreka u tom pogledu imaju muslimani u Britaniji gde je, na primer, država dozvolila muslimanskim policajkama da budu zbarađene tojest da maramama sakriju lice.

Studija potvrđuje ono što se i dosad moglo pretpostaviti – muslimani su u proseku više religiozni od većinskog stanovništva. Zanimljivo je da je najveći udeo aktivnih, tzv muslimana-praktikanata, tojest onih koji se mole pet puta dnevno i petkom obavezno idu u džamiju - registrovan u Britaniji. U toj zemlji je čak oko 64 posto anketiranih muslimana sebe označilo za "duboko verujuće", u drugim zemljama je traj procenat znatno niži i iznosi svega oko 11 posto. Najmanji procenat muslimana-praktikatanata je u Švajcarskoj – iznosi svega 23 posto i na nivou je kao i kod većinskog stanovništva.

Muslimani se u velikoj većini osećaju povezani i delom sredine i zemlje u kojoj žive. Najizrazitije je to u Švajcarskoj (98), zatim  u Nemačkoj (96) i  Francuskoj (90), a najmanje u Austriji (88 posto). Većina muslimana se istovremeno oseća vezana za zemlju iz koje potiče.

Uzgred rečeno, anketirani muslimani u Švajcarskoj i Nemačkoj su se najmanje žalili na diskriminaciju prema njima (35 odnosno 37 posto), nešto više u Francuskoj, ali u Austriji čak 68 posto.

Prema ovoj studiji, većina anketiranih održava tokom slobodnog vremena redovne veze s ljudima koji nisu muslimani. Najviše je (opet) takvih u Švajcarskoj - 87, a najmanje (opet) u Austriji  - (62 procenta).

Studija, pokazuje da, ipak, "stvarnost nije tako beznadežna kao što je često predstavljena u medijima", izjavila je ovim povodom za Dojče Vele Ajša Demir, portparolka organizacije turske zajednice TBB sa sedištem u Berlinu. "Pokazuje se da se većina muslimana oseća integrisanim, mada tome nedostaje prihvaćenost". To znači, dodala je, ta integracija mora ići sa obeju strana.

Time je istovremeno upozorila na odgovore na zaključno pitanje koje su autori studije postavili nemuslimanskom, odnosno većinskom stanovništvu ovih zemalja. Anketirani je trebalo da odgovore na pitanje  koga od navedenih skupina ne bi hteli da imaju za susede. Na tom spisku, osim muslimana, bili su jevreji, hrišćani, ateisti, stranci i strani radnici, prodice sa mnogo dece, homoseksualci, ljudi koji govore dugim jezikom, ili su druge boje kože.

Muslimani su bili grupacija koja je najmanje prihvaćena za susede. Izuzetak je samo Britanija – tamošnjim ispitanicima kao susedi najviše smetaju mnogočlane porodice.