Tuce noževa u leđa revoluciji

Kampanja je u jeku iako nije počela (Kako to može? Može, može), stranke zaista gube maštu (mada ovi prisutni nisu ni bili obdareni), profesionalni rušitelji više nemaju šta da rade jer je sve srušeno, sve stare partije, i sada su na sceni patološki tipovi i diletanti. Ali nije to najgore. Ima načina da se i od onoga napravi pita i dokaz za to našla sam, naravno, u literaturi.

Slučaj je hteo da nabasam na knjigu koju sam davno dobila i bila mi je prilično smešna. Radi se o, rečenom u naslovu, „Tucetu noževa“, Arkadija Averčenka. Gledala sam naslovne strane njegovog Satirikona iz neke ’925… pa, recimo da je to lektira.

Naslovna strana srpskog izdanja knjige Arkadija Averčenka

Maštanje gladnih

Uglavnom, hitam ka poenti. Jedna priča, prvi put mi je promakla, nisam shvatila njen pun marketinški potencijal jer sam knjigu čitala u Nici i nisam razmišljala o tome da će iko biti mnogo gladan, toliko gladan da će mu se nekakav svet rugati kako je opterećen hranom. A eto, od tada, kada je glad delovala ipak malo apstraktno prošlo je samo nekoliko godina. Nije više apstraktna. Bolno je istinita.

Poema o gladnom čoveku, koja je Lenjinu promakla kao takva i on je uzeo da se naruga nesposobnosti bivših belogardejaca koji samo maštaju o prežderavanju a inače nisu ni za šta – u čemu ima istine, ali upravo se o tome i radi.

Naime, grupa nesrećnih, izgladnelih, bivših dobrostojećih, sedi i iz noći u noći priča šta se sve jelo, kako se jelo, sa čim se jelo, može li biftek posle ribe ili obrnuto… i tako, dok oni sastavljaju svoj tužni meni, nekome pada na pamet da im je oduzeto osnovno ljudsko pravo a to je pravo na hranu.

Kreću tako ubogi, mršavi i izmučeni i naravno ne stižu nigde.

Ova priča je surova. Ali, nije mi namera da kvarim raspoloženje pred praznike, kampanju i ostale rituale, nego da budem konstruktivna.

Pravi program

Mislim da greše kada veruju da će iko slušati njihove ludačke afere, poput one ko je ubio gardiste. Mislim da greše, takođe, kada pričaju o nekim programima (ima i takvih, mada sve manje), i najviše greše oni koji sebe ozbiljno shvataju pa se dure kad vide crtež Pinokija. Zaboga ljudi, pa imate „sto godina“...

Ali, kada bi neko umesto programa sastavio jedan pristojan jelovnik, verujem da bi privukao pažnju umornih i nezainteresovanih birača i zbunio konkurenciju.

Partije nisu tako inovativne, pa ne verujem da će neka poslušati ovaj mudar savet (možda još ne shvataju da su „ah ti nesposobni intelektualci“ deo gladnog naroda a ne elite koju mrze kao što svako nezrelo stvorenje mrzi ono što ne razume ili nije imalo, pa sad nema para da nadomesti te nedostatke) - ali čitaocima toplo preporučujem ovu knjigu. Nije sve duhovito, ali da se nešto naučiti. Nije urnebesno ali je crnohumorno, kao i život. Averčenko je poneki nož namenio Lenjinu ali glavna meta onog tuceta bio je Trocki. Zanimljiva figura (Averčenko), dolazio je i u Kraljevinu Jugoslaviju.

Kampanja će biti mučna, neće biti ni bezopasna, ljudi će se brukati pišući stvari kojih će se posle odricati, ozbiljne ljude nabeđivaće da su ubice… I za to vreme, dok ludaci budu igrali svoje raštimano kolo, gladna Srbija će gledati i razmišljati o tome kako se jede za 20.000, kako za 30.000, što nas vraća -  čemu? Jelovniku. Onim biftecima, limunu koji ima poseban sok i krompiru koji kao nijedan drugi upije saft od onog mesa, što su služili u onom nekom restoranu…

Čuvajte recepte

Uostalom, poštena da budem, kada se vidim s prijateljima kud i kamo mi je zanimljivije da pričam o restoranima i gde su se pokvarili a gde ostali OK, nego daleko bilo o tome kako je Radulović ispao infantilan (u stvari ništa se ne ispada) sa onim Pinokiom a i nije neduhovito, šta da se radi kad čovek liči.

Elem, nije Rus blesav i treba ga čitati. I misliti o onome što je usledilo posle ovog izrugivanja gladi. Kolhozi. To, naravno, zahteva suviše ozbiljnu organizaciju koja daleko prevazilazi sposobnosti ovih koje gledamo ali, bez šale, sve bih zanemarila, sve afere, sve crne hronike i slučajeve koje pristojan i ne pominje, usredsredila bih se na – jelovnike. Ako ništa, glasači bi se osetili zabavljeno a ne samo silovano sumanutim idejama, programima, obećanjima itd.

Evo ilustracije kako bi izgledala stranačka zasedanja i sastanci gde bi se odlučivalo o sudbini nacije.

-Ko je danas na redu?

-Ja.

-Nipošto, vi ste prekjuče pričali o makaronima sa seckanom govedinom.

-To je pričao Ilija Petrovič. Moj referat bio je o pohovanoj telećoj ćufti sa karfiolom.

-Pre pet godina naručio sam biftek na hamburški način, i bilo je četiri parčeta bakalara, na puteru gospodo…

Eto… Pa ko je pun recepata koji su kružili devedesetih, pa od jedne pomorandže napraviš 35 litara đusa, sada bi bio dosta od koristi i mogao bi da se javi u bilo koju stranku, napiše ljudima jelovnik, tj program i mi ponovo postanemo jedan ponosan narod alhemičara koji pravi hranu ni od čega.