Posttranzicioni traumatski stresni poremećaj (PTSP)

Ana Radmilović

Na visoko podigli se sutereni
(karikatura: www.99posto.org)

Direktan povod za ovaj tekst je jedna neproverena ali potpuno moguća priča, pomalo otužna jer se radi o obrazovanom političaru koji je imao i smisao za humor, svest o svetu itd. Zašto „svest o svetu“? Pa, recimo, od nekog neukog, koji je sveta video tek pošto je seo u poslaničku klupu, a i taj svet koji je video je neki besmisleno-turistički svet, od takvog biste očekivali da na primer pokuša da ponudi mito jednoj renomiranoj školi u Velikoj Britaniji – jer mu je dete izbačeno. Škola, kao takva, inače košta oko 150.000 godišnje. I to nije garancija da vam čedo neće biti izbačeno ako se bude ponašalo bahato, osiono i tako dalje.

Ono što je gore od jednog razmaženog deteta, deca nisu kriva, jeste čovek, otac – koji dolazi na ideju da podmiti upravu škole kao da se radi o nekom Megatrendu ili nečem grđem. Ono što je vest, ako je vest da je čovek ujeo psa a ne pas čoveka, to je da se ovde radi o obrazovanom političaru. Koji je postao isti kao razni tipovi bez vratova i sve one spodobe zbog kojih je bilo zabavnije slušati cinizam nekog ko ne veruje ni u šta nego glupost onih koji se prave da veruju a ne umeju ni da se prave.

Moguće je da se to desi s onim ljudima koji nemaju, zagube ili je nisu ni imali, profesiju i ceo svoj vek podrede politici, u jednom momentu polude, izgube kompas, to se verovatno ne bi desilo u nekoj uređenoj državi ali mi živimo jedno vreme koje se više ne da nazvati ni tranzicijom, jer se nigde ne ide. Skretničar je zeznuo stvar, voz nam se zaglavio u slepom koloseku i sad ima svašta da vidimo. Kao nevoljni posmatrač događaja u vagon restoranu, zatvoren i osuđen da sedi sa čudnim putnicima, licima kakve nikad ne bi sreo, za kakve nikad ne bi znao da postoje, kakve ni na filmu nije video. Taj posmatrač, to je onaj mali deo javnosti koji još uvek išta primećuje i iznenadi se kad čuje, recimo, takvu bruku – pokušaj podmićivanja uprave britanske privatne škole, čime je bahati otac učinio detetu uslugu da mu je zabranjeno školovanje u Britaniji do daljnjeg. Priča je povod, ponoviću, možda nije tačna mada zvuči tužno realno, i da se ne radi o pismenu čoveku – ocu, ne bi bila nikakva vest.

Divljaštvo

Svako na različitu temu, ali u ovo mutno vreme, u ovom kalu gde se ništa ne vidi, ljudi gube moć opažanja. Običan čovek koji se nada nekoj sitnoj zaradi, trpeće kojekakvo šikaniranje, praviće se da ne vidi da je u igri koja je predviđena da on bude gubitnik, neko će trpeti mesec dana, neko pola godine, neko, a to je zaista strašno, decenijama. Neko će se izgovarati nadom da će biti bolje i da će se sav taj rad isplatiti (iako nema tog da se rodio bez instinkta i dakle, nema čoveka koji ne vidi ishod). Neko će se zavaravati da se može sarađivati sa svetom kom je u opisu posla da te ne plati, neko će biti komično dostojanstven i praviće se da on tačno zna šta radi, iako je očigledno da je upao u ralje nekog od onih tipova o kojima smo gledali filmove o istoku, misleći da se nama, ex-Jugoslaviji tako nešto ipak nikada neće desiti. 

Nije bilo smešno čitati o ruskih oligarsima, to su ipak ozbiljni tipovi, i bilo je zaista tragikomično gledati njihove istočnoevropske kopije. E, evo ih kod nas. Oni će vam izrabljivati decu, oni će se rugati vašim diplomama, oni će misliti da je to malo nego će hteti da se bave i politikom, oni će hteti da im budete savetnici i sa uživanjem će omalovažavati vaše znanje.

Pričala sam, ponukana čudnom spoznajom (s tim se nisam srela na Kosovu, među ozbiljnim političarima – da, to je ozbiljan svet koji je prošao previše i koji zna da ceni i tvoj rizik kao što zna šta sve može da se desi…, pa među nepismenima, među krimnalcima, ukratko nigde) da se sa svetom na koji sam nedavno naletela mnogo teže komunicira ako imaš ženski glas i dobila sam odgovor koji me je duboko zamislio. Divljaštvo. Divljaštvo? Da, to je ono kada nestane i licemerje, kada nestane malograđanski manirizam a nema prirodnog muškog odnosa prema ženi, jer se u tom beslovesnom „ja pa ja i hoću sve i sve je moje“ gubi svaki kontakt s realnošću.

Dakle, divljaštvo. Setila sam se kako mi je jedan bivši urednik davno rekao kako su malograđani sjajni. Definitivno. Večiti predmet izrugivanja ali bar svet s nekom kočnicom, merom. Makar zbog, šta će svet da kaže. Nije ni to bezveze.

Kako je „to“ došlo kod nas?

Da ne idemo u detalje, sankcije, šverc, neko šlepere, neko salame iz Segedina… A i nisu to ti ljudi. Prvi biznismen koji je hteo sve, od telefonije do medija i akademije bio je Karić. Spram ovog danas, to je bio nivo. Kao bistar tip iz Peći, znajući šta ne zna, on je uzeo pa zaposlio najbolje koje je imao na raspolaganju a koji su hteli da sarađuju s njim. I napravio dobru televiziju za ono vreme. Na Akademiji je zaposlio profesore od imena i iskustva i oni koji su završili BK Akademiju nisu izašli prevareni. Ovo nije hvalospev, da se razumemo – ovo je pokušaj da objasnim kako je počelo.

Onda su došli biznismenskiji biznismeni koji su pomislili, a što bi oni ulagali u znanje ili davali plate nekim urednicima kad je jasno da su oni najbolji urednici (jes da se malo frljaju s taj pravopis i gramatiku) i zašto bi se uopšte zamajavali s nekim dosadnim profesionalcima, osim ako su profesionalci mazohistički nastrojeni pa uživaju u ponižavanju. I tako dolazimo do tipova koji kupuju neke medije, logika ti ne pomaže ako pokušaš da shvatiš šta će im mediji bez sadržaja i uticaja, ne vredi…

Nema ni u svakom ludilu sistema

Isto kao što nema načina da logičkim mišljenjem shvatiš kako neko ko se čak nešto malo školovao u Americi i pisao  tamo radove na ozbiljne teme, odjednom toliko izgubi kompas, (možda nam stvarno sipaju neku drogu preko onog Haarpa?) da mu padne na pamet da ide i podmićuje renomiranu britansku školu, jer mu je dete izbačeno. I umesto da upiše dete u drugu školu, on napravi detetu još veći problem, pa sad dete ne može da se školuje na Ostrvu. Sve zbog rastanka oca s realnošću a usled bavljenja politikom i gubitka svesti zbog prejake doze iluzije moći.

Ali nema u svakom ludilu sistema i u ovom koje živimo (a koje sam pokušala da opišem trudeći se da nikoga ne imenujem - to su ionako samo stilske figure, ljudi nisu, odavno), u ovom dakle ludilu koje živimo svakako ga nema. Tog sistema. Ostaje samo ona reč, odzvanja mi u glavi, divljaštvo. Kad preživljavanje postane toliko ogoljeno…  mada ne, nije ni  to (nisu divljaci oni koji preživljavaju), kada dođu oni koji će urlati kako mrze malograđanštinu i licemerje, misleći da se time uzdižu iznad ovih komičnih pojava ali ne uspeva im. Treba avanzovati i do tog malograđanina. Savladati pravila lepog ponašanja jednog „licemera“. Al neka divljaka, nek se i oni nečemu rugaju, nema veze što nisu sigurni čemu tačno, niti  ih i zanima. Da nije nakaradno, bilo bi smešno.

Malograđanima se najbolje bavio Nušić, ali ovo je vreme Disa. Ovo je vreme priča o divljaštvu i Naše dane mogao je neko da sedne i da napiše jutros, i da svaka reč bude aktuelna, što bi rekao moj urednik.

Možda nije ni važno odakle je taj polusvet izmileo

Možda, to (osim iz ugla ovog predgrađa odakle se pogled svodi na neke čkiljave sijalice koje glume rasvetu i neke komične bilborde i parčence neba) zapravo nije važno. Ni ko se kome/čemu ruga ili sveti u ovakvim prćijama od državica (od onoga što su nekad bile državice), ni otkud taj svet koji smo videli ali sve kao „nije važno“, a on izmileo kao mnogo zmija iz nekog kamenjara, možda nije važno ni nazire li se kraj – bilo bi lepo da znamo ali mislim da niko nije u stanju da ima odgovor na to pitanje.

Kraj, to bi mogao da bude grom, il da padne plafon il da neko od ovih velikih baci neku atomsku bombu, kraj… Nije utešno, al kraj je stvar koja ne postoji. Ne priznaju ga (tog kraja) dve najstarije discipline od kojih je jedna (drama) posudila logiku druge (matematike). Nijedna od te dve filozofske discipline nije saglasna s idejom o tome da postoji kraj. Nema tog konačnog broja i nema tog konačnog događaja koji će staviti tačku na sve stvari i onda sve završiti.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...