“Grafiti Prištine – crtice jedne mladosti”

Ana Radmilović

Izložba je održana uz podršku Odeljenja za politička pitanja Ujedinjenih nacija i Kancelarije razvojnog programa Ujedinjenih nacija na Kosovu, u okviru projekta promocije nematerijalne kulturne baštine na Kosovu
(foto, otvaranje izložbe u Gračanici o prištinskim grafitima)

Jelena Petković, novinarka Frankfurtskih vesti, autorka je izložbe koja je u Domu kulture "Gračanica" otvorena 23. decembra.

Kad si došla na ideju o srpskim grafitima u Prištini?

- Tu i tamo, prolazeći peške Prištinom naišla bih na neki grafit na srpskom jeziku, ali glavni “krivac” za projekat “Grafiti Prištine – crtice jedne mladosti” je Nenad Rikalo, koji se poslom vratio u grad u kome je odrastao i školovao se. On mi je kazao da postoje još zgrade u jednom naselju koje nisu prekrečene i da tamo ima još grafita. Tako smo on, kolega fotograf Andrej Čukić i ja otišli u pravi pohod da ih pronađemo. Obišli smo dobar deo grada, i svi smo se iznenadili koliko ih ima. Znala sam da moram da napišem tekst o svim tim meni nepoznatim ljudima, koji su ostavili svoje potpise, imena omiljenog kluba i svoje neke najintimnije poruke na zidovima Prištine. Svi koju su napisali grafit u životu, znaju koji su motivi koji te pokrenu da staviš svoj lični pečat na zid. Tako su nastale crtice. Jer, sve što je ostalo od te bujne mladosti, snova, nadanja, svelo se na te kratke forme, ali neverovatno važne, minijaturne krajputaše koji danas jedini svedoče o generacijama koje je obrisao rat i koje sada imaju nove adrese. Ako pogledate i zvanične i nezvanične natpise na zgradama u Prištini, jasno je i da je to jedina ćirilica i jedini srpski jezik koji se danas može videti u tom gradu. To je nematerijalna kulturna baština Srba i ona se mora sačuvati.

jelena-petkovic-graf-s

Jelena Petković

"Taj život je razvejao rat"

Dugo si ih skupljala tražeći i neke od autora, kako je ta potraga izgledala? Na kakve si autore naletela, to je ipak bilo pre više od 15 godina pisano?

- Sve je krenulo sa tim prvim tekstom, odnosno crticama iz života autora grafita koji sam nekako zaključila rečenicom da su sve te priče izmišljene. A, u stvari, to nije baš sasvim tačno. Mnoge te situacije su zapravo istinite. Ispričali su mi ih uz kafu, uz dugu vožnju do Čaglavice i nazad, moji vršnjaci Prištevci. Onako, usput, bez želje da to završi u nekom mom tekstu. Te priče imaju svoje vlasnike i deo su kolektivnog sećanja i urbanih legendi tih generacija mladih Srba u Prištini. I tako, potpuno neočekivano, kada je objavljen prvi tekst na sajtu www.vesti-online.com, na kome se nalazi sadržaj celog projekta, ljudi su sami počeli da se javaljaju i komentarišu. Neki su mi pisali da poznaju osobe koje su ovekovačile grafite na prištinskim zidovima, neki su i sami autori, a neki su odmah sugerisali šta bi trebalo dalje da uradim.

Neki su bili iznenađeni. Recimo, tekst o dr Saši Đikiću, mangupu Ulpijaneru, je izazvao zanimljive komentare. On je univerzitetski profesor, predsednik Srpskog nacionalnog foruma i deo mnogih ozbiljnih projekata, a kada sam napisala njegove “crtice” bilo je pitanja – par zar je to stvarno on? Roker, takav frajer? To je možda zato što mi, novinari Srbe na Kosovu doživljavamo kroz politiku, i zovemo ih da pričaju o bezbednosti i drugim temama koje se odnose na njihov težak život i položaj. Od te 1999. na ovamo posmatramo ih najčešće kroz jednu te istu prizmu, zaboravljajući da su oni i građani koji su živeli moderan život jednog urbanog grada. Taj život je razvejao rat, a moje priče su upravo o njima.

graf4-s

Izložba grafita u Gračanici

Ima li novih, novijih grafita, ili su svi pisani do 99?

- Ima relativno “novijih” koji su nastali upravo te 99, i godinu - dve kasnije. Ali, jedna osoba mi je priznala da je, pročitavši tekst, zažalila što nikada nije napisala garfit. I to je učinila ovde godine.

Kakav si grad upoznala kroz te grafite, grad iz prošlosti – ali, kakav?

- To je jedan fantastičan i fascinatan grad, u kome su živeli mladi i urbani ljudi, koji ni po čemu nisu zaostajali od mlade i urbane generacije u drugim gradovima. To je potpuno drugačije od onoga što danas podrazumavamo kada kažemo – Priština. Slušali su vrhunsku muziku, išli su na koncerte, a te koncerte su držali najpopularniji bendovi. Ti mladi ljudi su dolazili na utakmice u Beogdrad, navijali strašno. I prosto neverovatno koliko je ta Priština iznedrila sjajnih, talentovanih umetnika, slikara, muzičara. U to vreme svi su dolazili u Prištinu jer je ona bila mnogo više “u trendu” sa nekim svetskim kulturnim dešavanjima, nego što su bili mnogi drugi gradovi u Srbiji.

graf3-s

“Čini mu se da tragamo za crtežima izumrele civilizavije”. (N. Maksimović)

Da li si imala pomoćnike u davnim piscima grafita, da li se neka organizacija zainteresovala…

- Da, naravno. Autori su ti koji su mi davali smernice, kako da Andrej i ja pronađemo što više tih grafita. Osim Nenada Rikala, i Nenad Maksimović nas je proveo kroz svoje naselje Aktaš. Peli smo se na krovove lokala da bi došli do požarnih stepenica i tu smo svašta nalazili. I taj dan je bio nekako sumoran. Celu tu situaciju je dobro oslikao rečenicom: “Čini mu se da tragamo za crtežima izumrele civilizavije”.

Koleginica Dragana Zečević mi je ispričala kako ju je tata odveo na jedno od prvih fotografisanja u tada čuvenu radnju “Foto Neša” u centru grada, i kako još pamti ukus bureka i ajrana u jednoj burekdžiniskoj radnji u naselju Kičma. A Miloš Đekić, mlad i neverovatno talentovan slikar koji danas živi u Nišu, objasnio je kako se snaći u prolazima Kičme, neobičnog kompleksa, u kome su živeli genijalni mladi. Oni su i danas, iako žive u različitim gradovima, ostali ekipa, i svi se međusobno okumili. Ispričao mi je priču o njegovoj grupi, o “Crnoj rupi”. Srba Andrejević, košarkaš i sportski novinar, pričao je o događajima iz njegove sportske karijere, i kako je sa Sašom Pantićem, sada poznatim glumcem, često igrao bilijar. Kaže bili su loši igrači, igrali su, u to vreme, za najveći ulog u Prištini. Branimir Blagojević, recimo, nije mogao tačno da mi kaže koliko je grafita napisao, ali je podvukao da mu je svaki važan i omiljen, i da ga svaki zaboli isto. Bio je navijač “Ultras division”, i grafite su njegovi drugari i on napisali tako da svi koji im dođu iz Beograda, ako prate znakove po zidovima, mogu bez problema da stignu od autobuske stanice do njegovih ulaznih vrata.

maksa-graf-s

Nenad Maksimović

Na prezentaciji se puštao rok i pank, a junaci ovih priča su govorili svoje crtice iz života.

Koliko sve to zajedno zanima današnje Srbe na Kosovu, da li su nostalgični – projekat je predstavljen u Gračanici tamo ima dosta izbeglih iz Prištine…

- Prezentacija projekta “Grafiti Prištine – crtice jedne mladosti” održana je u Domu kulture Gračanica, a došlo je mnogo više ljudi nego što sam očekivala. Jedan od njh je rekao: „Vratilii smo se u najlepši period života.“ Većina onih koji danas živi u opštini Gračanica, iako nisu možda rođeni u samom gradu, na neki način su vezani za Prištinu jer se većina u njoj školovala, neki su i radili i živeli tamo. Došlo je mnogo Srba iz Čaglavice, recimo. Hvala i organizatorima i svima koji su došli. Na prezentaciji se puštao rok i pank, a junaci ovih priča su govorili svoje crtice iz života. Organizatori su doneli pećko pivo na koje su stavili stare etikete. Na kraju sam zamolila sve da izaberu jedan od divnih grafita koje je Andrej uslikao i slikaju se sa njima.

zika-i-sonja-rakocevic-s

Žika i Sonja Rakočević

Šta je najčešći sadržaj tih zidnih pisanija?

- Najčeća su imena, ali je bio i drugih poruka. Tu je recimo “Sveti Sava”, pa čak na jednom mestu piše “Srbija”. Ima ih i na latinici i na ćirilici. Ima tu i zanimljivih situacija. Recimo na jednom zidu neko je na albanskom napisao “Kosovo nije srpsko”, verovatno neshvatajući ili ne mareći što je odmah pored napisana poruka na ćirilici.

Koliko je toga ostalo (i pravo je čudo da je išta ostalo) i kako objašnjavaš? Nisu ih videli pa ih nisu prefarbali ili ne smetaju većinskom narodu ili se nalaze na nekim zavučenim mestima…

- Sama činjenica da su te crtice jedne mladosti, preživele sve što se u tom gradu dešavalo od 1999. Godine, jasno govori da oni nikoga nisu vređali. Nalaze se na mestima koja se uglavnom poslednja kreče kada se renoviraju zgrade. I očigledno je da nisu problem grafiti.

- Da li je neko dobio na poklon fotografiju grafita?

- Prvu fotografiju grafita na poklon je dobilo Udruženje novinara Srbije. Sličan poklon je namenjen i drugima koji odliče da podrže ideju, odnosno, ako se angažuju da se sačuvaju srpski grafiti u Prištini. Dobili su ih i oni koji su ih poželeli kada su ih videli u Gračanici.

moma--graf-s

Moma Trajković

Planiraš li da nastaviš sa prezentacijama o grafitima Prištine ili je to namenjeno samo publici sa Kosova, tj. Gračanice?

- Kada mi je Nenad iz Centra za mir i toleranciju predložio da se napravi predstavljanje projekta u Domu kulture Gračanica, tada nam je u glavi bio samo jedan cilj - javni poziv nadležnima, onima koji mogu da utiču, da se ti grafiti sačuvaju, da se ne dozvoli da budu prekrečeni jer su poslednje svedočenje da su Srbi u tom gradu živeli. Ukoliko drugi žele da ovo vide, mislim da neće biti problem da se organizuje. 

graf2-s

Koliko je bio interesantan rad na ovome, šta si zapravo tražila a šta našla?

- Odušavljena sam koliko sam upoznala mladih, kreativnih, pametnih i talentovanih ljudi. Ispričali su mi neverovatne stvari. Ali, svaka ta priča se završavala negde 1999. godine. I ta tačka, tu, na toj godini, toliko boli, toliko je taj osećaj nepravde i strahote koju su ti dečaci i devojke preživeli, da uvek iza svake od njih ostaje pitanje – kako ste uspeli da ostanete i postanete to što jeste? Svaka im čast.   

slavko-simic-graf-s

Slavko Simić

Da li te je to što si našla upoznalo sa jednim Kosovom koje ne znamo, koje više ne postoji i kakvo je, koje je to Kosovo?

- To Kosovo ne postoji i ono nikada više neće postojati dok se Srbi ne vrate u gradove. A to, u ovom trenutku, deluje nemoguće. Na stranu politika, ti mladi ljudi nosili su sa sobom jednu energiju, urbanost, snagu, bili su pokretač gotovo svega važnog što se u oblasti kulture i sporta dešavalo. Adrese su im sada negde drugde. I upravo da se oni ne zaborave, nastaviću sa critcama.

graf1-s

Sve smo videli ili bar tako mislimo, ono što smo zaboravili to je da je u Prištini živeo neki svet, da je bio mlad da je kupovao autolakove kao drugde. Zaista se niko dosad (a da mi je poznato) nije zainteresovao za ovu Prištinu, ovo Kosovo, Kosovo nekih klinaca i nekih išaranih zidova, gradova koji su kao bilo gde drugde na svetu – kao da Kosovo nije imalo svoju mladost, svoje klince, navijače, zaljubljene parove, svoje sve… nego je imalo samo crkve i samo izbeglice koje nisu bile ništa pre nego su postale izbeglice i narod srušenih kuća i svetinja. Podsetila si nas da to jednostavno nije tako, na kraju nemoguće je da je bilo tako – da je samo to, da nije bilo ničega pre. BM i ja ti čestitamo na ovoj plemenitom, zabavnom i pomalo opominjućem projektu i želimo ti da s njim ideš u još mesta, da ovo vide i Vojvodina i Bosna, Beograd koji je zaboravio da nije bio jedini grad u Jugoslaviji, Niš… Da je vidi dijaspora gde ima mnogo ljudi s Kosova i sigurno poneki autor ponekog grafita  u Prištini…

 

 

 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...