Beda razvaljuje vrata

Prema predstavljenoj Mapi siromaštva u Srbiji u bedi živi oko 630.000 građana, a socijalna pomoć je nedovoljna, eto to je vest. Novčana socijalna davanja u Srbiji ne mogu da zadovolje ni osnovne potrebe, dok 1,8 miliona ljudi prima oko 15.920 dinara mesečno i spada u grupu ugroženih siromaštvom.

Pročitala sam da je neko obio trafiku i da glad menja ljude. I došlo mi žao i ovog čija je trafika i zaposlenog u trafici (Koliku taj može da ima platu? Oko dvadesetak hiljada? Pa šta jede taj čovek?) i, naravno, onog koji je trafiku obio. I nas koji to čitamo, misleći da je sve to (ipak!) daleko od nas. Nije daleko.

(karikatura: economy.rs)

Možda se nekome jela čokolada

Beda nema običaj da kuca na vrata, da pozvoni i lepo se predstavi: „Dobar dan, ja sam beda, dajte mi sve što imate molim vas“. Beda razvaljuje vrata. I neretko više stvari demolira nego što ih pokrade. Beda je ljuta. I ne ponaša se racionalno.

Možda neke svest o tome oplemenjuje, možda shvate kako je sve na svetu em prolazno, em ne tako bitno, em svi ti planovi, vezanost za neke stvari koje čovek čuva, držanje zubima za neki status koji je samo simboličan, ne postoji i razveje ga prva bura… Neki. A neki se pretvore u čudovišta, siđu s uma, beda je verovatno slična ratu, tu se nema vremena za maske. Za ponašanje. Broji se samo šta čovek čini ili mu ne bi palo na kraj pameti, bez obzira šta ga snađe.

I onda mi pogled skrene ka vestima o predsedničkim kandidatima. I šta taj svet uopšte hoće? Ko su ti ljudi i da li su normalni. I koliko je opasno, zapravo, jer treba samo zaigrati na socijalnu kartu. Pokazati empatiju. Pričati o siromašnima, o obespravljenima, treba imati samo gram mozga pa shvatiti da nema više tema, nema Unije, nema Rusije, nema Kosova, koga briga za Hrvate, za neke tamo špijune koje hvataju, za konferencije za štampu kojima se ljudi smeju ili se uplaše (zabrinu se za svoj razum, čovek misli pričinjava mu se i nije dobro čuo… zar je moguće da neko priča ono?), koga briga za pregovore i Brisel i nek ide pola sveta bestraga, koga briga i za migrante (nek idu gde hoće, nek se nose i oni), ljudi počinju da čuju samo ključne reči kao, struja, kao infostan, kao hrana. I neka mnogi nisu u stanju da dovedu u vezu te frenetične evro-diskurzivne bajalice i ponavljanja reči kao pridruživanje i tome slično, sa nekim ispunjavanjem uslova MMF i kako su nas baš pohvalili da divno napredujemo (na putu da crknemo od gladi), nisu u stanju da povežu jer nemaju vremena. Moraju da nađu hranu. Makar obijali trafike. Možda hoće i da se luksuziraju i da puše, ko zna, čak i da piju. Možda se nekome jela čokolada. Ili je bio drogiran i nije ni razmišljao šta hoće. Zar je bitno?

(Ilustracija: Politika)

Svet neće bedu

Ne treba biti genije da bi se shvatilo da sva ta priča o bauku desnice koji hara Evropom, a nije ni Tramp, za zanemariti, jer koga briga za levicu koja je skupa zabava koja živi od ratova, i kakvi god bili, na šta god ličili izbori u Srbiji, za srpskog predsednika, biće to potresni cirkus. Cirkus, jer niko neće slušati one koji pričaju o ekonomiji, to je tema koju je preuzela „desnica“ i nekakvi antievropejci i to jeste opasno. Niti su oni  iskreni, i hajde što nisu iskreni, nisu svesni da je vlast za koju se bore -  vlast u zemlji na kojoj nije ostao kamen na kamenu. Posle svih ideologija, levih, desnih, svejedno…

I opasno je što oni koji glume elitu jednog društva nisu svesni koliku mu štetu čine, ili ih ne zanima, nastavljajući da ga zamajavaju frazama i ispiraju mozak preko medija, a drugi nemaju pristup, ponavljajući stare floskule i pozivajući se na vrednosti koje odavno to nisu ni tamo odakle su uvezene. Mi ćemo se zaklinjati da hoćemo Evropu i lupetati o zlim Hrvatima koji nas sabotiraju, i sami gladni i nikakvi skoro kao mi, a za to vreme ljudi u državama te Unije izlaze na ulice zbog trgovinskih sporazuma loših po ekonomiju, zbog politike otvorenih vrata prema migrantima, zbog – jednom rečju – one bede s početka. Neće bedu.

Neće je ni Amerikanci, što i jeste Trampa - kom su se svi s početka smejali -  dovelo do rezultata (ako je verovati anketama) kakve niko nije očekivao. Ne radi se tu o njegovoj ksenofibiji, nacionalizmu, seksizmu – radi se o tome da prosečan građanin neće više da plaća tuđe ratove. I o još nečemu, što naši političari još dugo neće shvatiti, on se okrenuo alternativnim medijima. I koliko god mu se mejn strim rugao, koliko god ljudi koje volimo da gledamo na filmu ili da čitamo njihova scenarija, pričali kako je važno da demokrate ostanu na vlasti (ili žena, što zvuči jednako naivno i besmisleno kao ono kad su svi mislili da Afroamerikanac mora biti dobar – što se zove pozitivna diskriminacija i kakav god pridev joj nadenuli diskriminacija ostaje diskriminacija); koliko god, dakle oni pričali da je važan kontinuitet nekih demokrata, u svetu gde je reč demokratija postala asocijacija na bombe i srušene zemlje, ljudi se okreću Internetu i okreću se malim medijima, onim sa margina i to je Tramp prepoznao.

Suviše je ova država rasturena

Prepoznali su i građani Srbije, pa sve češće slušaju nekakve opskurne Jutjub sadržaje, Internet televizije, obaveštavaju se preko društvenih mreža ali građani Srbije i dalje ne učestvuju na izborima, sem kao krdo koje neko izvede na glasanje, suviše su siromašni da misle. I suviše je ova država rasturena, čemu su svedočili, da ne bi bili defetisti koji ne veruju da išta može da se promeni. I donekle su u pravu.

Kakav izbor kandidata, stranaka, kakvi mediji, kakve ludački iskonstruisane afere… čime se sve taj narod kljuka dok misli šta će sutra da jede, ništa to nije čudno. I naravno, neka pobedi najgori. Možda je to dobro rešenje, da kad sve ode bestraga, možda iz te ruševine nikne neki cvet. Potekne neka voda, neki izvor.

A možda sve to ionako nije važno, živimo u predratnom, tačnije svetu koji je već u nekoliko ratova i ti se sukobi održavaju, seleći se s vremena na vreme ali ratovi neće prestati i možda zaista nije važno ko će se jednog jutra probuditi kao predsednik neke državice koja nema ni definisane granice a gladne ne sme ni da prebroji.