Slučaj Srebrenica, 20 godina kasnije

Miloš Obradović

Sakri obeleženo

O tome da li je u Srebrenici počinjen zločin ili genocid vode se rasprave 20 godina kasnije, a postavlja se pitanje i ko želi da stigmatizuje ceo narod presudom da se radi o genocidu
(foto, Na dvadesetu godišnjicu, 2015. godine, masakra u Srebrenici, premijer Srbije jedva se spasao bekstvom pred napadima razjarenih učesnika komemoracije u prisustvu brojnih predstavnika zapadnih zemalja i organizacija)

Da li je u Srebrenici počinjen zločin ili genocid, da li je Haški tribunal nezavisan sud ili politička institucija, da li se iza insistiranja na genocidu kriju neki drugi motivi? U petak 11. marta na Fakultetu političkih nauka, studentski pokret Srpski politički forum organizovao je tribinu „Slučaj Srebrenica“  čiji su se govornici bavili ovim temama. Među njima je bio i Lorens Armand Frenč, profesor kriminologije na Univerzitetu Nju Hempšir u SAD i predavač na policijskom fakultetu u Banja Luci, koji je kao psiholog radio sa pacijentima koji su patili od posttraumatskog stresa kao posledice rata. On je primetio da 20 ili 30 godina nakon Drugog svetskog rata, u kome su umrle desetine miliona ljudi, niko nije stigmatizovao Nemce ili Japance i optuživao cele narode kao krivce. Takođe, postavlja se problem korišćenja termina genocid koji je nastao nakon Drugog svetskog rata i prvi put je suđeno za genocid na Nirnberškom procesu.

Krivi samo jedni…

“Genocid je namera da se uništi određena grupa ljudi. To znači uništavanje majki i očeva da narod ne bi postojao. Tu nema selektivnosti. Ako postoji selektivnost kao u Srebrenici onda se postavlja pitanje motiva. Da li je motiv bio zaista da se ukloni cela grupa ili da se uklone potencijalni vojnici sa namerom da se osvoji što više teritorije. U ratovima u bivšoj Jugoslaviji pojavile su se ratne vođe hrvatskih katolika, muslimanskih Bošnjaka, Republike Jugoslavije, Republike Srpske i kasnije OVK na Kosovu, ali se retko koristila reč genocid, osim za tih najviše 8.000 žrtava u Srebrenici u ratu koji je odneo 100.000 ljudi. Da li postoji skriveni razlog za to? Ko promoviše tu priču? Genocid je etiketa koja stigmatizuje ceo narod. U Nemačkoj su nacisti osuđeni za genocid, ali nemački narod nije stigmatizovan”, rekao je na tribini profesor Frenč, dodajući da se 20 godina nakon rata krivi samo jedna grupa mada su svi ravnopravno učestvovali u ratu.

Prema njegovim rečima, ako se takva grupa osudi na međunarodnom sudu, otvaraju se mogućnosti za druge tužbe za nakanadu štete kao u Prvom svetskom ratu što je i dovelo do Drugog svetskog rata.

“Osim toga, poznata je pristrasnost pobedničke strane. U Japanu je više ljudi spaljeno zapaljivim bombama nego nuklearnim bombama, ali za to niko nije odgovarao jer su bili pobednici”, rekao je Frenč.

Mišljenje Baširija

Sasvim suprotan stav iskazao je Naim Leo Baširi, predstavnik Instituta za evropske poslove, koji smatra da je genocid u Srebrenici postojao, argumentujući to presudama Haškog tribunal.

“Za rat su potrebni ljudi, sredstva i propaganda. Autobusi koji su prevozili žene i decu iz Potočara imali su registracije Republike Srbije. Tamo su se nalazile razne paravojne formacije koje su bile pod kontrolom službi bezbednosti Srbije. U BiH je podneto 50 optužnica u vezi genocida u Srebrenici od čega je 30 optužnica za genocid, 11 za pomaganje i tri za učestvovanje u genocidu i ratne zločine. Osuđeno je 19 ljudi, kaznama od pet godina do doživotne robije a jedan je oslobođen. Na 401 mestu u BiH su pronađeni ostaci tela, a od toga 103 grobnice. To nisu sve primarne grobnice, već su tela premeštana u sekundarne i tercijarne gobnice. Nisu svi Srbi počinili zločine u BiH, ali neki Srbiji jesu. Vrh je osuđen, većina služi kazne, još četvorica čekaju presudu, a trojica su priznala krivicu. U Hagu je u četiri predmeta potvrđen genocid. U presudi međunarodnog suda piše da Srbija nije kriva za genocid, ali je kriva što nije učinila sve da do genocida ne dođe”, rekao je Baširi.

Činjenice protiv genocida

Stefan Karganović, član grupe istraživača „Istorijski projekat Srebrenica“, ocenio je da kada se sugeriše da presude nekih sudova ne podležu kritici to ukazuje da su im argumenti na staklenim nogama. On je pobrojao neke neosporne činjenice u vezi tog jula 1995. godine koje govore protivno presudama i tvrdnjama da je počinjen genocid.

“Za postojanje genocida važno je postojanje genocidne namere. Da li postoje dokazi takve namere u Srebrenici - suština je kontroverze i u pravnom i političkom smislu. Genocid je mnogo više od ubistva. Bez obzira na cifre i okolnosti, u Srebrenici se dogodio zločin ali ne i genocid. Postavlja se pitanje u kom treuntuku je došlo do stvaranja genocidne namere. U novembru 2001. glavni istražitelj Tribunala Ruez, na saslušanju u francuskom parlamentu, rekao je da odluka o zauzimanju enklave nije doneta pre 9. jula, kada je Mladić shvatio da enklava neće biti branjena. S obzirom da se zločin dogodio između 13. i 17. jula znači da namera o fizičkom uništenju stanovnika Srebrenice nije postojala samo četiri dana ranije. Ričard Batler, svedok optužbe, čak smanjuje taj vremenski horizont tvrdeći da nije otkrio nikakvu naznaku da postoji namera da se muslimani iz Srebrenice streljaju bar do 11. jula. Izvorni cilj srpske vojne operacije bio je da zaštićenu zonu UN svede na gradsku zonu u Srebrenici. Preuzimanje enklave je bio improvizovan potez kada su videli uspeh vojne operacije do tada. Pri tome, operacija je sprovedena isključivo na nivou Drinskog korpusa bez učešća komande VRS”, objasnio je Karganović, tako dovodeći u pitanje osnovni element genocida - nameru. Takođe, prema rečima Karganovića, i kanadski profesor Vilijam Šabas doveo je ovo u sumnju pitanjem nije li verovatnije objašnjenje ubistva 7.000 muškaraca u Srebrenici to što su bili vojno sposobni i zašto bi onda bilo organizovano odvođenje žena i dece.

Karganović je podsetio da su u julu 1995. u Srebrenici bila dva uzroka pogibija: streljanje ratnih zarobljenika i borbena dejstva pri proboju 28. divizije armije BiH. Prema različitim izvorima, u borbenim dejstvima poginule su od dve do pet hiljada ljudi, zavisno od autora. U tom slučaju, postavlja se pitanje - koliko je onda ljudi streljano.

Karganović podseća i da je od 1996. do 2001. godine forenzički tim Haškog tribunal radio na identifikaciji tela i da su od 3.568 slučajeva utvrdili da su 442 žrtve streljanja, 505 sa ranom od metka što se može objasniti streljanjem, a na 627 su nađeni tragovi eksplozija što isključuje streljanje. Kod 1.583 slučaja nije mogao biti utvrđen uzrok smrti.

“Od 2002. godine ovu ekipu menja Međunarodna komisija za nestala lica čijeg šefa imenuje Stejt department. Od kako su oni preuzeli, broj žrtava naglo raste”, rekao je Karganović.

Činjenice za genocid

Nemanja Stjepanović, istraživač u Fondu za humanitarno pravo ocenio je da je u slučajevima pred Tribunalom u Hagu i drugim sudovima izvedeno obilje dokaza, računajući i iskaze svedoka iz vojske i policije bosanskih Srba, političkog rukovodstva, preživelih iz redova za streljanje, dokumenata, pa čak i snimaka iz vazduha.

“Od 93 grobnice vezane za Srebrenicu polovina su bile sekundarne. Ako nije bilo namere da se počini zločin zašto su onda tela pomerana”, pitao je Stjepanović ističući da ne postoji nametanje krivice celom narodu, ali  činjenica da je svako ko je bio izdvojen za streljanje ubijen, da niko nije pušten, ukazuje da se radilo o genocidu. On tvrdi i da u prilog tome da se radi o genocidu ide i što je angažovan veliki broj ljudi, mašina, buldožera i kamiona što ukazuje na sistematičnost.

 

(detaljnije o ovoj temi u knjigama "Masakr u Srebrenici" i "Politika genocida", Edvarda Hermana i grupe autora)

 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...