Finansijska kriza u Francuskoj – pred revoluciju i danas

Kriza u kojoj se Francuska nalazi već šest godina, sve češće izaziva poređenja sa ne manje slavnom krizom u vreme Luja XVI, koja je rezultovala Revolucijom 1789. godine. Sasvim je prirodno da se, u prilikama koje izgledaju teško razumljive i sa nepredvidljivim posledicama, traže analogije i pronalaze sličnosti. Nalik kraju vladavine Luja XVI, više od dva veka kasnije, pojavljuju se tri slična parametra: ekonomska kriza (ogroman dug, povećanje cena, povećanje nezaposlenosti), socijalna kriza (nezadovoljstvo nižih klasa zbog privilegija viših klasa) i politička kriza (nesposobnost vladajuće strukture da izvrši reforme).

Ogroman dug, nastao kroz vladavine Luja XIV i Luja XV, doveo je do deficita koji se provlačio od godine do godine i tako ekonomiju držao u stagnaciji. Država je bila nesposobna da smanji troškove i trošila je četvrtinu svog godišnjeg budžeta, te je u više navrata štampala novac što ju je dovelo do bankrota.

Na barikadama – nekada...

Država u bankrotu

Današnje prilike imaju sličnu konstrukciju. Posle 14 godina loše državne uprave Žaka Širaka, na čelo Francuske je, u proleće 2007. godine, došao Nikola Sarkozi. Nekoliko meseci kasnije, Fransoa Fijon, njegov šef vlade, izjavio je:

"Ja se nalazim na čelu jedne države koja je u bankrotu... i to ne može da traje." Sarkozi ga je zbog toga kritikovao, a onda je u narednih dve godine, lošom upravom, povećao dug za 20 odsto, odnosno za 300 milijardi evra. Od dolaska Olanda na vlast, 2012. godine, dug se povećao "samo" za 80 milijardi, odnosno za 5 odsto.

Finansijska kriza koju današnja država ne uspeva da prevaziđe, izgleda čak i veća nego ona sa kraja 18. veka. Današnja vlada troši čitavu trećinu budžeta, a teritorijalna iscepkanost, kao i u vreme Luja XVI, zemlju čini teškom za upravu. Takođe, početak 21. veka je, u Francuskoj, obeležen, kao što je bio i kraj 18. veka, vladajućim strukturama koje su rastrzane između želje da poboljšaju stanje u zemlji i straha od neophodnih radikalnih promena.

... i sada

Neefikasnost državnih funkcionera

Luj XVI se, svojevremeno, pokazao nesposobnim da pobedi neprijatelje planiranih reformi, među kojima je najvažnija bila fiskalna. Poreski sistem starog režima nije bio efikasan, a što je najvažnije, bio je viđen i kao vrlo nepravedan. Francuska državna elita štitila je sopstvenu klasu, feudalnu aristokratiju i crkvu, koje nisu plaćale nikakve poreze i, radi očuvanja privilegija, kočila bilo kakav napredak. Tirgo, ministar finansija Luja XVI, pripremio je čitav niz mera koje su ukidale privilegije vladajućih klasa. Međutim, Parlament, zainteresovan za status quo i odbranu svojih privilegija, poslao je kralju pismo u kome su objasnili da je nemoguće stvoriti sistem jednakosti i ukinuti povlastice, jer će to uvesti društvo u haos.

Pošto je sredinom 1776. godine, otpustio liberalnog Tirgoa, Luj XVI je na njegovo mesto postavio bankara Nekera, a potom finansijera Kalona. Tako je kralj propustio poslednju priliku da učini reformu države. Aristokratija, kroz jačanje najkonzervativnijih pozicija, uspela je da onemogući dolazak novih ljudi – nižih socijalnih klasa, preduzimača i bankara.

Može se reći da je politički apsolutizam u Francuskoj 18. veka oduzeo legitimnost prirodnim društvenim elitama i uveo društvenu i zakonsku opravdanost koja proizilazi iz državnog aparata. Takva je situacija i danas u Francuskoj. Politička moć se nalazi van društvenog sistema i politika ide odozgo na dole. Naime, visoki funkcioneri današnjeg francuskog državnog aparata masovno su formirani u nekoliko elitnih škola (ENA, Politehnička škola...) i nalikuju naslednoj aristokratiji koja je u vreme Luja XVI bila spremna da žrtvuje čitavu zemlju i njenu budućnost zaradi očuvanja sopstvenih privilegija. Istovremeno, zbog neznanja i nemogućnosti da se uklope u neprekidna društveno-ekonomska kretanja, ove strukture nikako ne uspevaju da uvećaju ili očuvaju sopstveno bogatstvo. Tako, nalik starom režimu, Francuska s početka 21. veka nalazi svoj politički legitimitet u obezbeđivanju rente privilegovanim klasama.

Nameće se još jedna analogija današnje Francuske sa vremenom koje je prethodilo Revoluciji. U pitanju su novi načini komunikacije. Poslednja četvrtina 18. veka imala je svoje komunikacione specifičnosti u debatnim klubovima, idejno-političkim kružoocima i masonskim ložama gde se slobodno razgovaralo o svakojakim problemima. Okupljale su se različite socio-profesionalne strukture koje, inače, nisu imale međusobne dodire, a nisu bili retki i strani gosti koji su učestvovali u diskusijama. Današnji Internet je medijsko sredstvo koje omogućava još širu diskusiju sa još većim brojem diskutanata.

Nacionalna škola administracije (ENA), fabrika francuske državne elite

Nefunkcionalni politički modeli

Mnoštvo paralela i analogija današnje Francuske sa Francuskom uoči Revolucije 1789. godine, neminovno postavlja pitanje pred analitičare – da li se sprema nova revolucija. Kao što je pisao Tokvil, revolucije se rađaju iz improvizacije, a ne iz usklađenih i svesnih dejstvovanja, što je i najveća pogonska sila u privlačenju masa u revoluciju. Na određeni način, revolucija se rađa iz nemogućnosti da se ona izbegne, a sasvim malo iz želje da se ona napravi. Međutim, istorija nam ukazuje da su svakoj revoluciji prethodili ideolozi koji su pripremali materijal neophodan narodnim tribunima, ljudima sa terena, prvoklasnim improvizatorima i manipulantima.

Nefunkcionalnost političkog modela Luja XVI, kao i ovog iz poslednjih dvadesetak godina, daje nam utisak da se nalazimo na ivici propasti. Na određeni način, velika sličnost između današnjih prilika i onih sa kraja 18. veka pokazuje da je revolucija isto toliko moguća, koliko i neverovatna. Ipak, najveći problem današnje Francuske, u odnosu na stari režim, jeste odsustvo determinisanih ideologa, kvalitetnih tribuna i preterana društveno-ekonomska umreženost vladajućih struktura na planetarnom nivou. Neverovatnost ikakve revolucije u Francuskoj je ojačana potrošačkim i hedonističkim mentalitetom, kao i narcisoidnim potrebama koje vladaju u svim segmentima društva. Daleka su vremena kada je Danton savetovao:

"Treba nam smelost, i još smelosti i uvek smelost, i Francuska će biti spasena".