Džef Kuns – pariska retrospektiva

Posle Vitni muzeja (Njujork) i Gugenhajma (Bilbao), petomesečna retrospektiva Džefa Kunsa u pariskom Centru Pompidu, prikazala je stotinak ostvarenja ovog poznatog američkog umetnika, pokrivajući period od 35 godina. Iz različitih kolekcija pozajmljena su sva značajnija ostvarenja koja karakterišu njegov rad od početka osme decenije prošlog veka: “Equilibrium” serija (1985), “Rabbit” (1986), “Michael Jackson and Bubbles” (1988), “Ballon Dog” (1994–2000), “Luxury and Degradation” serija (1986), “Banality” (1988), “Made in Heaven” serija (1989–1991), “Puppy” (1992), “Split-Rocker” (2000), “Popeye” (2003), “Hulk Elvis” (2007), “Easyfun” (1999–2003), “Antiquity” (2009–2014)…

Već izlagan u Versaju, gde se elegantno zlato francuskih kraljeva pomešalo sa poliranim čelikom smešnih oblika, Kuns je izazvao mnoštvo reakcija, vrlo oprečnih, ali, kao što svi znamo, njegovo stvaralaštvo je i zasnovano na tom pristupu – nikoga ne ostaviti hladnim.

Retrospektiva Džef Kuns

Kič je moje drugo ime

Shvativši kako funkcioniše tržišni marketing, američki umetnik Džef Kuns poslušao je lekciju Endija Vorhola i tako je dostigao vrtoglave medijske i finansijske visine. Međutim, on je ušao u muzeje ne zato što su teoretičari i kritičari smatrali da on to zaslužuje, nego zato što su se njegova ostvarenja našla u značajnim privatnim kolekcijama. "Zbog svoje medijske važnosti, Kuns nikada neće u potpunosti nestati sa umetničke scene", kaže Žan-Iber Marten, komesar Kunsove izložbe u Centru Pompidu.

Prirodno, njegova izjava je marketinškog tipa, dok je prava istina sasvim na drugom mestu. Svima je poznato da su određeni stvaraoci, u svim vremenskim periodima, umeli da uhvate estetske, emotivne i duhovne težnje svojih savremenika i da to pretoče u laka i pitka ostvarenja, koja su kasnije dobila i svoje ime – kič. Uprkos velikoj popularnosti i mnoštvu onovremenskih kolekcionara, takvi umetnici nikada nisu preživeli najteži sud – sud vremena. Bili su zaboravljeni, a njihova dela su bila i ostala bez veće vrednosti.

"Ja sve volim", kaže Kuns, "Volim smisao, osećanja, senzacije, čula… Telesne senzacije uobličavaju ideje; biti živ daje mnoštvo mogućnosti." Njegova kafanska filozofija očarala je kolekcionare, spremne da plate 53 miliona evra za “Balloon Dog”, za koga umetnik kaže da kada se naduva, on odleti u nebo i pridruži se oblacima. "Ja sam u neprekidnom procesu udaljavanja strahova. Što više udaljavam strahove, moj gest je jači", kaže Kuns, zvučeći upravo kao Klod Vorijon, guru raelijanaca.

Balloon Dog

Kuns voli tržište, tržište voli Kunsa

Uspeh Džefa Kunsa ne sastoji se samo u pravilnom shvatanju duhovne i estetske praznine koja krasi naše vreme, nego i u koeljovskoj priči, mistifikaciji i sociologizaciji sopstvenog rada. Međutim, problem sa njegovim delima je vrlo jednostavan – u njima nema ni drame, ni humora, ni ljudskosti, niti ikakvog zanimljivog čitanja.

Nepobitna činjenica je da Džef Kuns ima dobar osećaj sinteze, tako da neprekidno predlaže sinhronost i carstvo trenutka. Oslanjajući se na činjenicu da su industrijalci potrošačima usadili reklamne kodove koji su postali naš mentalni pejzaž, on se trudi da u svojim ostvarenjima reflektuje današnji Zapadni svet i njegovu glavnu tendenciju – posedovanje, bilo da je u pitanju novac, nekretnine, predmeti, zabava, luksuz, ljudska bića…

Uobičajeno je da se kaže da Kuns ukazuje na duhovnu prazninu današnjeg čoveka, te da zato stvara predmete koji tu prazninu treba da popune. Otuda i ogromni Kunsovi predmeti, jer je praznina ogromna. Na taj način, tržište je prepoznalo u Kunsu svog najboljeg posmatrača, te ga visokim tržišnim cenama slavi kao proroka. Prirodno, Kuns je tako postao obična robna marka.

Popeye, 2003

Skupe igračke za nove bogataše

Stvaralački procesi Kunsa su vrlo mehanički i podležu matricama koje se ponavljaju već godinama. On industrijske predmete široke potrošnje, fetiše potrošačkog društva, pretvara u predmete velike vrednosti, praveći ih fizički velikim, upotrebljavajući skupe materije i brinući se o savršenoj tehničkoj izradi. Potom, na svoja ostvarenja stavlja visoke cene, čineći ih tako luksuznim predmetima. Istovremeno, bivajući dobar analitičar potrošačkog društva, on se ne zaustavlja samo na posmatranju, nego se ponaša kao i bilo koji industrijalac i finansijer, tražeći najveći mogući novčani profit u najkraćem mogućem vremenskom periodu.

Kuns je uspešan kod nedavno obogaćenih biznismena, kojima je neophodno da prikažu svoj uspeh ne samo na finansijskom planu, nego i na estetskom, a i na duhovnom planu. Kuns im olakšava život, jer za razumevanje bilo kojeg njegovog ostvarenja, nije potreban ikakav mentalni napor, niti ikakvo predznanje, a još manje poznavanje umetnosti. U pitanju su samo skupe igračke za bogataše.

Prirodno, mnogi se pitaju da li to znači da Kunsova dela imaju umetničku vrednost. Odgovor bi mogao da se nađe u lukavoj primedbi koju je dao Stenli Kubrik kada su ga zapitali za kinematografsku vrednost Stivena Spilberga. Reditelj "Beri Lindona" i "Odiseje 2001", je rekao: "Nikada ne treba potcenjivati uspeh." Što bi rekli Piroćanci – ako ne znaš šta je lepo, a ti gledaj šta je skupo.

Sporna kompozicija, plagijat reklame Naf-Naf, povučena sa izložbe

Kuda ide Kunsovo tržište?

Za vreme pariske retrospektive, Kuns je imao neprilike sa zakonom, jer je izložio jedno delo, prepoznato kao plagijat. Nekadašnja reklama za odeću francuske firme Naf-Naf (1985), gde jedno prase spasava ženu u snegu, nije samo nadahnula Kunsa, nego ju je on iskopirao do detalja (1988). Tvorac reklama je tražio da se delo ukloni i da mu se plati odšteta od 271.000 evra. Porcelanska kompozicija, inače kupljena na aukciji za 3 miliona evra (2007), bila je odmah povučena sa izložbe, dok će o odšteti odlučivati sud.

Kunsove cene na tržištu, rame uz rame sa njim, danas brane moćni galeristi Gagosijan i Zvirner. Pre osamnaest godina, pariski galerista Žerom de Noarmon, jedva je prodavao Kunsa za 25 hiljada evra. Međutim, otvaranjem novih tržišta i njihovom globalizacijom cene su otišle u stratosferske visine. Ipak, trenutne prilike na tržištu Kunsovih ostvarenja nisu baš briljantne. Sve što je monumentalno prodaje se izuzetno dobro, u desetinama miliona, dok se ostvarenja manjeg formata, odnosno sve ostalo, prodaje loše.

Zlobnici bi rekli da se Kunsova dela prodaju na kilo – veća težina, više para. Međutim, u pitanju je, najverovatnije, retkost velikih predmeta i serijalizacija malih predmeta. Istovremeno, veliki Kunsovi predmeti milionskih cena, svojim vlasnicima, još iz velike daljine, daju auru obrazovanih tajkuna.