DUHOVNO I UMETNIČKO BLAGO BALKANA

Aleksandar Manić

Više od 80 dela, većinom iz sofijske Nacionalne galerije umetnosti, prvi put su napustila Bugarsku da bi bila prikazana u drugoj zemlji.

Gotska kapele kraljevskog dvorca u pariskom predgradju Vensen otvorena je posle tri godine restauracije. Ovaj dogadjaj je iskorišćen za organizovanje velike izložbe bugarskih ikona 10. do 19. veka. Više od 80 dela, većinom iz sofijske Nacionalne galerije umetnosti, prvi put su napustila Bugarsku da bi bila prikazana u drugoj zemlji.



Izložba je hronološki podeljena u tri glavne epohe bugarske umetnosti, pokrivajući, pre svega period je od 9. do 14. veka, od početka hrišćanstva do zenita i sve do pada vizantijskog carstva i bugarske države u otomanske ruke. Izložba se otvara keramičkom ikonom Sv. Teodora (10. vek, Preslav), iz vremena masovnih prelaženja bugarskih plemena u hrišćanstvo, započetih 864. godine odlukom kana Borisa I. Ulaskom u Vizantiju, Bugari su preuzeli kanone ikonografije koji su tada važili u istočnom delu carstva (Sv. Apostol, 12. vek, Melnik). Čak su i carski pokloni bili uradjeni u ateljima carigradskih i solunskih majstora, o čemu nam svedoči Sabor Arhandjela (sredina 14. veka), velika ikona iz bačkovske crkve Arhandjela, inače, poklon bugarskog cara Ivana Aleksandra. Tek sa osamostaljivanjem i stvaranjem drugog bugarskog carstva, lokalni ikonografi su počeli da stvaraju sopstveni izraz. Pretpostavlja se da je najstarija ikona za koju može da se potvrdi bugarsko poreklo, dvostruka ikona sa Bogorodicom i Hristom (14. vek, Sofija).

Drugi period od 15. do 17. veka, oličen je u očuvanju hrišćanskog identiteta pod turskom okupacijom. Padom Vizantije i širenjem otomanskog carstva, bugarskoj ikonografiji je zaustavljen tek započet uzlet. Medjutim, tokom druge polovine 15. veka, javljaju su i manje lokalne škole. Sv. Djordje (15. vek, Bojana), odličan je primer regionalnog stvaralaštva, manje rafiniranosti nego carigradsko i solunsko pismo, ali prepuno živopisnih detalja.

Treći period prikazan stvaralaštvom 18. i 19. veka ukazuje na ulogu ikona u nacionalnom identitetu. Ikone, kroz prikaze svetih ratnika, zaštitnika hrišćanstva, učestvuju u svakodnevnoj borbi protiv turskog okupatora. Istovremeno, taj period je pod uticajem zapadnog baroka, te su ikone ukrašene mnoštvom dekorativnih oranamenata. Izraz postaje sve bliži realizmu, a latinski uticaj unosi svetovne motive u slikarstvo. Iz tog perioda, na izložbi su najznačajnije ikone velikog majstora Zaharija Zografa, koji je oslikao rilski i bačkovski manastir, a na Svetoj Gori je dekorisao deo manastira Velika Lavra.


Zanimljivost izložbe u vensenskom dvorcu je i scenografija Géralda Gribéa i Stéphana Véritéa. Oni su unutar gotske kapele podigli strukturu od grubo sečenog drveta koja svojim oblikom podseća na manju crkvu. Ikone su postavljene sa unutrašnje i spoljašnje strane, teatralizujući prostor crkve u crkvi. Zamerka scenografima je neprilagodjeno i prigušeno svetlo koje ne dozvoljava da se ikone vide dobro.

SVETOGORSKE RIZNICE

Posle veličanstvene izložbe svetogorskog blaga, organizovane 1997. godine u Solunu, mali broj ljudi je imao priliku da vidi blago iz crkvi i riznica Svete Gore koja poseduje, verovatno, najveću i najlepšu kolekciju hrišćanske umetnosti na svetu. Naime, posebnost Atosa je njegova autonomija i samouprava iz vizantijskih vremena, koju današnja grčka vlada poštuje i brani. Tako je pristup na Svetu Goru ograničen na mali broj hodočasnika i naučnika, a zabranjen je ženama.

Izložba "Atos – Blago Svete Gore" organizovana u pariskom muzeju Petit Palaisu, neposredno pred izložbu bugarskih ikona, prvi put je van Grčke prikazala duhovno i umetničko blago čuvano u crkvama i riznicama svetogorskih manastira. Više od dve stotine ikona, sasuda, tkanina i rukopisa od 10. do 18. veka, donesena su iz riznica deset manastira (Vatoped, Iviron, Dionisiu, Pantokrator, Karakal, Simonopetra, Sveti Pavle, Ksenofont i Gregoriu), kao i iz karejske crkve Protaton. Izložba je organizovana hronološki, od prvih svetogorskih manastira, preko zlatnog doba vladavine Komnena i Paleologa, do pada vizantijskog carstva i kritske post-vizantijske ikonografije. Dokumenti, hrisovulje i skupoceni pokloni svedoče o posebnom mestu koje je Atos imao na carigradskom dvoru i u duhovnom životu carstva.

Istorija Atosa seže duboko u antički period kada je u toj regiji živelo desetak hiljada stanovnika. Iz nehrišćanskog perioda, na izložbi su prikazana tri arheološka predmeta od klesanog kamena (2. do 4. vek). Napadi Slovena, Bugara i pirata, oterali su stanovnike, te je Atos opusteo sve do 9. veka. Dolazak monaha na Atos poklapio se sa drugom ikonoklastičkom krizom vizantijskog carstva (813-842), kada su ikonoduli bili proganjani. Značaj atonske zajednice porastao je velikom brzinom, tako da je carica Teodora pozvala njihove predstavnike da učestvuju na koncilu 843. godine kada je ikonama vraćen predjašnji status kultnih slika.

Dolazak Sv. Atanasa na Atos obeležio je početak veličanstvene svetogorske istorije. Uprkos protivljenju monaha pustinjaka, Sv. Atanasije, uz političku i novčanu podršku cara Nićifora II Foke i Jovana I Cimiskije, ustanovio je 963. godine prvi manastir, Veliku Lavru, zasnovan na studitskom modelu. Tokom 11. veka, u vreme vladavine Komnena, umetnički izraz težio je ka rafiniranosti, eleganciji i prvom pojavljuvanju osećanja na licima protagonista. Nekoliko ikona, carskih poklona atonskim manastirima, manjih formata, prekrivenih zlatom i srebrom, radjenih u mikromozaiku i rezanih u steatitu, ukazuju na vrhunsku carigradsku umetnost.

Četvrti krstaški pohod (1204-1261), namenjen pljačkanju i ubijanju, doveo je i svetogorske manastire u teške prilike koje su se završile dolaskom na tron Mihajla VIII Paleologa. O renesansi vizantijske duhovnosti i umetnosti svedoče nam dve ikone, Sv. Djordje i Sv. Dimitrije, atribuisane Manuelu Panselinosu, jednom od najznačajnijih ikonografa tog vremena. Ova dela ukazuju na najznačajnije elemente paleološke umetnosti – nestvarnu lepotu, eleganciju i melanholiju (Arhandjel Gavrilo, 14. vek, Vatoped). Zenit vizantijske ikonografije dostignut za vreme vladavine Paleologa (1261-1453), doneo je i bitne promene u slikarskom izrazu, vodeći majstore ka novim motivima, većem narativnom aspektu, snažnoj unutrašnjoj dramaturgiji i brojnim živopisnim detaljima (Upokojenje Sv. Jefrema Sirina, 15. vek, Iviron).


Krajem 14. veka, napadi Turaka bili su sve brojniji. Medjutim, svetogorska uprava, još pre pada Soluna 1430. godine, priznala je otomansku vlast, obezbedivši sebi na taj način odredjenu autonomiju tokom buduće okupacije. Padom Vizantije u ruke Osmanlija (1453), veliki broj ikonografa napustio je kontinentalnu Grčku i nastanio se na Kritu, inače pod venecijanskom uprovom. Ikonografija tog perioda bila je obeležena radom dvaju velikih majstora: Angelosa Akotantosa i Andreasa Ricosa, svetle palete i virtuozne tehnike. Oni su ostali vezani za tradiciju paleološke umetnosti, dok je njihov savremenik Nikolaos Cafuris ivršio pomak ka latinskoj umetnosti. Takva tendencija će ojačati tokom narednih decenija do te mere, da će pravoslavna crkva, početkom 17. veka tražiti od ikonografa da slede primere Akotantosa i Ricosa, a ne Veronesea i Basana.


Ivironska Pieta (16. vek) odličan je predstavnik kritskog pisma, delimično pod uticajem latinske ikonografije. Iz istog perioda je i freska proroka Jezekilja iz manastira Pantokrator koja se upisuje u estetske i tehničke kanone Teofana Strelicasa, jednog od najznačajnijih kritskih ikonografa koji je svoje stvaralaštvo nastavio na Svetoj Gori. Iraklion je pao u turske ruke 1669. godine, a ikonografi su otišli na kontinent i na manja ostrva gde su nastavili sa radom. Tako se uticaj kritske ikonografije osećao u čitavoj Grčkoj do početka 18. veka, kada je ustupio mesto folklornoj ikonografiji i evropskom baroku.

Izložba svetogorskog blaga kao i retrospektiva bugarskog ikonografskog stvaralaštva omogućile su posetiocima da steknu bolju viziju pravoslavne umetnosti na Balkanu u vizantijsko i post-vizantijsko vreme. Istovremeno, obe izložbe su uspešno prikazale posebnosti slikarskog izraza koji se gajio na Balkanu tokom čitavog milenijuma i njegov uticaj na okolne zemlje.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...