Vox populi vox dei

Naravno reč je o izborima. Pošto smo demokrate i prinuđeni smo da slušamo sve što naše demokratske vlasti izvole da traže od nas, poput onog starog vica o vojsci, „Ajmo dobrovoljci, ti, ti, ti i ti!“, mi smo u obavezi da dobrovoljno glasamo i to će se izgeda dešavati svakih pola godine. Možemo da gunđamo na vlast, na opziciju, Boga i šejtana ali u demokratiju da ne diramo, ona je ultimativno dobro, nasuprot čega je zlo, i ko ne veruje u demokratiju on je zao.

Kako nemam istomišljenika ni među građanistima ni među nacionalistima, eto ja sam našla pisca (šta da radim?), ali nije neki zadnji tamo, nego čovek nobelovac. Dobro, i to se isfucalo odavno ali ovaj moj je ozbiljan. Južnoafrikanac, Kuci.

Nije bio lenj i celu jednu knjigu rečitog naslova (Dnevnik loše godine) posvetio je svojoj omrazi na demokratiju. Pojednostavljujem, da se odmah ogradim, kako čitaoca ne bih uvlačila u ozbiljne razloge – mada nisam sigurna da postoji misleći čovek na planeti a da mu nisu jasni – omraze na demokratiju kao jedino dobru, kao jedino prihvatljivu, kao čarobnu reč u ime koje se - sme sve, kao dakle jedno potpuno totalitarno ustrojstvo. Jer čim nešto nema alternativu, to na dobro ne može a i ima svoje ime, totalitarizam.

To vam je kao da u mračnom zapadnoevropskom Srednjem veku uzmete i kažete da nema Boga. Niko priseban i kome je život mio ne bi bio lud da tako nešto kaže a čak su ljudi i potkazivali Svetoj inkviziciji i tužakali jedni druge kako šuruju s đavolom i Bogu računa ne polažu.

U dogmu se ne dira. Možete psovati vlast, možete mrzeti penzionere ili nezaposlene ili zaposlene, možete mrzeti svakog ponaosob i pisati o njemu svaku gadost koja vam se učini tiražnom, možete sve – ali čak ni najluđi nisu toliko blesavi da završe na lomači kudeći demokratiju kao sistem, kao više od sistema, kao veru.

I sad, gleda građanin Srbije sve te potencijalne kandidate, ove navodno desne i ove navodno leve, ove koji nisu za komentarisanje, ove navodno opozicione koji odgovaraju vlasti i ove opozicione, misteriozne (neće da kažu da l´ će se kandidovati, ko´ Jeremić), koji baš i nisu po volji… Gleda građanin i ništa ne razume. Ne razume jer nije ni predviđeno. To je jedna od najvećih mana demokratije, ta magla kojoj niko ne prigovara jer kako ćeš se svađati s maglom. A uostalom, ništa i ne vidiš nego ideš ko´ guska pa gde stigneš.

Ali, kad već moramo da trpimo teror demokratije, gledajmo svetlu stranu - evo, npr, kako bi trenutna vlast bila vlast da nismo demokratija? Nikako. A je l’ sve bilo demokratski i bogougodno, na svakim izborima? Bilo je. A je l´ ijedna vlast rekla da bi ona izvolela da bude nedemokratska? Sačuvaj bože. A zna li ko šta znači tačno to „demokratska vlast“? Ne, naravno. Jer ne znači ništa, samo što to ništa izgleda drugačije u različitim državama.

Zanimljivo, u XXI veku jedine dve vlasti, nedemokratske, Putinova i Erdoganova, uspele su da izvuku svoje zemlje iz dubokih ekonomskih kriza, Erdogan je vratio dug MMF čime je prekršio prećutnu konvenciju – da svi ima da budemo dužni Svetskoj banci - i Putin koji formalno izlazi na izbore ali ne ostavlja nikakav prostor opoziciji, stvorio je sistem koji je samo načelno demokratski.

E sad, kako sve ovo ne bi bilo baš tako blasfemično (ne hvalim ja nikakve vladare, ne znam ih i samo vidim sisteme), bilo bi lepo da pozajmim i predložim srpskim „izbornicima“ jednu priču. Zapravo priče nema, ja sam je izmislila ali moj dragi, gorepomenuti pisac – istomišljenik, Kuci, pomislio je kako bi metod glasanja pismo-glava bio verovatno srećnije rešenje od zaokruživanja imena.

Kako ja nisam neozbiljna, mislim da bi trebalo ovako. Prvo pohvatati sve one građane koji nisu došli na birališta (demokratija ima svoju školu mišljenja po kojoj je glasanje obavezno). Kada se pohvataju svi odbegli glasači zaključati birališta. Kako ima puno kandidata, obezbediti vodu i poneki dušek da stariji dremnu. Dobro ´ajde i sendvič, al´ to samo za socijalne slučajeve.

Zatim počinje glasanje. Bira se dok ne ostanu dva kandidata. I tu prestaje vox populi, sve zatihne, nastupa vox dei. Idemo na pismo glava. Između te dvojice. Novčić imaju bacati starci ili oni malo ludi, jer se kaže da se takvi s bogovima druže. A i neće da varaju.

Tako su oba principa demokratije zadovoljena. Zapravo, šta oba, svi principi. Svako je priveden i glasao je, hteo ne hteo. Znači, svi su demokrate. Zatim, pokazalo se poštovanje prema horizontali, to je narod i vertikali, to je ono bacanje novčića, tj umešala se Božja ruka. I blago nam pokazala put.

Kako se izbori imaju održavati na svakih pola godine ovaj postupak dovesti do savršenstva, tako što se građani neće puštati da tokom neglasajućih dana izlaze iz zemlje, da ne bi zbrisali.

Vox populi vox dei i živela demokratska Srbija. Možemo crći od gladi, ako treba, ali izbore ćemo, vala, organizovati svaki čas, jer mi volimo da glasamo i učestvujemo u demokratskom životu.