Baja Pašić bio spreman da se mira radi pokloni caru u Beču

Milan Lazarević, Prag

Bio je to još jedan, uzaludni pokušaj da se spreči rat koji je bio pripreman na sve strane, a kome je nedostajao samo - povod...
(ilustracija, Nikola Pašić, levo, Tomaš Masarik i Kralj Aleksandar I Karađorđević u godinama posle Prvog svetskog rata, iz knjige „Česi u Šumadiji“, Nenada Karamijalkovića)

Istoričar-balkanolog iz Brna Vaclav Štjepanek našao je nedavno u arhivi austrijskog Ministarstva spoljnih poslova, dokumnet s kraja 1912. o dosad potpuno nepoznatoj mirovnoj ponudi Beču tadašnjeg predsednika Vlade Srbije Nikole Pašića. Austrougarskoj je „nacionalni Baja“ pragmatski predlagao da se radi potvrde prestiža Habzburške monarhije to učini, ako treba, i javno u formi molbe. Ukratko, predlagao je da se napravi  kompletni, može se reći, istorijski sporazum o svim spornim pitanjima i neusaglašenim interesima dve države, kako jedna drugoj ne bi stajala na putu i kako bi se sprečio rat koji je ubrzo, već 1914. zaista i izbio i prerastao u svetski sukob, dotad najteži u istoriji.

kumanovska bitka skoplje

Ulazak srpske konjice u Skoplje, posle Kumanovske bitke koja je vođena je u toku Prvog balkanskog rata, 23. i 24. oktobra 1912. godine između srpske i turske vojske 

Tajna ponuda arogantnoj carevini

Ta ponuda je bila tajna i Pašić ju je poslao preko Masarika, tada uglednog češkog profesora - političara i poslanika u austrijskom parlamentu, koji je u decembru 1912. boravio u Beogradu, u jeku Prvog balkanskog rata, kada se krojila nova politička mapa Balkana. Odnosi između ove dvojice političara, kako je izneo Štjepanek, „nikad nisu bili vreli“. Zastupali su različita politička uverenja i njihova saradnja je bila više stvar racionalnog uvažavanja nego uzajamne naklonosti.

Uzgred, Štjepanek konstatuje da Pašić, „nesporni lider Radikalne stranke, nije bio veliki politički mislilac, nije gotovo ništa napisao, nije bio ni sjajan govornik, ali je zato bio izuzetno vešt politički pregovarač, takođe, intrigant i kalkulant“ (jedna od poznatih predrasuda o Pašiću, demantovana u ozbiljnoj istoriografijji, na primer, "Ideologija Nikole Pašića", Andreja Šemjakina, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008. - prim red).

U Pašićevoj zaostavštini nema pomena imena Masarika koji je, međutim, više puta navodio razgovore s ovim ključnim srpskim liderom u svojim beleškama, posebno u delu Svetska revolucija, gde navodi da je sa Pašićem imao dugi i veoma važan razgovor krajem 1912. tokom posete pobedničkoj Srbiji. Masarik piše da ga je, po tom razgovoru, Pašić sutradan naknadno pozvao i formulisao uslove pod kojima bi se Srbija nagodila sa Austrougarskom.

„Kao dokaz svoje miroljubivosti iskazao je spremnost da dođe u Beč i da se pokloni Berhtoldu (ministru spoljnih poslova Austrougarske - prim. ML) kako bi se time utolila bečka glad za prestižom. Plan sam preneo Bertholdu, i to, ali on te stvari nije razumeo i nije se privoleo miru“.

Masarik se potom žalio moćnom ministru Bilinskom (ministar finansija, zadužen i za Bosnu i Hercegovinu), Barenrajtereru i drugim ministrima, oni su svi bili očajni, pokušali su da isprave grešku Bertholda, ali im nije uspelo.

„Incident s Berhtoldom verovatno je Masarika utvrdio u očekivanju rata, pa ga kasnije nije napad na Srbiju ni iznenadio“, ocenjuje Štjepanek.

pasic karik

Nikola Pašić na karikaturi u berlinskoj štampi 1912. je predstavljen kao „Pašić skitnica“ koji prosi za „veliku Srbiju“ 

Pašićev zahtev

Čitava stvar sa Masarikovim posredovanjem ostala bi dalje dosta nejasna, da ovaj istoričar nije, kako sam priznaje, slučajno naišao u arhivi austrijskog Ministarstva spoljnih poslova na potpisani zapisnik razgovora Berhtolda s Masarikom 12. decembra 1912. U uvodu se pominje da je Masarik boravio u Beogradu na molbu kolega - nemačkih poslanika (iz Češke), jer se bolje snalazio u „slovenskim pitanjima“. S Pašićem je imao jedan zvaničan, dosta formalan susret, na kome se domaćin držao uzdržano.

Na dan kad je trebalo da se vrati natrag, kratko pred polazak voza, ponovo je bio pozvan kod Pašića i tamo mu je ovaj rekao da hoće da mu kao privatnoj osobi poveri nešto što oficijelnim putem ne bi mogao poslati Beču. Pašićeve predloge je Masarik preneo Berhtoldu detaljno, a Štjepanek ih je sumirao u nekoliko tačaka.

Ukratko, Srbija želi da živi sa Austrougarskom u miru i prijateljstvu, pri čemu želi da sačuva svoju ekonomsku i političku nezavisnost. Srpska država je zainteresovana za razvoj žive trgovine s Dvojnom monarhijom i nudi povoljne koncesije, od godine 1917. godine trgovinski režim, sa ugrađenom klauzulom najvećih pogodnosti, obezbediće Austriji prednost u odnosu na Nemačku. Srbija nudi i mogućnost korišćenja svojih postojećih železničkih pruga, kao i da se grade nove. Za sve to traži, radi obezbeđivanje svoje ekonomske nezavisnosti, jednu jadransku luku, do koje bi vodila pruga u uskom pojasu koji bi bio pod srpskim suverenitetom. Luka bi bila isključivo trgovinska i Kraljevina Srbija bi se obavezala da je neće koristiti kao ratnu i neće je davati za bazu drugih sila. U slučaju da Beč ne izađe u susret ovim zahtevima Srbije, ona će se morati mnogo tešnje povezati sa drugim balkanskim državama, a eventualno stvoriti carinsku uniju s Bugarskom.

Ministar Berthold nije bi prava adresa

Masarik je Pašiću sugerisao da će Beč zbog svog prestiža teško izaći u susret ovom zahtevu Srbije u zamenu za trgovinske povoljnosti,. Na to je srpski premijer odgovorio da je spreman da lično pođe u Beč i predloži ove zahteve Ministarstvu spoljnih poslova Austrougarske u formi molbe!

Na kraju beleške stoji da je Berhtold „zahvalio profesoru Masariku za njegov izveštaj, uz napomenu da „i bez obzira na dileme koje bi srpske aspiracije na jadransku obalu ovde probudile, nije moguće ovu ponudu g. Pašića primiti, jer smo već neka ovde pomenuta pitanja dogovorili s drugim velikim silama, kao i da će se njima baviti zajednička komisija“.

Masarikove žalbe protiv Berhtolda nisu, ipak, ostale sasvim uzaludne. Bilinski je zabeležio u svojim memoarima da se poznati naučnik i ekscentrični poslanik Masarik žalio na Bertholda da nije prihvatio posetu Pašića.

„Nesretnik Berhtold je odbio da primi Pašića u uverenju da to Masarik forsira da bi dobio proviziju“. To Masarik ne pominje u "Svetskoj revoluciji", kao ni sam Berhtold, ali ne zaobilazi ni najbolji Masarikov prijatelj među Srbima, profesor Božidar Marković koji citira Bertholda da „austrijska ministarstva ne služe za to da siromašni profesori dobiju provizije“. Naročito se na svojeglavog i arogantnog Behrtolda žestio Bilinski, koji je proglasio za veliku nesreću što mu se ovaj nije obratio za konsultaciju u ovoj važnoj stvari.

Ko zna - da jeste, možda se zaista ne bi ni dogodio sarajevski atentat. No, o tome „šta bi bilo kad bi bilo“ sada se može samo nagađati i stvarati hipoteze, u čemu, naravno, mogu učestvovati i istoričari.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...