Kinezi i šta oni hoće od nas?

Prvo bi trebalo da utvrdimo šta su Kinezi? To su prodavci jeftine robe koja je lošeg kvaliteta i imaju naviku da žive u malim stanovima, njih 300. Komunisti su, ustvari sad se ponašaju malo kapitalistički ali su svakako komunisti i poslušni su i nisu slobodni kao ostali ljudi. Čak i Japanci su bolji od njih jer su civilizovaniji a i manje ih je. Kinezi su, takođe, fanatici.

Šta još znamo o Kinezima? Previše ih je, rade 24h dnevno, ne moraju da jedu i spavaju, sektaši su i kao i svi budisti, koji uče o nekim paradoksima, to su ustvari nebuloze, zapadnom čoveku ispiraju mozak a Kinezima u glave ubacuju program zbog kog su kao mašine. Svi su isti.

U Beograd su došli, na samit, jer je Beograd najvažnije mesto Jugoistočne Evrope – može da se zaključi iz medija kao što može da se zaključi da je trebalo da im otkažemo gostoprimstvo jer je to skupo a mi smo siromašna država.

Lep provod za albanskog premijera

Šta je tačno plan, šta to Kinezi kupuju i prodaju ovom delu sveta – iz medija se ne da zaključiti. Recimo, Koridor 11 koji bi povezao deo od Mađarske do Jadrana nije objašnjen. Šta su Kinezi kupili u Pireju i zašto je Pirej važna luka, takođe nismo imali od koga da čujemo. Kada je Albanija prodala svoj Albanpetrol Kini, ne znamo.

Znamo da se albanski predsednik lepo proveo slušajući Dačića kako peva kao i da je to druga zvanična poseta albanskog premijera Srbiji – o čemu neki misle da je skandal koji treba zabraniti (dakle, neko veruje da Srbija može da spreči Kinu da sarađuje s Albanijom) a neki da je to odlično jer ćemo kroz saradnju s državama oko sebe postati ponovo deo nečega što će ličiti na Jugoslaviju, nećemo se više svađati i sve će biti kao nekad.

Ono što ne znamo je da su neki od ovih projekata, kada su drugi znali  o vremenskim promenama i krizi energenata – a mi ne, stari i po nekoliko decenija. Neki su stari i skoro pola veka, datiraju iz 1970-tih godina (sa Albanijom, Rumunijom, Jugoslavijom...)

Događaji izmiču

Kina danas definitivno maršira svetom, njena ekonomska politika je ekspanzivna i oko toga se niko ne spori. Ono što deluje začudno je sledeće: pred vratima vam je džin. Vi znate da je on malo gabaritan ali niste svesni ni da je reč o pravom džinu. Bavite se sobom i pričate koliko ste važni (ili glupi, zavisi od političkog stava i nema veze s činjenicom da je ono džin a to da li vi volite vlast ili ne, nema ama nikave veze s tim); bavite se svojom vladom, pomalo se bavite  državama s kojima imate „ličan“ odnos – ne idete dalje od Hrvatske, Mađarske ili Albanije iako je ideja džina da sagradi po svojoj (džinovskoj) meri nekakvu infrastrukturu i u Slovačkoj, Poljskoj, Bugarskoj, Grčkoj... Van polja vašeg interesovanja je, dakle, sve što ne vidite kao bitno a bitno vidite samo ono prema čemu gajite neke emocije. Onda u zavisnosti da li ste za vlast ili protiv, da li vas nervira ideja da regionalno sarađujete ili ste nostalgični prema vremenima kad ste živeli u državi koja je bila neki faktor – vi doživljavate i Kinu i Rusiju i Ameriku i sav svet, čiji vas državnici ili već neki zvaničnici tu i tamo posete, naravno to predstavite kao da su samo vas posetili (kao u slučaju Putina koji je u Srbiji bio pre nego će otići u Italiju), i od toga napravite cirkus.

Kada bi se jedan čovek tako ponašao, ne bismo morali da budemo stručni pa da primetimo da on ima mali problem s percepcijom, da ima sindrom više vrednosti (koji skoro uvek proizlazi iz problema s osećajem niže vrednosti itd) i da nije u stanju da sagleda šta mu se dešava jer sve posmatra kroz prizmu doživljaja, dok mu događaj (podatak o tome šta se dešava) izmiče. Za događaj je čak nezainteresovan, možda i nesvestan da od shvatanja onoga šta mu se dešava zavisi šta će mu se dalje dešavati. On stvari shvata lično i emotivno.

Ništa nismo uspeli da shvatimo

Tako se u našim medijima ovih dana mnogo pisalo o samitu i Kinezima, predsednik je zasmejavao narod pričama o Tarabićevom proročanstvu (mada to nije smešno, mi imamo jako ozbiljan problem ako neko s pozicije predsednika priča takve stvari, kao nesvestan gde se nalazi i kome priča i o čemu se radi), pisalo se o albanskom predsedniku dok se, recimo, gotovo niko nije bavio Grčkom koja može da bude prva članica EU koja će: izaći iz zajednice, odbiti da plati kredite MMF ako radikalno levi blok Siriza dođe na vlast u 2015, i time povući nogu za još neke članice (i kakve to veze ima s kinekskim projektom, u tom slučaju), šta je taj kineski projekat za Evropu kao kontinet – ništa od toga nismo uspeli da shvatimo.

Niko se nije bavio ni Kinom, osim na politikantski način – što znači, nije se bavio. Bavio se Srbijom kao najbitnijom od izabranih država ovog kontinenta, za šta je dokaz to što se samit odigrava u Beogradu. Opet, ni iz tih pisanja nismo shvatili šta će to značiti za Srbiju za 10, 30 ili 100 godina. Nismo razumeli ni šta znači danas, sutra. Nismo, što je najčudnije, ni pokušali da razumemo.

Kina jeste sila u ekspanziji i misteriozna je, nepoznata  čoveku Zapada i to nerazumevanje i blagi (a negde i panični) strah „od žutih“ nije naš eksluzivitet. Njeno ustrojstvo, koje je imuno na sve ideologije, nije blisko zapadnom umu koji raščlanjuje dok je džin s kojim imamo posla posvećen svemu u svakom trenutku, sve je važno i to je jedan sveprožimajući duh gde su i rad i osvajanje i samopožrtvovanje zarad cilja nedeljivi na segmente nekog života, politike, sredstava da bi se ostvario cilj itd, itd.

Učenje kaže da su i strela i strelac i meta – jedno. U tom smislu, Kina sa svojim umećem ne samo da nije lako razumljiva nego može da bude i užasavajuća, da deluje fatalistički i da plaši – ne samo nas, koji i ne idemo dalje od pitanja koliko smo mi bitni u toj priči, nego pred njom nije miran ni ostatak sveta.

Ko izleda gluplji – narod, mediji ili vlast?

Naša drama ogleda se u tome što čovek, čitajući novine i slušajući ljude, ne može da odluči da li je gluplji narod, koji kad čuje „Kina“ misli na jeftine patike i smešan srpski koji govore njihovi prodavci, ili medijski pregalnici koji se ne bave projektom nego ispisuju lične ili politikatske redove bez ikakve radoznalosti da sagledaju svet koji se brzo menja i da predvide uticaj tih promena na državu Srbiju.

Možda i ti političari i njihovi mediji i javnost, ako je ima, i nisu za osudu ako uzmemo u obzir da se Srbija često sreće sa državnicima koji dolaze iz pravih država, s mesta gde je država starija i predviđena da traje mnogo duže od njih i da su oni, koliko god bili danas moćni, efemerni naspram tog pojma – država. Mi i dalje identifikujemo državu s vlašću, vlast i sama poveruje da je država i naravno da jedno takvo pleme ne može da bude sagovornik s ozbiljnim svetom.

U tom smislu, nije neobično što neki građanin, konzument vesti i narodnih predanja kaže „poješće nas žuti“ ili na njih gleda kao na neke male robove koji prodaju jeftinu i lošu robu, nemajući s čim da uporedi, pa samim tim ni na osnovu čega da razume, da je taj džin, koji nam je došao u kuću, baštinik jedne civilizacije koja je toliko bogata i stara da je to za nas previše da pojmimo i onda ćemo se vratiti svojim banalnim temama, patikama iz Kine, proročanstvima, pisati kako su to naši pravi prijatelji koji će nam pomoći da se oslobodimo Brisela pošto su nas Rusi razočarali jer nisu dobri drugari... Dakle, ostaje nam naša infatilnost i inferornost naspram događaja koje, što je najgore, ne umemo ni da prepirčamo a kako onda da ih objasnimo.