Pismo „francuskog prijatelja“ i odgovor „srpskog nacionaliste“

Dnevni list Politika objavila je u utorak 17. novembra pismo autora iz Francuske, Žana Kristofa Buisona povodom terorističkog napada koji se odigrao u Parizu u petak uveče 13. novembra. Pismo je objavljeno na naslovnoj strani.

Narednog dana Dragomir Antonić iz Beograda uputio je Redakciji reagovanje na ovo pismo sa molbom da bude objavljeno na bilo kom mestu koje Uredništvo smatra prikladnim. Odgovor, međutim, nije (do danas) objavljen pa ga prenosimo zajedno sa pismom koje je bilo povod.

PISMO FRANCUSKOG PRIJATELJA

Specijalno za „Politiku”

Da biste shvatili emotivni udarac zadat Francuskoj 13. novembra, pokušajte da zamislite sledeće: trojica terorista žele da uđu na Marakanu za vreme utakmice Srbija–Rusija i dignu se u vazduh na ulazu; petorica drugih streljaju po Skadarliji pre nego što odu da pobiju što je moguće više posetilaca koncerta „Riblje čorbe” u Domu omladine.

U „Bataklanu” sam pre nekoliko godina bio na koncertu Emira Kusturice i „Zabranjenog pušenja”.

Pre nekoliko meseci sam bio na fudbalskoj utakmici na Stad d’Frans.

U baru „Karijon” sam pre nekoliko dana bio na pivu sa prijateljima.

Poput mnogih, mogao sam biti žrtva. Poznajem ljude koji poznaju ljude koji su stradali. Po tome se ovaj događaj razlikuje od onog u januaru, kada su pobijeni novinari lista „Šarli ebdo” i Jevreji. Ovog puta ciljevi su bili Gospodin i Gospođa svi koji otelovljuju Francusku, Zapad, antitezu islamskom fundamentalizmu, mesta na kojim se pije, puši, sluša muzika.

Kao prošlog januara, plačemo, ostavljamo cveće, sklapamo primirja u našim političkim ili intelektualnim debatama. Neki opet kažu da ne treba brkati stvari, da je naš neprijatelj sam strah. Ali istina je da su naši neprijatelji islamisti i Islamska država. Ako prihvatamo da smo u ratu, onda sebi moramo da pružimo uslove za borbu. Ako treba, i protiv onih sugrađana koji su izabrali neprijateljski tabor.

Ima u Francuskoj oružja koje dolazi iz Bosne i sa Kosova, gde smo pre 25 godina podržali pogrešnu stranu. Prevarili smo se u tome ko su nam neprijatelji.

Ima u Francuskoj imama koji propovedaju uništenje hrišćanstva i francuske nacije.

Ima u Francuskoj političkih ličnosti koje ne traže polaganje računa od onih zalivskih država za koje znamo da manje ili više otvoreno podržavaju Islamsku državu.

Ima u Francuskoj strateških mislilaca koji cene da je Bašar el Asad opasniji od njegovih protivnika koji šalju mlade ljude, neke možda čak i tinejdžere, da petkom uveče ubijaju nevine građane (Francuze, Belgijance, Portugalce, Čileance, Jevreje, katolike, muslimane, ateiste) u najlepšem gradu na svetu.

Ima u Francuskoj moralnih autoriteta koji traže da prihvatamo desetine hiljada izbeglica i kad sa sigurnošću znamo da se među njima možda kriju budući teroristi.

Postoji u Francuskoj jedan problem. Mi smo u ratu ali mislimo da se može ratovati cvećem, crtežima, solidarnošću, frazama, apelima na jedinstvo. Udobno sakriveni unutar naše demokratske republike, hteli smo da zaboravimo šta je nasilje. Koristili smo ga s vremena na vreme, ali daleko od naših granica – u Africi, u Avganistanu, na Bliskom istoku, u Jugoslaviji.

Sada se nasilje vratilo u naše gradove i naša sela. Moraćemo ubuduće da naučimo da sa njim živimo.

Žan Kristof Buison

Pisac i šef redakcije „Figaro magazina”

Objavljeno u Politici: 18.11.2015.

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Pismo-francuskog-prijatelja.sr.html 

ODGOVOR FRANCUZU ŽAN KRISTOF BUISONU

Ne mogu vas gospodine Buison nazvati prijateljem, jer to meni Srbinu pravoslavne vere niste. Niste ni Alber Kami, niti su Srbi Nemci. Niste ništa od toga. Nego, zaigrala mečka pred vašim vratima i plačete. Očekujete da mi plačemo s vama. Tražite od nas da zamislimo Marakanu, Skadarliju, Dom omladine. Nema potrebe gospodine Buison da bilo šta zamišljamo. Mnogo gore stvari smo doživeli od vas i vaših NATO prijatelja. Hiljade nisu preživeli. Mnogi su doživotno obogaljeni. Deca koja nisu bila ni rođena kad ste bacali bombe oboljevaju od raka. A vama je sad teško!?

Šta mislite g. Buison ko je pokrio vaš divni Pariz velikim panoima sa dve slike. Jedna je prikazivala sliku mršavog čoveka s druge strane bodljikave žice, a u uglu stražar u nacističkom logoru sa natpisom: Zar vas zarobljenički logor, u kome se vrši etničko čišćenje, ne podseća na nešto! Na drugom panou su bile slike Adolfa Hitlera i Slobodana Miloševića. Da, gospodine u vašem Parizu, a sve u organizaciji vašeg Bernara Kušnera, tad ministra zdravlja. Zatim je usledilo bombardovanje Srba u Republici Srpskoj. Da li ste tad uputili neko pismo Srbima?

Kad je vaš predsednik Žak Širak izjavio: Srbi su narod bez zakona i vere. To je narod razbojnika i terorista – da li ste tad pisali pismo? Ili ste možda poslali pismo kad je ubijena Milica Rakić? Ili kad je Sanja Milenkovića ubijena u Varvarinu na mostu dok je šetala sa drugovima. Mogao bih ovako u nedogled: Surdulica, Aleksinac, pijaca u Nišu, voz u Grdelici, bolnica u Beogradu…. Da li ste tad uputili bilo kakvo pismo? Ni sad se ne izvinjavate za zločine koje ste napravili, već tražite sažaljenje jer ste se prevarili i pre 25 godina izabrali pogrešnu stranu? Objasnite vaš izbor majkama, sestrama, deci čije ste najrođenije vašim bombama ubili. Njima objasnite kako moralni autoriteti koje pominjete u pismu nisu za ubijenim u Srbiji rekli ni jednu reč sažaljenja, pustili suzu, zapalili jednu sveću, položili makar jedan cvet. Ili se bar javno izvinili. Ništa od toga niste uradili, ali ste zato kad je đavo došao kod vas, napisali pismo. Sram vas bilo g. Buison i ne pišite više, bar nama Srbima. 

Dragomir Antonić

Poslato Politici elektronskom poštom: 18. 11. 2015.