Bilak – preminuo najomraženiji komunistički funkcioner Čehoslovačke
Nema ličnosti koja je odigrala negativniju ulogu u novojoj istoriji Češke i Slovačke od ovog nekadašnjeg krojača koji je bio glavni autor čuvenog poziva Moskvi na pružanje „bratske pomoći“ i uzdigao se u lidera dogmatsko-prosovjetske struje u KP Čehoslovačke
Prošle noći u svojoj vili u Bratislavi, kako javljaju češki i slovački mediji, umro je u 97 godini života Vasil Bilak, bivši visoki funkcioner KP Čehoslovačke, zapamćen ka glavni autor pozivnog pisma Moskvi koje je postalo formalno opravdanje za vojnu intervenciju snaga Varšavskog pakta u Čehoslovačkoj i gušenje reformskog „Praškog proleća 68“.
Posle „plišane revolucije“ novembra 1989, Bilak se odselio iz Praga i živeo je u rodnoj Slovačkoj. Poslednjih godina je bio prikovan za postelju i o njemu se brinula porodica. U javnosti nije istupao niti je s medijima komunicirao već petnaeetak godina. Ali, nikad ga kritička javnost nije zaboravila, utoliko više jer je za izdaju zemlje ostao nekažnjen što je formalno pravdano na razne načine, između ostalog nemogućnošću uvida u originalni dokument tzv pozivnog pisma i njegovim poznim godinama i bolestima
No, njegova uloga, prema direktoru Instituta za akademije nauka Češke republike Oldržiha Tume, je mnogo šira od pomenutog pisma Moskvi s molbom za „bratsku pomoć u borbi protiv kontrarevolucije“.
„Minimalno, od juna-jula 1968. on je svojom voljom i odlukom uveravao Sovjete da je vojna intervencija neophodna. Štaviše, ubeđivao ih je da „zdrave snage imaju u partiji i društvu takvu podršku da će uz intervencijom uspeti da bez problema preuzmu vlast u zemlji u svoje ruke“. A to je, prema Tumi, dosta uticalo na odluku Moskve, a Bilaka učinilo liderom dogmatske struje u novom rukovodstvu koje je na čelu sa Gustavom Husakom ubrzo povelo tzv normalizacionu politiku i vratilo točak istorije unazad... A u narodu je ovaj sitni, neupadljivi krojač iz istočne Slovačke, koji je uprkos manjku obrazovanja i drugih ličnih kvaliteta brzo napredovao ka najvišim mestima u partijskoj nomeklaturi, postao bez konkurencije najomraženiji komunista u zemlji, personifikacija izdajnika i kolaboranta...
Kao potpisnik i glavni autor „pozivnog pisma“, Bilak je krivično gonjen ali su sve optužbe za veleizdaju, kršenje zákona o zaštiti mira... završile posle serije odlaganja i odugovlačenja u slepoj sudskoj ulici. Slovački sudovi su pre više od 10 godina vratile predmet na ponovnu istragu a tužilaštvo je 2011. prekinulo istragu...
Sud je, naime, zatražio da se dođe do originala „pozivnog pisma“ da bi ga ispitali grafolozi i utvrdili autentičnost Bilakovog potpisa. Ruske vlasti, nisu kao što se moglo očekivati, omogućile slovačkom sudu uvid u original ovog dokumenta. Kopiju ovog pisma predao je, inače, još 1992. nekadašnji predsednik Rusije Boris Jelcin tadašnjem predsedniku Čehoslovačke Vacloavu Havelu. Zajedno sa Bilakom to pismo su potpisali još nekoliko istaknutih komunistřičkih funkcionera – Alois Indra, Antonjin Kapek, Drahomir Kolder i Oldržih Švestka.
Zanimljivo je da je Bilak, iako je javno i dalje branio svoje političke stavove iz vremena dok je bio u partijskom rukovodstvu, negirao autentičnost svog potpisa na pozivnom pismu. Prema grafolozima, nema, medjutim, sumnje da je u pitanju njegov potipis...
I tako Bialk nije bio osuđen, polako posle „plišane revolucije“ njegova (ne) dela padala su u zaborav a njegovo ime pamte samo roditelji i dede i babe novih generacija, rođenih u poslednjih tridesetak godina... A i ovi stariji ga sve manje pominju. Pomenu ga najčešće kad pričaju o pivu, naravno, uz pivo - tada se svi sete kako je on (tačno i duhovito) rekao da je „pivo češki tečni hleb“...
