HOKUSAI, LUD ZA CRTANJEM

Aleksandar Manić

Dva veka po stvaranju, crteži i grafike Hokusaija nadilaze mode i ostaju kao jedna od značajnih umetničkih vrednosti čovečanstva

"Od šeste godine počeo sam da crtam oblike i predmete. Do pedesete godine, već sam objavio bezbroj crteža, ali sam ostao vrlo nezadovoljan sopstvenim radom do sedamdesete godine. Tek u sedamdeset trećoj godini, ja sam bolje shvatio oblike i pravu prirodu ptica, riba, biljaka... To znači da ću oko osamdesete godine ostvariti još veći napredak i stići do srži stvari. U stotoj ću sigurno ući u više stanje, teško objašnjivo, dok ću u sto desetoj godini dostići stepen na kome će svaka tačka i svaka linija biti žive. Tražim od onih koji će živeti dugo kao i ja, da provere da li ću ostvariti rečeno. Ovo sam napisao u sedamdeset petoj godini, ja, nekada Hokusai, danas Gakyo Rojin, starac lud za crtanjem."




Katsushika Hokusai (1760-1849) verovatno je najznačajniji japanski slikar svoje generacije, a sigurno prvi japanski slikar čiji se rad pročuo van zemlje. Njegovi crteži i grafike nadahnule su evropske slikare, posebno imresioniste. Degas, Van Gogh, Bonnard i Monet bili su veliki poklonici njegovog rada, a Edmond de Goncourt je čak o njemu i napisao monografiju. Medjutim, u Japanu, Hokusai je bio vidjen kao "narodni umetnik", čiji rad nije ostavio nikakav uticaj na klasičnu umetnost Kjotoa, na ukus aristokratije, niti na narudžbine dvora. Hokusai je umro nepoznat, u bedi i u potpunoj ravnodušnosti japanskih umetničkih i intelektualnih krugova.




Pariski Muzej Guimet, specijalizovan za azijsku umetnost, posvetio je pažnju velikom japanskom majstoru i priredio izložbu "Hokusai, lud za umetnošću". Izložba istovremeno slavi 150 godina diplomatskih i kulturnih veza Francuske i Japana. "Hokusai je bio jedan od prvih japanskih umetnika čiji je rad privukao kritičare i kolekcionare već 1860. godine, pre svega u Francuskoj, a kasnije u Engleskoj i Holandiji – kaže Hélene Bayou, komesar izložbe. Zanimanje za Japan i njegovu kulturu započelo je u Parizu tokom Druge Imperije. Umetnici, intelektualci i kolekcionari okupljali su se, razmenjivali iskustva i jedni drugima pokazivali kolekcije. Bracquemond je bio prvi slikar koji počeo da oponaša japansku umetnost, uzimajući za uzor upravo grafike Hokusaija. Nešto kasnije, oko 1870. godine, prvi kolekcionari – Émile Guimet, Henri Cernuschi i Adolphe-Philippe d’Ennery, otišli su za Japan u otkrivanje nepoznate kulture, ali i u kupovinu umetničkih predmeta. Zahvaljujući njima, dela japanskih umetnika već su 1892. godine bila izložena u muzeju Luvr.

Mange pre mangi

Pariska izložba japanskog slikara Hokusaija, okupila je 130 crteža, grafika i slika, prvenstveno iz kolekcije sâmog muzeja, a potom i iz nekoliko japanskih kolekcija. Fond Muzeja Guimet sačinjen je od prvih donacija s kraja 19. veka, pa sve do današnjih dana. Najvažniji deo dolazi iz poklonjene kolekcije nedavno preminulog apotekara Norberta Laganea. Izložena dela, podeljena u tri grupe, prikazuje jedinstvene i retko vidjane ilustracije za knjige, pejzaže i životinje namenjene čestitkama, kao i scene predveidjene za dekorisanje upotrebnih predmeta i lepeza. Njegova je publika bila sačinjena od trgovaca, zanatlija i posetilaca čajdžinica grada Edoa (staro ime Tokija). Tako je njegov rad postao izuzetno značajan za razvoj dekorativne umetnosti prisutne u svakodnevnom životu običnog sveta. "Hokusai je bio specijalista za "ukiyo" – "slike plutajućeg sveta", kako je nazivan svet zabave, koga su cenili i tražili novoobogaćeni gradjani i trgovci – objašnjava Hélene Bayou, komesar izložbe.

Scene sa ulica, crteži prodavaca i trgovaca, portreti ratnika, pejzaži i životinje, scene koncerata u cvetnim baštama i crteži gejši, našli su se u knjizi "Mange" (smešne slike), koju je 1814. godine objavio Hokusai. On će objaviti još 14 tomova "mangi", trudeći se da od njih načini odredjeni priručnik za crtanje. Ne upotrebljavajući realnu perspektivu, nego plakatno prikazivanje, odstranjujući senčenja i sve ostale elemente svojstvene realnom slikarstvu, Hokusai je stvarao bezvremensku sliku, koja je svojom izražajnošću ipak ostajala vezana za stvarnost. Istovremeno, kao poznavalac evropskog slikarstva, on je povremeno uvodio principe realističke perspektive i na taj način je obeležio poslednji period japanske umetnosti pred dolazak zapadnog uticaja.

Srce pariske izložbe posvećene japanskom majstoru, sačinjeno je od crteža čuvenog serijala "36 pogleda na planinu Fudži", jednog od izvora evropskih impresionista. Fluidni i dinamični oblici, izražajni i mirni predeli, burne vode, veličanstvena planina Fudži, ukazuju na njegovu izvanrednu crtačku veštinu i osećaj za kompoziciju. Stavljajući protagoniste u stešnjene okvire scene, on pokretima daje još veću snagu i izražajnost. "Stvaralaštvo Hokusaija je vrlo profinjeno – kaže Bayou – medjutim, svojom svežinom i mogućnošću da prikaže stvarnost, ono se istovremeno obraćalo i širokoj publici."

Sveta planina Fudži

"36 pogleda na planinu Fudži" je serija od 46 grafika uradjenih izmedju 1831. i 1833. godine, sa prikazima planine u različitim godišnjim dobima i sa različitih mesta. Ova serija je vrlo važna, jer je ujedinila tradicionalni japanski pristup i zapadnjačke načine prikazivanja, posebno u obradi perspektive. Medju prvih deset grafika koje su se pojavile, nalazile su se danas već legendarne "Veliki talas kod Kanagave", "Fudži pri lepom vremenu" i "Oluja na vrhu planine", izložene u Parizu. Iako je planina Fudži središnji element ovog serijala, ona nije bila i cilj umetnika. Tema je odnos čoveka i prirode, a inovacija je upravo u odsustvu čoveka, koji nije prikazan, nego je prisutan kao gledalac. Pored izražajnosti i originalnosti grafika, "36 pogleda" su se proslavili i zbog upotrebe pruske plave, sintetičke boje koja se tek pojavila na tržištu i imala je dugotrajniju svežinu od ranije upotrebljavanih plavih. Istovremeno, moglo je da se zapazi koliko su osnovni oblici važni za Hokusaija. Kvadrat, pravougaonik, krug i trougao igralu su suštinske uloge u konstruisanju scena.




"Iz ovih grafika zrači prirodnost i spontanost, tako da je teško zamisliti da je u pitanju jedan vrlo odredjen projekat. Medjutim, čim takva ideja prodje umom, gledaocu se jasno ukazuje znalačko presecanje linija. Akcenat stavljen na žižne tačke odakle pogled pronalazi lepezu pravaca i snaga dijagonala koje dele kompoziciju na planove, dokazuju da se ove grafike, nezavisno od poetskog naboja, ne obraćaju samo našem senzibilitetu, nego i našem duhu. Na taj način, šetnja po ovim pejzažima postaje još zanimljivija – piše Nelly Delay, stručnjak za Hokusaija, u svojoj knjizi "L’estampe japonaise".


Pored ove izvanredne serije, na izložbi se pronašla i jedna retkost. Slike tigra i zmaja, par, razdvojen u 19. veku, čuvan u dve različite kolekcije i spojen prvi put posle jednog veka. Nažalost, Norbert Lagane nije doživeo da vidi svog "Zmaja" izloženog pored "Tigra" iz kolekcije japanskog muzeja Ota.




Tokom čitavog života Hokusai se interesovao za mnoštvo slikarskih pravaca, ali nikada nije ostao vezan ni za jedan od njih. Istovremeno, on se nije se trudio da očuva stroge kanone japanskog tradicionalnog slikarstva, nego je težio ka inovacijama. Umetnost je video u svemu i trudio se da je približi svima, a ne samo učenim krugovima aristokratije bliske carskom dvoru. Zbog takvog pristupa njega je odbacila ondašnja japanska elita. Medjutim, vreme, jedini merodavan sudac, ukazalo je da, skoro dva veka po stvaranju, crteži i grafike Hokusaija nadilaze mode i ostaju kao jedna od značajnih umetničkih vrednosti čovečanstva.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...