Groteska, godinu dana kasnije

Groteska je, ponovićemo iako smo već pisali o tome, fantastika koja nije komična nego je, naprotiv, neprirodna i zastrašujuća. Žanrovski najbolje je ilustruje predstava Kralj Ibi ali u izvedbi velikog Krivokapića koji je delovao uistinu zastrašujuće – što i Ibi i jeste, opisan od strane dečaka Žarija, nadživeo povod i pisca i sećanja na razne izvedbe, ostao da postoji kao plod infantilne mašte koja je - u svojoj morbidnosti opisa vlastoljublja, pohlepe, narcisoidnosti, kukavičluka, surovosti i, uopšte, osobina za koje nema opravdanja - jedna tačna slika. I pravi primer onoga šta znači pojam groteska. To, dakle, nije komedija.

Čovek više ne može da veruje šta sluša

Predstava koju publika gleda tako što sedi zaključana u Sali, recimo, i zgrožena je i napolje bi i nije joj ni malo zabavno – bio bi adekvatan prikaz onoga što smo primorani da pratimo u medijima ovih dana, nedelja, meseci, godina… Jeste smešno do one granice gde čovek više ne može da veruje šta sluša i čemu prisustvuje. U biti je nasilje.

Kao smešljive žrtve nasilja, odavno izludeli građani Srbije, slušaju kako je premijer rekao prosvetnim radnicima da su socijalni slučajevi koji su nezahvalni; kako on smatra da su radnici ambasade u Libiji koji nisu bili evakuisani – živi, jer on tako oseča; kako je Srbija ostvarila velike diplomatske pobede i nezapamćen privedni rast; kako su novinari dosadni neprijatelji države (dakle njega, dakle države, dakle to je isto, dakle šta uopšte gnjave tim sitnicama - gde prestaje država a počinje premijer i šta je država a šta premijer) i građani ulažu nadljudske napore da ne misle o onom što su čuli. Instinktivno, jer ste vezani a slušate deluzivne govore nekog visokog čoveka, vi se branite tako što i ne pokušavate da razumete šta priča kad već ne možete da ne čujete jer je on stalno tu. I priča.

Onda uzmu neki iz medija pa se žale strancima kako ovo baš i nije neki uzor slobode i tome slično, kako su cenzurisani, autocenzurišu se i zlopate a službenik neke tamo države anglosaksonskog govornog podrućja im cinično kaže – ali to je vaš premijer, legalno i legitmno odabran, zaboga, nećemo vam ga valjda mi vaspitavati? Anglosaksonac je u pravu samo je prećutao da je njegov svet, tj svet koji on predstavlja jedini mogao da dovede to na vlast. To ne dolazi samo na vlast. To se ne bira. To se ne podržava i to se ne napada. O tome ljudi zbunjeno govore kako je odlično i jezivo a i treba strogo s nama, mada bolje da ćutimo jer ko zna ko sluša…

Ne samo da su sluđeni jer ne mogu da se odrede spram toga, a zaposednuti su i samo o tome pričaju, građani Srbije su i paranoidni, upravo srazmerno paranoji s kojom očito ima problem i subjekat ovog teksta, glavni subjekat države i vlasnik naših života. Ne treba biti genije pa znati da paranoik ubaci ove oko sebe u takvu paranoju da ne znaju gde su, „dok si rekao keks“. Da ih zbuni i uplaši i da plačno-preteći ton nije komičan nego upravo groteskan i jeziv i da je svest subjekta o tome da plaši i zbunjuje ljude velika prednost, jer onda to radi i namerno – dakle on zna čime plaši publiku, kao dobar glumac, kad ne bi bilo greh porediti jednu od najstarijih umetnosti sa ovim horor žanrom kojim je ovladao jedan diletant.

Dok gledamo vesti, nama postaje isto sve

Dok zastrašuje sa scene, a scena je cela država (kao što je i publika cela država), u maniru umešnog šibicara on izvodi sitne i krupne prevare na način da one počnu da deluju nevažno. To je varka koju stvara prvi plan, gde vidimo njega kako zamajava, i kad čujemo kako su „neki prosvetari“ jednako bitni kao nezahvalni prosjaci i beskućnici kojima nisi dao dovoljno za pivo ispred dragstora, ili čujemo da je neko uzeo i kupio neke silne medije a nemamo pojma šta smo čuli ni „ček, ček, koji grad pomenu ova“ dok gledamo vesti, nama postaje isto sve. I to da nam je objašnjeno da ima da kupimo rusko oružje, i tačka, jer je Rusiji potrebna baza na Balkanu (možemo da laskamo sebi i nazivamo se „saveznicima“ ili „prijateljima“ ali nismo mi ničiji saveznici niti prijatelji, mi smo jedna ruina koja se ne pita); i to da je 70% ljudi u Srbiji bez posla; i to da su gladni; i da se jako dobro drže jer ne otimaju po radnjama i još uvek poštuju zakon, istina ne jer su tako fini nego jer su naplašeni prizorima nasilja neke komunalne ili već koje policije, dobro serviranim na Internetu – tako da se stiče utisak autentičnosti a građanin ponovo ima strah od policije iako nema realan razlog za to; i to da je neko njihovoj deci sa TV ekrana mnogo puta ponovio da su profesori nebitni (sad su već na nivou uličnih pijanaca i prosjaka) i da je time, blago rečeno, malo loše uticao na tu decu. Sve to postaje jedna vest to jest nije vest to jest sve to zajedno niko ne vidi jer gleda ovog što stoji u prvom planu i maše i nešto viče i pravi jedan solidan cirkus koji drži pažnju. Nasilno, ali je drži.

Počeli smo od groteske. I profesora. Da, važno je imati profesore jer onda znate šta znači groteska i ne mislite da je to neka tragikomedija ili komedija a ne brkate je ni s burleskom iako se rimuje a to sve zajedno je važno da biste prepoznali ono što živite i da vas ne prevare mangupi da ima ičeg smešnog u tom ludilu i fantazmagoričnim slikama gde više nemate pojma da li treba da žalite migrante ili sebe jer oni samo prolaze a vi ostajete u ovoj žicom ograđenoj avliji, nemate pojma ni otkud ti migranti baš kod vas – geografsku kartu ste zaboravili da pogledate kao što vam nije jasno šta sad hoće pa oni Arapi i koji su koji, uopšte, i zar Izrael i Palestina nisu neki isti đavo koji se oduvek svađa – jer nema, neće, uporno odbija da vam se objasni i gde živite i koja je godina a tome doprinose i novinari koji se žale na cenzuru i oni koji kažu „sam sebe cenzurišeš kolega“, jer i oni stvaraju zabunu; umesto da išta objasne oni objašnjavaju, vrlo nemušto, svoj slučaj. On nikoga ne zanima.

Kočničar neće da zaustavi točak

Ljudi su vrlo gladni. Ljudi su neobrazovani jer se ni ti novinari nisu trudili da ih obrazuju, neko nije objasnio novinarima da su mediji na visokom prvom mestu kada je obrazovanje u pitanju a tek onda škole, i nažalost novinari zaposednuti svojim slučajevima često s premalo znanja i pažnje i, uostalom, i sami nezainteresovani za neki tamo plebs (šta zna raja, daj da ja objasnim ovima što mogu da mi daju neki dinar), svodeći i sebe na prosjake, tretirajući sve teme kao manje važne od svoje teme, upravo pomažu ovom zgražavajućem cirkusu gde nas je neko nasilno stavio na vrtešku i nama je uveliko muka ali onaj kočničar neće da zaustavi točak. I da, možda nije lepo reći ovako bez uvijanja – ali Sloba je umro a sada je 2015. godina i tako…  

Možda je počeo Treći svetski rat, zapravo možda traje od onog 11. septembra pa se novembra 2015. doselio u Evropu tamo gde se i dalo očekivati – u Francusku, u goste. Posle, ko zna…

Nego ne bih da budem gruba prema srpskim medijima. Ipak su dali sve od sebe da ne nasedaju na gluposti i tričarije i da ignorišu histeriju u noći između 13. i 14. dana novembra meseca ove, 2015 godine. Ljudi imaju pametnija posla. Moraju da misle na svoja prava a kao drugo, program se ne menja i tačka! A i šta ima da izveštavamo kad nismo dobili informaciju na čijoj smo strani. Pardon, to ne biramo nego moramo da vidimo kako će sad svet da se odredi prema onim Rusima i taman smo znali da su to ludaci koji su napali teroriste u Siriji a sad nam se opet sve pobrkalo. A i to oružje koje ima da bude kod nas… Nezgodno. Čekamo vlasnika države da kaže koju, pa da vidimo.

Groteska je, što objašnjava ovaj fenomen dezorjentisanosti u vremenu i prostoru, takođe i žanr koji ne polaže nikakav račun jedinstvu vremena, mesta i radnje a nije ni drama apsurda. Nije smešno. Zaista. Ni malo.