Veliki rat, uzroci i lekcije

Miloš Obradović

Na konferenciji “Evropska tragedija iz 1914. i multipolarni svet iz 2014: Naučene lekcije”, povodom stogodišnjice Prvog svetskog rata, istoričari i naučnici objašnjavali su globalne odnose uoči rata, vojne i političke, ali i raspravljali da li je za rat kriva samo Nemačka ili svi pomalo
(foto, Beograd, 30.05.2014 - panel "The Coming of World War I and the End of the Old Order" na Međunarodnoj koferenciji koju organizuje Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj CIRSD "Evropska tragedija 1914. i multipolarni svet 2014: Istorijske pouke": Slobodan Marković, Gunther Kronenbitter, Ekaterina Romanova, Luciano Monzali, John Keiger, Dušan Bataković)

Svet ove godine obeležava stogodišnjicu početka Prvog svetskog ili Velikog rata, ali teorije i mišljenja o uzrocima prvog sukoba svetskih razmera 1914. su sve različitija poslednjih godina. Učenje Frica Fišera u knjigama koje je sa svojim učenicima objavljivao nakon Drugog svetskog rata, u kojima se ističe i analizira pre svega ključna uloga i odgovornost Nemačke, dugo je bilo opšte prihvaćeno polazište u proučavanju Velikog rata. Međutim, poslednjih godina neki istoričari napuštaju tzv. nemačku paradigmu u kojoj je ona bila centar Evrope oko kojeg se sve okretalo i uzroke i odgovornost za rat traže i u drugim učesnicima, pre svega velikim silama Rusiji, Francuskoj, Italiji, Velikoj Britaniji, ali i balkanskim zemljama, kao što je Srbija koja se često okrivljuje za učešće u atentatu na prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu što je bilo neposredan povod za otpočinjanje rata.

O Nemačkoj i uzrocima rata

Na međunarodnoj konferenciji “Evropska tragedija iz 1914. i multipolarni svet iz 2014: Naučene lekcije” u organizaciji Cenra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj (CIRSD) koji je osnovao bivši ministar inostranih poslova Srbije i predsednik generalne skupštine UN Vuk Jeremić, inostrani i domaći istoričari, kao i strane diplomate i političari ukrstili su svoja mišljenja i argumente o uzrocima rata, ali još i više da li su iz njega izvučene neke pouke.

Jedna od knjiga objavljenih uoči stogodišnjice Prvog svetskog rata koja je izazvala najviše pažnje, posebno u Srbiji, bila je “Mesečari: Kako je Evropa krenula u rat 1914”, koju je napisao Kristofer Klark profesor na Kembridžu koji se osvrnuo na učenje Frica Fišera koje je prema njegovim rečima nakon rata bilo dobrodošlo jer je bilo potrebno naći jednog krivca za sva stradanja, ali da je situacija bila mnogo kompleksnija i da nakon sto godina ne treba tražiti krivce na jednom mestu.

“Fišer je analizirao nemačku elitu pre rata i opisao je kao paranoičnu, opsednutu rastućom snagom Rusije, agresivnu, arogantnu. Prema njegovim knjigama, Nemci su u decembru 1912. godine otišli dalje od paranoje i počeli sa planiranjem rata i to da izbije u leto 1914. godine. Sada se pokazuje da nema dokaza da su Nemci planirali da rat počne 1914. godine. Fišer je dodelio Nemcima ogrman deo odgovornosti za rat. Problem je što je Fišer bio zainteresovan samo za Nemačku, nije istraživao druge evropske zemlje. Analizirao je samo ono što su Nemci mislili i osećali. Fišer ima i dobre lične razloge da prebaci na Nemačku svu odgovornost da se iskupi za kasnije veze sa nacional socijalistima. Međutim, on isključuje multidržavni karakter rata. Gubi iz vida kompleksnost politike u Evropi početkom 20. veka”, ocenio je Klark dodajući da se nisu sve odluke donosile u Nemačkoj, već su se razna savezništva sklapala, pa je tako Velika Britanija 1902. sklopila savez sa Japanom plašeći se Rusije.

“Svet nije bio neki miran park u koji je uleteo ludak (Nemačka) već je to bio kompleksan svet sa više sila”, napominje Klark.

Kako je uopšte mir, ma kako bio krhak, postao rat 1914. godine i šta ga je to izazvalo? Klark u pokušaju da odogvori na ovo pitanje podseća na invaziju Italije na Libiju, tada deo Otomanskog carstva 1911. godine što je bio prvi rat sa vazdušnim bombardovanjem. On taj napad naziva “prvom agresijom” u kojoj su balkanske zemlje videle signal da i one uzmu od Otomanskog carstva šta mogu.

“Ipak smešno je reći da je Rim kriv za Prvi svetski rat, a ne Berlin”, ograđuje se Klark.

Francuska, Rusija i Srbija

U ovom periodu zanimljivi su i francusko rusi odnosi. U to vreme Francuska i Rusija imale su savezništvo na neodobravanje ostalih evropskih sila. Međutim, Francuzi su stavili do znanja Rusiji da neće podržati njihivu intervenciju na Balkanu pošto ne prepoznaje tamo interese ni Rusije, a još manje Francuske. Ruski odgovor je bio nepriznavanje francuskih interesa u Maroku. To se promenilo 1912. godine kada je francuski predsednik Rejmon Poenkare objavio da će Francuska podržati zaštitu interesa Rusije na Balkanu. Kako tvrdi Klark, Poenkare nije to uradio da bi ušao u rat sa Nemačkom, već iz straha od rastuće nemačke moći, jer nije mogla da računa na pomoć Velike Britanije pa se okretala Rusiji.

“Moć Rusije u to vreme je bila precenjena i od strane Pariza i od strane Berlina. Rusija jeste bila u periodu ubrzanog industrijskog razvoja, ali vojna moć Rusije nije bila onakva kakvom su je zamišljali”, ističe Klark.

Govoreći o poziciji Srbije pred Veliki rat Klark podseća na pismo ministra inostranih poslova Rusije Sazonova ruskoj misiji u Beogradu 1913. godine u kom daje instrukcije ambasadoru da kaže Pašiću da Srbi treba da prestanu da traže Makedoniju jer će se samo sukobiti sa Bugarima. Umesto toga treba da gledaju ka Bosni i Hercegovini i Vojvodini, austrougraskim zemljama, jer ta imperija umire.

“Srbija nikada nije bila ničija država klijent, a Rusija je to htela da napravi od Srbije. Takođe, neki moji kritičari su rekli da sam napisao u knjizi da je Srbija bila zemlja otpadnik. Ja to nikada nisam napisao ni rekao. Srbija nije bila država otpadnik, mada nije imala kontrolu nad svim delovima obaveštajne službe. Takođe, nije bilo ništa pogrešno u tome što su Srbi tražili širenje, jer to isto su Italija i Nemačka već uradile ujedinjenjem. Moralno pitanje da li je to bilo ispravno je potpuno irelevantno”, smatra Klark.

On ističe i da “Nemačka paradigma” Franca Fišera nije pravi način za razmišljanje o Prvom svetskom ratu i ne objašnjava zašto neki problemi traju i sto godina kasnije.

“Treba uzeti u obzir kompleksnost situacije, a ne samo uperiti prst u krivca iako je to najlakše i najjednostavnije”, zaključuje Klark.

Istočnoevropski rat

Iako je Veliki rat svetski rat i mada kod zapadnih istoričara a samim tim i u većini literature na engleskom jeziku dominira izučavanje zapadnog fronta, maltene poistovećujući ga sa celim ratom, profesor Dominik Liven, profesor na Kembridžu i član Britanske akademije nauka, posmatra Veliki rat kao istočnoevropski rat.

“Uzroci Prvog svetskog rata leže u raspadu Otomanskog carstva i strahova u vezi toga ko će kontrolisati Konstantinopolj i moreuze. Austrougarska je iskoristila ubistvo Franca Ferdinanda kao izgovor da uzme Srbiju kao protektorat. Francuska i Velika Britanija su upale u rat skoro slučajno, naravno brinući se za prevlast u Evropi ukoliko bi Nemačka i Austrougarska pobedile Rusiju. Na kraju, tri glavne sile s početka rata Rusija, Nemačka i Austrougarska završile su poražene. Posleratni mir je napravljen protivno interesima najvećih kontinentalnih sila Rusije i Nemačke i bio je osuđen na propast”, objašnjava Liven, dodajući da su ruske žrtve u Prvom svetskom ratu od svih zaboravljene i tek se danas dižu prvi spomenici tim žrtvama.

Još jedan faktor je mogao uticati na izbijanje rata u Evropi 1914. godine, a Liven smatra da je to bio uspon SAD do 1900. godine i shvatanja evropskih zemalja da nijedna od njih neće moći da se nosi sa SAD u 20. veku.

“Jedino kroz ujedinjenje kontinentalnih resursa, odnosno stvaranjem imperije bi se Evropa mogla nositi sa SAD i to bi mogao biti jedan od uzroka rata”, ocenjuje Liven.

U osnovi rata s početka 20. veka leži rast nacionalizma nasuprot imperijalizma velikih sila. Liven smatra da je nacionalistička paradigma često opasna i da je zbog sukoba u Evropi cenu platio i ostatak sveta. On ističe da ako bi danas Aziju (Indoneziju, Indiju, Iran) zahvatila evropska bolest nacionalizma planeta ne bi preživela.

Spoljna politika Rusije pred rat

Liven, ekspert za rusku istoriju i politiku, analizirao je i rusku spoljnu poltiku neposredno pred izbijanje svetskog rata i nju su karakterisala tri faktora: bezbednost, interesi i identitet.

Sa aspekta bezbednosti, politikom je dominirao strah od nemačke moći nakon ujedinjenja 1879. godine. Čak i bez saveza sa Austrougarskom Nemačka je bila najmoćnija evropska sila u prethodne tri decenije. Ključni interesi Rusije bili su u kontroli Konstantinipolja i moreuza, kao i na Balkanu, jer savezništvo sa Srbijom značilo je manje austrougarskih trupa na istočnom frontu. Na kraju, identitet Rusije kao lidera slovenskih naroda je uveliko određivao njenu spoljnu politiku i ova tri faktora bili su usko povezani u tom periodu.

“Ravnoteža sila bila je garant evropske bezbednosti. Rusija je bila optuživana za imperijalizam zbog interesa u moreuzima Bosforu i Dardanelima i Konstantinopolju, ali ti su interesi daleko veći nego što su bili interesi SAD u Panami ili Velike Britanije u Egiptu i Suecu, na primer. Zato je glupo pričati o ruskom imperijalizmu u tom pogledu. Ruska dilema iz 1914. i 1939. je u principu ista: da li ući u savez sa Nemačkom ili joj se suprotstaviti ulazeći u savez sa Francuskom i Britanijom. Deo javnosti u Rusiji bio je za mir. Staljin je 1939. godine primenio tu politiku, da okrene nemačka osvajanja prema zapadu i dopusti jednoj generaciji da se razvije u miru”, istakao je Liven.

Kako je Srbija postal glavni neprijatelj Austrougarske

Profesor Vojislav Pavlović sa Instituta za balkanske studije SANU ukazao je da je Srbija posle Balkanskih ratova bila primer male, nevažne i nerazvijene zemlje, a ispostavilo se da je postala glavni neprijatelj Austrougarske.
“Balkanskim ratovima male balkanske države su uspele da svoje granice promene pre nego što su velike sile mogle da reaguju”, konstatovao je Pavlović, posebno ističući činjenicu da je Srbija, približavajući se Rusiji, gubila podršku Austrougarske.
“Pobeda Srbije u balkanskim ratovima predstavljala je uvredu za prestiž Austrougarske. Rat je bio način da se taj prestiž povrati”, rekao je Pavlović.

Iz nemačkog ugla

“Istorija može biti opasna, ako se iz nje izvuku pogrešne lekcije”, ocenio je Ginter Kronenbiter, profesor moderne istorije i kulturne antropologije na Univerzitetu u Augsburgu, ističući da su pred Prvi svetski rat Nemačka i Austrija slavile stogodišnjicu pobede u Napoleonskim ratovima.

“Istorija nije slala upozorenja onima koji su odlučivali o Evropi 1913-14. godine, već suprotno, poruka je bila da su ratovi legitiman način za rešavanje kriza, kao i da se ratovi mogu dobiti. Takođe, elite su verovale da trenutni poredak može trajati zauvek nakon 50 godina stabilnosti. Međutim, nacionalizam, imperijalizam i globalizacija su pomogli da se podrije postojeći poredak”, ocenio je Kronenbiter.

Rat imperija

Jekaterina Romanova, profesor na Lomonosov univerzitetu u Moskvi ističe da je do rata došlo zbog odluka i poteza donosilaca odluka, ali su oni delovali u okvirima koji su već ranije postavljeni.

“Ravnoteža moći bila je jedna od osnovnih poluga dotadašnjeg poretka i ona je prestala da postoji nakon Napoleonskih ratova i ujedinjenja Nemačke. Austrougarska je izgubila teritorije u Nemačkoj i Italiji i fokusirala se na Balkan. Savezništva su postala cilj sama sebi, države su bile defanzivne, ograničavale jedna drugu i nisu radile ništa na rešenju konflikta. Čuli smo da su se Francuska i Velika Britanija osećale na početku kao da vode tuđi rat. I u Ruskim dokumentima može se naći mišljenje da su uvučeni u tuđi rat. Pa čiji je rat onda bio? Nije to bio istočnoevropski rat, to je bio svetski rat i to rat imperija”, zaključila je Romanova.

Iz italijanskog ugla

Na opasku da je početak Prvog svetskog rata označila ničim izazvana italijanska invazija na Libiju, Lučano Moncali profesor na fakultetu političkih nauka Univerziteta Aldo Moro u Italiji, objasnio je da je Italija napala Otomansko carstvo u Libiji jer je htela da uspostavi ravnotežu moći na Mediteranu.
“Italija se osećala ugrožena od Nemačke i Austrougarske. Francuska je osvojila Maroko i Tunis, a Velika Britanija Kipar i Egipat, dok je Austrougarska aneksirala Bosnu i Hercegovinu. Rat 1914. godine je posledica takmičenja evropskih sila i slabljenja Otomanskog carstva. U tome je i Italija htela svoj deo, dok su velike sile gledale na Italiju sa prezirom zato što mala i siromašna zemlja hoće da bude sila”, kaže Moncali.

Italija je mirom u Tripoliju nudila Austrougarskoj podršku na Balkanu u zamenu da joj prepusti Trentino i Albaniju. Profsor Moncali je istakao da je Austrougarska odbila ponudu i krenula na zapadni Balkan pokušavajući da ojača sebe, ali ne želeći da i Italija ojača.

Ko je želeo rat

Prema mišljenju profesora Džona Kigera, direktora istraživanja na odseku za politiku i međunarodne studije Univerziteta u Kembridžu, s jedne strane Francuska i Velika Britanija želele su da održe postojeći poredak, dok su s druge strane Austrougarska i Nemačka želele promenu poretka i bile destabilizujući faktor.

“U julu 1914. godine francusko javno mnjenje bilo je protiv konflikta. Niko u Francuskoj se nije želeo boriti za Alzas i Lorenu. Sindikati su najavili generalni štrajk u slučaju ulaska u rat, a postojale su procene i da bi veliki broj vojnika odbio da se bori. Bilo bi dobro da se i danas odredi koje su to sile koje su zadovoljne poretkom, a koje sile nisu i tako se uoče rizične tačke”, ocenio je Kiger.

Rat za opstanak Srba

Dušan Bataković, direktor Instituta za balkanske studije SANU skrenuo je pažnju na činjenicu da je na sceni ponovo narativ imperijalizma dok se priča o nacionalnim državama skoro zabranjuje, kao što je to bilo pre Prvog svetskog rata. On je ukazao i da se veoma malo zna o žrtvama i tragediji srpskog naroda u Velikom ratu i da dok se priča o Zapadnom frontu, rat je u stvari odlučen na Solunskom frontu.

“Prema telegramu kajzera Vilhelma bugarskom kralju “sramota je da 62.000 Srba odluče rat”, a znamo da se on vrlo dobro razumeo u vojnu tematiku. U to vreme na zapadnom frontu je bilo tiho, a nakon kapituacije Bugarske je odlučen rat. Doprinos Srbije i Solunskog fronta pobedi u Prvom svetskom ratu je potpuno skrajnut. Takođe, za Balkan Prvi svetski rat je bio Treći balkanski rat i na kraju je mala Srbija porazila tri imperije, otomansku, austrougarsku i nemačku”, istakao je Bataković, dodajući da je pravi uzrok rata u aneksiji BiH od strane Austrougarske čime je ceo evropski sistem podriven.

On je istakao i da su Srbi, uz Francuze, proporcionalno podneli najveće žrtve u ratu. Razlog za to je, prema Batakoviću, bila namera Austrougarske da uništi Srbe zauvek i da podeli Srbiju sa Bugarskom.

“Bugari su činili zverske zločine, a Austrougarska u zapadnoj Srbiji je započela genocid. Pola Srba je poslato u koncentracione logore u Češkoj i Mađarskoj, a Srbi iz Bosne su bili proganjani. Možda je za velike sile to bio rat imperija koji se možda mogao izbeći, ali za Srbe je to bio rat za opstanak”, istakao je Bataković.

On je podsetio i da Srbija jeste bila država klijent i to Austrougarske od 1881. do 1903. godine. Tada je izašla iz tog odnosa i verovatno bila jedina zemlja na svetu kojoj je potpuno odgovarao savez Francuske i Rusije, jer su u srpskoj intelektualnoj eliti vladali francuski đaci - “Parižani”.

“Srbija je bila slobodna demokratija, možda seljačka i ponekad haotična, ali slobodna, sa jakim univerzitetom i poznatim profesorima. To je privuklo bosanske Srbe koji su pod Austrougarskom živeli potlačeni u feudalizmu i zato nije slučajno što je sve eksplodiralo u Bosni. Srbija nije želela rat, a Pašić je hteo bar 20 godina mira kako bi se smirila zemlja u kojoj su se našle neprijateljske nacionalne manjine, albanske i bugarske”, istakao je Bataković, dodajući da je Franca Ferdinanda ubila Mlada Bosna kao predstavnika nepodnošljive kolonijalne vladavine Austrougarske u Bosni.

Ovo izlaganje je “pecnulo” Kronenbitera koji je rekao da je tokom austrougarske vladavine u BiH počela izgradnja infrastrukture, kao i da demokratija nije uopšte miroljubiva, te da je posmatranje na taj način simplifikovano. On je istakao i da bi istoričari trebalo da posmatraju situaciju iz svih uglova, a ne samo iz jednog nacionalističkog ugla. Bataković je objasnio da su Srbi u Bosni od strane Austrougarske tretirani kao crnci u Kongu od strane Belgije i da ne govori o putevima, već o osnovnim ljudskim pravima, jer su zatvarani i proganjani svi koji su imali imalo škole.

 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...