Vesela američka kampanja

Imam retku sreću da su mi sagovornici preko velike vode reditelji, prevodioci, neki svet koji živi u LA već decenijama, ljudi koji znaju Ameriku i koji su, mada joj znaju sve mane, odabrali da žive tamo čak iako su ovo do sada najgora vremena. Ti Srbi, Hrvati, rečju Slaveni silno se raduju cirkusu i pojavi Trampa kog doživljavaju kao slovenofila (na amerikanskom: rusofil) i, ako ništa, ono vesnika da svet nije sasvim otišao dođavola. Da je o đavolu koji vlada Amerikom reč, svedoče razni anti-Klinton sajtovi, prepun Jutjub a biblijskih je citata koliko volite.

Kako je došlo do toga da saznam da je Obama đavo a Hilari možda čak i mrtva

Prvo sam razgovarala sa pismenima, oni se silno raduju što je Tramp, koliko god njegov stajling odavao odsustvo svakog ukusa i sve ono što znamo, uspeo da mobiliše medije da o njemu pišu kao nekada o Miloševiću, Sadamu ili danas Putinu. Iako, istina (ali kakve veze ima šta je istina), nije ni bio u prilici da se iskaže kao vlast a kamo li kao diktator ili nekakav terorista, kasapin i tome slično.

Zašto se raduju? Pa zato što prepoznaju matricu, zato što im se ne dopada američki intervencionizam, zato što na svom džepu osećaju da je dolar virtuelna valuta, zato što ih sva dešavanja poslednjih pola decenije teraju da navijaju za sve one protiv kojih njihova država – domaćin, ratuje. Od Libije, do neuspelog napada na Tursku. O Rusiji i Ukrajini govore tako da bi ovde od strane svojih prijatelja bili momentalno proglašeni za fašiste i putinofile (što je postalo isto). Naravno da nisu fašisti, još manje ljubitelji bilo kakvih moćnika, to je pristojan svet. Ali kakve to veze ima u kampanjama koje i sami gutamo, i medijima koji fašizam identifikuju s Putinom itd itd.  Dakle, moji pismeni prijatelji ovde bi bili prokazani i poslalo bi ih u neke od opskurnih organizacija koje objašnjavaju Novi svetski poredak kao obistinjenje Otkrovenja Jovanovog.

E, kad smo kod opskurnih koji pričaju o NWO (Novom svetskom poretku)

Zainteresujem se i preslušam nekoliko emisija Aleksa Džonsa, koji na rubu nervnog sloma (ili u predinfarktnom stanju) objašnjava zašto će Amerika propasti ukoliko pobedi Hilari. Prideve ne smem ni da prevodim, naše „klero-fašistčke“, nazadne, retrogradne i ostale snage (u vidu 3 i po čoveka po organizaciji) su ne samo umerene, čak decentne, one su prefinjene u svojim stavovima. Aleks Džons i njemu slučni, a taj čovek – šalu na stranu – ima milionsku publiku i ne bih ja zanemarila nikoga koga slušaju neki (bilo kakvi) milioni ljudi, on dakle urla (rekli smo da je van sebe) dokazujući da je Nato jedno zlo koje je stvorilo ISIS, da su Klintonovi bolesnici koji su lažima i prikrivanjima doveli do ratova koji su počistili neke države sa lica zemlje, podseća na slučaj Bengazi, na mejlove Hilari Klinton i – najnovije – konačno se dokopao dokaza da ona nije zdrava žena te da nije u stanju da vodi državu, jer nije u stanju ni da učestvuje u kampanji. Spekulacije, ima li ona epilepsiju, neki drugi neurološki poremećaj, da li je sociopata (to je onaj korektni izraz koji se sve češće koristi kada za nekog hoćete da kažete – monstrum) i slične spekulacije zapravo nisu njegov (Aleksa Džonsa) izum nego ih je pun Jutjub.

I tako odgledam ja jedno 20 – 30 klipova o Hilari

Naslušam se citata iz Otkrovenja Jovanonog, saznam da je kraj sveta u toku a da je Obama đavo him self. Ovi klipovi izgledaju kao da ih je pravilo dete od 7 godina, dete sa malo zabrinjavajućom maštom, ali oni broje ogromne preglede. Tu saznam za dublerku koja se pojavljuje umesto Hilari, vidim nekoliko njenih (Hilari, ne dublerkinih) neartikulisanih reakcija pred kamerama, zatim jedno 300 puta ono padanje ispred kombija. Saznam da je ona možda mrtva ali se to krije, pa će onda Obama da se pozove na neki nepostojeći zakon i da bez izbora ostane na vlasti i dobije svoj treći mandat. Ima tu i priče o njenom laganju o tome kako su je istraumirale nepostojeće granate u Bosni, zatim opet o mejlovima vezanim za Libiju, uz objašnjenje da je ta država nestala jer je Gadafi hteo da prestane da posluje u dolarima nego da pređe na evro. Slično kao sada Erdogan koji hoće da svoju trgovinu sa Rusijom obavlja u lokalnim valutama (lira i rublja, dakle), i saznam o nezakonitom bombardovanju Jugoslavije. Da nije onih nesrećno udenutih biblijskih citata i da montaža nije takva da čovek počne da se smeje dok Obami rastu rogovi, nespretno objašnjenje Bila Klintona o tome kako se Hilari svaki čas dešava „to“ (šta god to bilo, gubitak ravnoteže, padanje, grčenje lica), što su mediji nazvali ljubazno, pneumonijom - da nije tako sumanuto montirano i da se toliko ne insistira na priči kako Hilari zapravo i nije više među živima, mnogi od ovih videa imali bi nekog efekta. Mada, narod nigde nije pametan i možda je neophodno da kampanje izgledaju upravo ovako – neukusno, paranoidno i blago rečeno, ludački, da bi se uopšte privukla neka pažnja.

Kada mi je pozlilo od ove kampanje vratila sam se činjenicama.

Prestravljivanje američkih glasača

Uzmimo da Obama nije đavo a da je Hilari ipak živa i da nije zombi, ono što je jasno jeste to da Tramp i nije takav šok. Da je (Tramp) pojava nekoga ko će se usprotiviti, makar to bilo samo za potrebe kampanje, ovakvoj Americi i njenoj politici prema ostatku sveta, a i samim građanima. Da se Amerika uželela sebe, onoga na čemu je građena, svog imidža u svetu koji – koliko god bio klimav još od Hladnog rata, progona komunista, učešća u II svetskom ratu i, na koncu, sa Vijetnamom, ona je ipak predstavljala nekakav simbol slobode i mesta gde se radom ipak ostvaruju snovi. Da je sve moguće, svedoče i mnogi koji su emigrirali tamo i ne pada im na pamet da se vrate u svoje evropske države.

I njima, i Amerikancima očigledno je dosta i bankarske krize koja je opravdanje za sve, svih igara i vladavine uz pomoć straha i o tome govore čak i visokobudžetne serije kao Kuća od karata, gde su junaci direktna aluzija na par Klinton i koja završava rečima neizabranog predsednika (igra ga Kevin Spejsi) koji kaže: „E pa ako ne može drugačije, idemo na strah i teror.“

Prestravljeni teroristima, islamistima, osvetnicima iz Rusije, špijunima, hakerima i ostalima koji žele da unište mir običnog Amerikanca srednje klase, oni bi trebalo da glasaju za one koji taj teror i proizvode. A ne da se kockaju ne znajući šta će im doneti rusofil Tramp koji javno optužuje američku politiku za sve one ratove koji su u Evropu (ali i Ameriku) doveli reke izbeglica. Optužujući ga za rasizam, demokrate upozoravaju svet i Amerikance na ovog čoveka smešne frizure i daju sve od sebe da ga predstave kao budalu.

Željni promena, makar kakvih, su za Trampa

Pre nekoliko godina preveli smo nekoliko emsija ludog Aleksa Džonsa, kao pticu rugalicu ali i glasnika, jer se tada prvi put čulo da – tada i on sa dosta ograda – jedan slušani američki medij javno hvali Putina. Opisujući atmosferu, pitanja slušalaca i reakcije obrazovanog sveta koji je tada uveliko pratio Russia Today u Americi, dalo se –  iz perspektive sadašnje kampanje – predosetiti da će se pojaviti neko ko predstavlja interese onih „običnih Amerikanaca“ koji neće ratove nego privredu, koji neće da proizvode samo oružje i budu robovi korporacija nego hoće svoje male biznise kao decenijama unazad…

Neki analitičari pojavu Trampa upoređuju sa značajem 1968. godine u Americi. Nisu optimisti (istina ni 68. se nije srećno završila) ali jesu, posle mnogo decenija, istinski zainteresovani, životno zainteresovani za ishod ovih izbora.

Uzdržani intelektualci su za Sandersa, njih opisuju kao neku našu verziju „kruga dvojke“, uplašeni su za demokrate a oni željni promena, makar kakvih, su za Trampa.