Poziv na novinarski dvoboj
Novinarka Maja Bekčić Petrović pozvala na novinarski dvoboj Radeta Radovanovića, autora teksta „Četvrt veka laži“, o zločinu u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu
(foto, prizor iz Dobrovoljačke ulice, 3. maj 1992: zaustavljena kolona JNA sa prethodnicom vozila UN, posle čega je došlo do masakra)
Pošto je u dnevnom listu Danas objavljen 3. maja tekst pod naslovom „Obeležavannje 25 godina od Slučaja „Dobrovoljačka“ - Četvrt veka laži“, našoj redakciji javila se Maja Bekčić Petrović, novinarka koja je bila scenarista dokumentarnog filma "Mjesto zločina" o "slučaju Dobrovoljačka". Ona je zamolila da objavimo njen poziv autoru teksta - na dvoboj. Prenosimo u celini tekst iz Danasa kao i komentar Maje Bekčić Petrović, takođe objavljen u Danasu.
Obeležavanje 25 godina od Slučaja "Dobrovoljačka"
ČETVRT VEKA LAŽI
Evo već četvrt veka jedna podla laž potura se za istinu samo zato što iza nje stoji čitav jedan sistem koji na takvim i još većim lažima opstaje
Piše: Rade Radovanović, 03. maj 2017. 16:57
A laž je u tome da i ove, kao i prethodnih godina, mediji u Srbiji kao i oni u Republici Srpskoj, objavljuju sve i svašta o Slušaju Dobrovoljačka, o zločinu u Sarajevu 3. maja 1992, kada je u napadnutoj koloni pripadnika JNA ubijeno, uporno se tvrdi - 42 ljudi. Banjalučki Republički centar za istraživanje ratnih zločina nudi i specifikaciju žrtava : poginulo je 10 oficira, 28 vojnika i četiri građanska lica. Istina, međutim, izgleda drugačije. Prilikom napada na kolonu vozila u kojoj su bili pripadnici JNA, 3. maja 1992. u Dobrovoljačkoj ulici u Srajevu, poginulo je, po sudskoj verziji sedmoro, a po svedočenju generala JNA Milutina Kukanjaca, koji je i sam bio u pomenutoj koloni pa žrtve navodi po imenu - šestoro ljudi.
Istim povodom, u Danas-u smo o ovoj temi pisali i ranijih godina, a da bi se došlo do istine o žrtvama i zločinima u ovom slučaju, mora se poći od toga šta se dešavalo ne trećeg nego drugog maja 1992. u ratnom Sarajevu.
Tokom aprila 1992. u Sarajevu je ubijeno 225 ljudi, ali će drugi maj 1992. ostati zabeležen u istoriji kao poslednji propali pokušaj još uvek formalno postojeće JNA da zauzme centar grada, podeli ga i stavi pod svoju kontrolu. Napad je počeo u ranim jutarnjim satima granatiranjem sa već uveliko utvrđenih položaja na brdima oko Sarajeva. Čitav sat i po, Mladićevi i Karadžićevi artiljerci tući će iz svih oruđa po Predsjedništvu, Skupštini, Narodnom pozorištu, Domu sindikata... Po najužem gradskom jezgru, po Opštini Stari Grad, ali i po Novom Sarajevu. Bio je to početak ostvarenja monstruoznog plana kasnije označenog kao najduža opsada jednog grada u novijoj istoriji - 1395 dana! Od drugog maja 1992. do 26. februara 1996, što će životima platiti 10 615 gradjana Sarajeva među kojima i više od 1600 dece...
Pomenutog drugog maja 1992, nakon kanonade sa brda, usledio je napad na centar grada, uz korišćenje tenkova, oklopnih transportera i pešadijskog naoružanja. Ovom iznenadnom akcijom JNA je pokušala da osvoji zgradu Predsedništva i ostale državne institucije. Stratezi raspada bivše Jugoslavije tako su hteli da pokažu kako legalno izabrana vlast, tada već međunarodno priznate i nezavisne BIH, članice Ujedinjenih nacija, ne vlada ni u Sarajevu. Međutim, na pokušaj proboja i paljbu iz tenkova i oklopnih transportera, u području Skenderije, oko Predsedništva i iz ulica centra grada – grupe sarajevskih teritorijalaca odgovaraju projektilima iz zolja, osa, ručnih bacača, automatskog oružja ... Posle celodnevnih sukoba 2. maja, tako je pogođeno i uništeno nekoliko oklopnih transportera i tenkova , a u njima ginu vojnici i oficiri JNA ... Koliko njih - 2. maja 1992? NJih trideset petoro! - odnosno, onoliko koliko iznosi razlika između 42 mrtvih, koliko se tvrdi, i 7 - koliko je utvrđeno da je stvarno izginulo u Dobrovoljačkoj uluci, 3. maja 1992. Do ove jednostavne računice se dolazi kada se uzmu u obzir podaci banjalučkog RCIRZ i uporede sa podacima sarajevskog IDC-a, nalazima iz istrage Tužilaštva i ozbiljnim svedočenjima pojedinih učesnika sa jedne i druge sukobljene strane.
Zna se to u Banja Luci, kao što se zna i u Tužilaštvu za ratne zločine u Beogradu, pa ipak se brojem mrtvih u predmetu Dobrovoljačka i dalje manipuliše. Zašto? Kome odgovara da se evo već četvrt veka skriva istina da je najmanje 35 vojnika i starešina JNA, 2. maja 1992, izginulo u napadima, u pokušajima da zauzmu strateške tačke u Sarajevu? Do kada će se podlo lagati kako su svi oni „mučki i zločinački masakrirani u koloni koja se mirno povlačila iz grada“, dan posle - 3. maja 1992?
Jedan od razloga nesumnjivo je u pokušaju da se falsifikovanjem istine sakriju i od pravde zaštite istinski krivci za smrt pripadnika JNA, ali i svih drugih žrtava tog 2. maja 1992. u Sarajevu. Drugi je izneo sam general Kukanjac : „Valjda su ovi u Beogradu izgubili strpljenje što nismo više stradali pa su prosipane te laži o Dobrovoljačkoj što je nešto najsramnije što se moglo čuti“. Povrh svega, neki i dalje misle da će povećavanjem broja stradalih u koloni u Dobrovoljačkoj 3. maja 1992, sakriti i notornu činjenicu da su pripadnici JNA , 2. maja 1992. u Sarajevu ginuli kao napadači, a ne kao napadnuti.
Jedan od komentara na tekst „Četvrt veka laži“
POZIV NA NOVINARSKI DVOBOJ
Neću pristati na manje od obračuna uživo, Rade, izazivam te na novinarski dvoboj
Zmaja 06. maj 2017
Rade je častan novinar onoliko koliko je Kukanjac častan general: da je Rade istraživao, makar malo izguglao, video bi da srpska strana sve vreme i govori o 42 žrtve baš tokom dva dana, a ne samo u Dobrovoljačkoj; da je Kukanjac imao malo časti i hrabrosti, JNA bi izašla normalno iz Sarajeva... na žalost, pustio je lično da mu utekne Izetbegović, da mu iz zasede napadnu kolonu, a pošto zna da je kriv, kao i svaka kukavica - našao je tumačenje u kojem će objasniti kako je on borac za istinu... Za razliku od "novinara" Radeta, general je možda i imao malo časti, pa je (možda) i zbog griže savesti tako brzo otišao.... Rade je, međutim, jos uvek tu, on nije video ni Dobrovoljačku, ni spržene vojnike na Skenderiji, u sanitetskom vozilu (koje je, verovatno veruje časni Rade, gađala JNA u samoubilačkom napadu), nije se setio ni da proveri podatke "druge strane", već iz beogradske kafane (ups, sorry, on je "urbani tip" pa verovatno iz kafea) prepisuje tvrdnje šefa lokalnih "zelenih beretki", čuvenih po borbi za istinu i časnoj borbi uopšte... Rade, ti kojeg po prezimenu od stida me mogu ni imenovati, na novinarski sud časti, a lično bih ti izašla na dvoboj- naravno, rečima - pa ako smeš, ti me izguglaj i pronađi, verujem da znaš da pretražuješ, kad hoćeš i kad ti odgovara. I kad se uklapa u tvoje, u najmanju ruku poremećeno, viđenje istine i laži. Neću pristati na manje od obracuna uživo, Rade, izazivam te na novinarski dvoboj o temi kojom si se bavio, nejasno je zbog čega - izvesno, ne zbog istine.
(Maja Bekčić Petrović, koju mnogi znaju po devojačkom prezimenu Radovanović)
