Levica, desnica, Evropa i Srbija

Komesar za proširenje, Han neki izrazio je bojazan da će se u kampanji za predsedničke izbore u Srbiji vratiti nacionalistička retorika. Ova izjava, na kojoj se zahvalio premijer Srbije, jeste svojevrsni cinizam.

Države članice EU prilično su desničarski raspoložene, ako taj stari termin još uvek može da se primeni na ovo što se upravo dešava na starom kontinentu, i ne samo njemu. Posle rasta popularnosti AFD u Nemačkoj, posle otvorenog govora mržnje Orbana, posle pobede novih konzervativaca u SAD i Donalda Trampa koji će, čak i da ne primeni 20% onoga o čemu je govorio tokom kampanje, i koji sada naravno spušta loptu, svakako promeniti sliku sveta; posle činjenice da je zemljama Mediterana (gde i mi spadamo) kao i ostatku Unije dosta toga da im neizabrani briselski činovnici određuju politiku, raspolažu finansijama, određuju odnos prema izbegličkoj krizi i svim ostalim bitnim pitanjima - ono što se nekad moglo nazvati desnicom sada u sebi ima više demokratskog nego rigidna takozvana levica koja više liči na ustrojstvo SSSR (a takva je i terminologija, sa svim tim ukazima, komesarijatima i ostalim rogobatnostima za jednu skalameriju od sistema, udaljenog od čoveka i njegovih potreba), nego što ta levica u sebi ima tračak negdašnje, stare levičarske ideje kao što su socijalna pravda, jednakost, dostupnost školstva, zdravstva, pomoći koju će država dati pojedincu, odnosu prema starima, bolesnima, strancima itd itd.

Ujedinjenja strahova u mržnju

Johanes Han ne treba da brine, a ne treba da brine ni Vučić kao veliki levičar: u Srbiji trenutno nema te desnice, u nedostatku boljeg izraza, koja će moći da mobiliše građane da glasaju za bilo kog od kandidata nacionalne provenijencije. Ako izuzmemo Šešelja, koji može da pravi cirkus u svom rijaliti šou maniru, ali koji je sve samo ne nacionalista. Čak ni njegova retorika, koja jeste magnet za nezadovoljne i one ekstremne, ovaj put neće biti okrenuta nacionalnim nego socijalnim pitanjima. Kao čovek koji zapravo nema ideologiju ali ima nepogrešiv osećaj za ono što potencijalni glasač (a ovde jeste najviše nezadovoljnih) želi da čuje, on će se verovatno okrenuti obespravljenima, neće se baviti nikakvim srpstvom jer je ta tema odavno ad akta i, istina je, pokupiće dovoljno glasova tek da održi postojeće stanje na srpskoj političkoj sceni, što će reći, da sačuva Vučićevu moć i omogući pobedu onome koga ovaj bude izabrao da glumi predsednika Srbije.

U tom smislu, Vučić ima na čemu da zahvaljuje Hanu, ta bojazan koju je ovaj komesar izrazio jeste svojevrsni vetar u leđa i podrška trenutnoj politici ali sve to zaista nema nikakve veze sa desnicom koje se Brisel  plaši, i plaši je se s razlogom, ali to što se naziva desnicom nema nikakve veze s onim ustrojstvom koje je suprotno od levog. Danas, to je samo reč koja pod svoje okrilje prima sve uplašene, umorne, nezadovoljne, sve one koji se boje velikih ratova čije posledice osećaju, bilo dok gledaju brodove krijumčara i slušaju brojke poginulih migranata, bilo dok broje svoje pare i upoređuju socijalna davanja za državljane svojih država sa parama koje se daju pristiglim migrantima, bilo da se plaše te mržnje koja raste u oba smera, strah pridošlica od „domorodaca“ i obrnuto, strah od terorizma, strah od nekog novog fašizma koji je reakcija na taj terorizam, mobilizaciju svih tih strahova zajedno u jednu mržnju koja je s početka bila mržnja prema Americi kao glavnom vinovniku ratova i razaranja u ovom veku a zatim prešla u mržnju prema Briselu kao sivim hodnicima u kojima se o svemu tome odlučuje.

Pevanje nacionalnih himni

Svet je odavno deideologizovan. Bauk koji se širi Evropom a koji nazivaju desnicom sadrži više levičarskih i antiratnih ideja nego što je to bio komunizam svojevremeno i jedina razlika, za opstanak EU opasna, je u tome što niko više neće zapevati Internacionalu nego će, što jedino spada u desničarsku ideju, poželeti da peva nacionalnu himnu svoje države, da ponovo ima svoje granice i unutar njih svoje zakone, vojsku, ustrojstvo i mir za svoje državljane.

Kako demokrate sa svojom levom ikonografijom ali diktatorskim režimom nisu prošle u Americi, a u tu ikonografiju spada i pozivanje na Afroamerikanca kao predsednika, ženu kao kandidata, navodnu borbu za gej brakove koja više ne prolazi ni kod gej populacije, sav taj spektar nekad levih ideja koji se pretvorio u tiraniju korektnog govora iza kog ne stoji ništa a učinak je sve veće siromaštvo, sve više novca za ratove, svima očevidna laž da ti ratovi koji se vode u ime demokratije, a podsećaju na verske ratove i upravo raspiruju sve raspoložive verske mržnje, zapravo jesu samo ratovi oko resursa i jačanja moći velikih država, dok posledice te moći građani tih istih država osećaju samo kao rastuću bedu i strah.

Rezultati svih tih pobeda, kao što su razaranje severne Afrike, mobilisanje verskih fanatika, rušenje Bliskog Istoka, puštanje Izraela niz vodu, novi antisemitizam, mržnja prema muslimanima, kolone izbeglica i tiranija banaka koja je zapravo samo jedna i zove se orvelovski, Svetska banka, koja sa svojim MMF određuje sudbine čitavih nacija, milijardi ljudi – to je rezultat pobede u ratovima koje Zapad vodi, a Brisel pokušava da amortizuje, i to je talas nezadovoljstva koji je doveo, na kraju krajeva, na vlast Trampa kome se smejala srednja klasa, nesvesna da ni ona, kao ni njena malograđanska načela, odavno ne postoji. Ne kao onaj faktor koji će odlučivati.

Srbija nema opoziciju

U tom pogledu zabrinutost komesara Hana za izbore u maloj Srbiji nije bez smisla ali, nažalost, Srbija nema opoziciju. Još. I ako je jednom bude, ta opozicija neće stasati ni na kakvoj nacionalnoj nego upravo suprotno, na izvorno levoj, socijalnoj politici. A takva politika ne može biti opčinjena obećanjima o ulasku u EU iz koje bi da pobegnu i Nemci kao njena najveća sila.

Nacionalistička retorika, o kojoj Han govori, možda može da se prevede kao proruska, evroazijska ideja, kao okretanje leđa ciničnim evropskim vrednostima i u tom smislu, ova briga ima nekog smisla. Ali takav zaokret se još dugo neće desiti.

U Srbiji se politikom i dalje bave oni koji veruju da nešto poput više srednje klase postoji, da se pita, da je malograđanska kultura jedina vrednost a ta malograđanština se udomila i u vlasti, koja može da bude mirna, i u vodećim opozicionim strankama, koje su sve – samo ne opozicija vladajućoj ideji. Ideji vladajuće stranke. Zbog toga i jeste slaba, ta opozicija, jer ona svojim načelima potvrđuje ispravnost politike koju sprovodi vlast i jedino čime nije zadovoljna jeste to što ovu politiku ne sprovodi ona, nego je sprovodi Vučić.

U kom smeru zemlja ide

Kada se sve to začini sumanutim aferama kojima se bavi javnost (tačnije ne javnost, Srbija nema javno mnjenje), paranoidnim i kriminogenim strukturama koje sve to plasiraju, ovde još dugo niko neće imati vremena da postavi ključna pitanja smera u kom zemlja ide. A i ako postavi, sasvim sigurno ga niko neće čuti jer je estradni šou u skupštini, novinama, u pisanjima i čak pošalicama onih kojima je jasno ali se od ludila brane humorom, toliko glasan da će svako bitno pitanje biti zaglušeno, narodu nejasno, samozvanoj eliti dosadno i zastarelo i ko zna kad, i ko zna šta treba da se desi da se Srbija kao država ponovo zapita o suštinskim stvarima kao što su socijalna politika, ne retorički nego zaista, kao što je vojska i njena uloga, kao što su vojni savezi, kao što je migrantska politika, kao što je smer kojim treba ići.

Za sad, Srbija je kao infantilno stvorenje, odahnula verujući da su se Rusija i Amerika pomirile i raduje se kao dete koje više ne mora da bira između mame i tate, zaboravivši da se nalazi na evropskom kontinentu, da su mnogi ugovori potpisani, da svakom pohvalom MMF za dobru politiku štednje ili već nečeg – ona, zapravo, zatvara još jednu stranicu gde je potpisala saglasnost o svojoj propasti i podseća na punoletno ali nedozrelo čeljade koje čeka da ga prime u nekakvu Uniju, prodajući za to svu svoju dedovinu, dok se veseli što je u SAD pobedio Tramp i što sada može da odahne jer će on i Putin, kao dobri roditelji, da je spasavaju od nje same.

Jedino zbog čega bi komesari Unije mogli da brinu jeste šta će biti ukoliko Srbija, na mestu na kom se nalazi, jednom odraste i počne da se ponaša kao punoletna. Ali to se neće skoro desiti. Ne dok postoji ta Unija. Vučić i Han mogu da odahnu.