Kraj Prvog svetskog rata: Srednjeevropska unija i Slavija

Milan Lazarević, Prag

U prvoj uniji, stvorenoj u SAD s velikim nadama na razvalinama Austrugarske, koja je postojala samo mesec dana, bili i jugoslovenski narodi. Drugu uniju planirali su Česi kao konfederaciju sa „Srbo-Hrvatskom“, zvanu Slavija i za svog kralja hteli da uzmu tadašnjeg princa-regenta Aleksandra Karađorđevića
(ilustracija, Tomaš Masarik - ulazak u Prag 1918.)

Na kraju Prvog svetskog rata, pre 95 godina, osnovane su dve države koje su trajale sve do početka 90-ih a sada više ne postoje - Čehoslovačka i Jugoslavija. Česi su 28. oktobra proslavili državni praznik - osnivanje te države a u Slovačkoj je to radni dan. Godišnjicu Jugoslavije, 1. decembar, u kalendaru datuma koji se obeležavaju, ne pominju ni jugo-nostalgičari... 

No, u to vreme osnovana je i postojala je kratko, oko mesec dana, više u zametku i deklarativno, jedna država -  Demokratska Srednjevropska Unija, za koju retko ko zna, osim  istoričara -specijalista. Tu uniju su osnovali i predstavnici jugoslovenskih naroda. A mnogo se govorilo tada u Pragu, o projektu (kon)federacije Čehoslovačke i Srbo-Hrvatske, kako su ovde zvali državu koju su tada stvarala južno-slavenske braća. Ovo je priča o ta dva zaboravljena projekta...

Konfederacija 12 potlačenih naroda

Tri dana pošto je u Pragu, na razvalinama Austrougarske, proglašena nova država - Čehoslovačka, 31.oktobra, budući prvi predsednik te države, Tomaš Garig Masarik, koji je još bio u SAD, poslao je pozivnicu za jednu večeru, potpisanu kao „predsednik Demokratske Srednjevropske Unije“. To je jedan do retkih dokumenata koji su ostali za ovom unijom. Radilo se, u stvari, o pokušaju da se posle raspada Austrougarske, politički udruže u (kon)federaciju 12 naroda šireg regiona. Unija je nastala, na papiru i odozgo, i postojala kratko -  sahranili su je, i pre nego što je zaživjela, međusobni antagonizmi i nacionalne strasti.

Ugledne češke Lidove novini objavile su faksimil ove pozivnice koju je Masaryk poslao izvesnoj bogatoj gospođi Lilijan Vold za koju se zna da ga je svesrdno i obilato, moralno i materijalno podržavala. „Draga gospođo: Demokratska Srednjevropska Unija, sastavljena od predstavnika 12 potlačenih naroda... biće počastvovana da budete na večeri 6. novembra u pola osam uveče u hotelu Plaza“, stoji na pozivnici s potpisom Masarika kao predsednika Unije. Pozivnica se danas čuva na Kolumbija univerzitetu.

Unija je formirana 3. oktobra 1918, a raspala se mesec dana kasnije. Najveća akcija je bio njen Kongres koji je održan u Sali nezavisnosti u Filadelfiji. Za predsednike su izabrani Masarik i slavni poljski kompozitor, pijanist i političar Ignacij Jan Paderevski. No, spiritus movens nije bio nijedan od njih nego tada veoma slavni i uticajni američki sociolog Herbert A. Miler koji je postao njen izvršni direktor. A iza njega je stajao i podržavao ga celi američki politički etablišment. Proglašenje unije potpisano je, inače, istim perom kojim je potpisana 1776. čuvena američka Deklaracija o nezavisnosti, ali ni to novoj uniji nije pomoglo.

Američka štampa  je tome dala ogromni publicitet, osnivanje Unije je slavljeno kao kamen-temeljac bratske federacije naroda i početak nove ere u centralnoj i jugoistočnoj Evropi. Nije, međutim, bilo ni sasvim jasno koji narodi je čine, tako da je ova Unija ostala negde na granici između federacije i međuvladine organizacije država. Realisti, među koje je spadao Masarik, više su Uniju smatrali za oblik koordinacije planova pred mirovne konferencije, a tek na drugom mestu za osnov posleratnog uređenja. Čehoslovački lider je ukazivao da je realnije govoriti o nekoliko blokova naroda bliže upućenih na međusobnu saradnju, kao što su „balkanska federacija i tesni savez Čehoslovaka i Poljaka“. Osim Čehoslovaka i Poljaka, koji su bili dva glavna stuba, u uniji su bili, takođe, predstavnici južno-slovenskih naroda, Ukrajinaca, ugarskih Rusina, Rumuna, Litvanaca, austrijskih Italijana, turskih Grka, Albanaca, naknadno čak i Jermena i cionističkih Palestinaca.

Unija je „pukla“ već na prvom većem iskušenju - kada su se oko Lvova „zakačili“ Poljaci i Ukrajinci. Ovi prvi su odmah istupili iz Unije od čega se ova tvorevina u zametku nije više oporavila... Istorija  je nastavila dalje svojim putem, a od onih koji su Uniju pravili niko je više nije ni spominjao.

Slavija - neostvareni san slovenskog ujedinjenja

Ovaj drugi projekt je pominjan, naročito u češkoj istoriografiji i publicistici, ali nije bilo ni pokušaja da se realizuje. U bivšoj Jugoslaviji gotovo da je sasvim nepoznat.

Zajednicu konfederalnog karaktera između Čeha i Slovaka s jedne i Srba, Hrvata i Slovenaca s druge strane, nazvanu vizionarski Slavija, projektovali su tokom Prvog svetskog rata češki politički prvaci, pre svih T.G. Masarik i Karel Kramarž. O tome se malo zna i nije se gotovo ništa pisalo u jugoslovenskim istoriografijama - za razliku od Češke u kojoj je projekat Slavije svestrano naučno izučen, obrađen i prezentiran i u publicistici. Pre nekoliko godina  je, na primer, ovdašnji najugledniji nedeljnik Tiden posvetio mini-feljton ovoj temi pod naslovom "San o ujedinjenju s Južnim Slovenima".

(To nije nikakvo čudo u zemlji u kojoj ima više 30  aktivnih doktora nauka  koji su doktorirali i specijalizovali jugoslovensku odnosno šire gledano balkansku istoriju. A među njima više od polovine čine  takozvani vztahisti, odnosno subspecijalista za međusobne češko - jugoslovenske odnose. Teško da igde na svetu postoji takva koncentracija istorijskih i drugih znanja o jugoslavenskim narodima kao u Češkoj. Potpisnik ovih redova je imao u rukama sveobuhvatnu studiju Akademije nauka iz 60-ih godina od preko hiljadu strana o  istoriji češko-jugoslovenskih odnosa pod naslovom "Česi i Jugosloveni u prošlosti" koja sadrži mnoštvo značajnih činjenica iz zajedničke istorije naroda, koje su na slovenskom Jugu malo ili nimalo poznate)     

Ukratko, kod Masarika i vodećih čeških političara i intelektualaca se tokom Prvog svetskog rata pojavila ideja o personalnoj uniji i nekoj vrsti konfederacije između buduće Čehoslovačke i Jugoslavije (Srbo-Hrvatske kako su je Česi tada zvali)  - srpski princ Aleksandar odnosno regent buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, bi preuzeo i češku kraljevsku krunu. A između dve buduće države, čehoslovačke i jugoslovenske, napravio bi se koridor i one bi se teritorijalne spojile. Taj koridor bi išao kroz Madjarsku, u blizini granice sa Austrijom, i definitivno bi međusobno izolovao ove dve zemlje i crno-žutu monarhiju „gurnuo na otpad istorije“. Taj slovenski koridor je, prema istoričarima, faktički postojao sve do 15. stoleća, povezivao je zapadne i južne Slovene i omogućavao njihove intenzivne veze. Prema svedočenjima putopisaca, na tom pravcu je moglo da se putuje danima i prolazi samo kroz sela sa slovenskim stanovništvom! Koridor, koji su crtali češki prvaci s predstavnicima jugoslovenske emigracije iz Austrougarske, obuhvatio bi oko 80 hiljada Hrvata koji su živeli u oblasti Soprona i Mosona, a pripao bi "Srbo -Hrvatskoj", ili bi bio podeljen između dve slovenske države.

Od te ideje, koja je očito „trčala“ ispred vremena i mogućnosti, odustalo se u sudaru s teškoćama i praktičnim problemima stvaranja dve nove države na ruševinama Austrougarske i od Srbije, s Crnom Gorom, iskrvarenim i umornim od ratova u prvim decenijama 20. stoleća. U jugoslovenskim političkim i intelektualnim elitama, koje su bila preokupirane problemima i razmiricima u stvaranju nove države, ta ideja nije imala veći odjek i bila je gotovo ignorisana, mada je Čehoslovačka između dva rata bila bez sumnje najbliža zemlja Jugoslaviji i s kojom je Jugoslavija imala najrazvijenije bilateralne veze. Dve zemlje su veoma tesno na širem, multilateralnom planu sarađivale u takozvanoj Maloj Antanti koju mnogi istoričari smatraju nukleusom kasnije šire regionalne i evropske saradnje.

U svakom slučaju, u srpskoj istorijskoj i nacionalnoj svesti ova ideja treba da ima svoje mesto, naravno, ono koje objektivno zaslužuje. Svakako i zbog podsećanja i pouka iz vremena kada su Srbija i Srbi bili međunarodni subjekat s visokim prestižom s kojima su i kulturno i ekonomski najrazvijeniji slovenski narodi težili da se ujedine. A posebni izraz te međusobne povezanosti bio je pasoš Kraljevine Srbije koji je Masarik, posle bekstva od hapšenja u Pragu, dobio u Švajcarskoj i s kojim je putovao po svetu i radio na stvaranju Čehoslovačke – istovremeno i Jugoslavije jer bez dezintegracije Austrougarske ne bi bilo Jugoslavije. O tom pasošu je već pisano u našem magazinu.

 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...