Od električne lampe do „zelenih“ vetrenjača

Privredni i tehnološki razvoj Srbije od druge polovine 19. veka ne može se zamisliti bez učešća nemačkog Simensa, jedne od najvećih multinacionalnih kompanija na svetu. Od 1887. godine i izgradnje električne centrale na Dorćolu, preko opreme za hidroelektrane na Đetinji i u Vučju kod Leskovca, do prvih telefona i električnih tramvaja, saradnje sa EI Niš nakon Drugog svetskog rata do današnje fabrike vetrogeneratora u Subotici, razvoj srpske industrije isprepleten je sa istorijom ove kompanije o čemu svedoči monografija „Korak ispred vremena - 125 godina Simensa u Srbiji“ koju su uradili istoričari Instituta za savremenu istoriju Predrag Marković, Čedomir Antić i Danilo Šarenac. 

Iako danas postoje tumačenja da je Srbija krajem 19. i početkom 20. veka bila zatucana zemlja čiji su se narod i političari opirali tehnologiji i modernizaciji, istorijske činjenice govore sasvim suprotno. Samo četiri godine nakon izgradnje prve hidrocentrale na Nijagari, na Đetinji kod Užica napravljena je prva hidrocentrala u Srbiji, a u hidrocentrale u Vučju kod Leskovca instalirana je tada najmodernija oprema iako čak ni put do tamo nije postojao. Pri tome, kako Marković napominje, u modernu tehnologiju tada su ulagali srpski trgovci i industrijalci, bez traženja para od države, a oprema, turbine i pumpe su instalirane u postrojenja širom Srbije, pa je postojala tehnološka decentralizacija. O kakvom se tehnološkom entuzijazmu radilo govori podatak da je oprema za hidrocentralu na Đetinji dopremana proširenim kolima u koje je bilo upregnuto šest pari volova, jer pravog puta do tamo nije bilo. Slično je bilo i 1950-ih godina kada je u termoelektranu Kolubara ugrađivana Simensova oprema, nakon razlaza sa SSSR, pa su premeštane pruge, prepravljane šine i vagoni kako bi se dovezle ogromne mašine.

Simensov električni tramvaj u Beogradu 1923. godine

Elektrifikacija

Prekretnicu u modernizaciji Srbije sasvim sigurno čini elektrifikacija, a tu je glavnu ulogu odigrao Simens jer je svih šest hidroelektrana do 1914. godine opremljeno Simensovim ili Simes Šukert generatorima. Električna energija je prvi put iskorištena za osvetljenje u kragujevačkom Vojnotehničkom zavodu 1884. godine. Već 1889. godine osvetljena je fabrike braće Minh u Paraćinu, a odatle je trebalo da se osvetljava i grad prilikom poseta kralja. Za električno osvetljenje Beograda najzaslužniji je Đorđe Stanojević koji se izborio za elektriku u borbi protiv gasnog osvetljenja, tako da je 1891. godine donesena odluka da Beograd bude osvetljen pomoću električne energije.

Inače prva električna svetlost uključena je još ranije, 1881. godine u kafani „Hamburg“ na uglu današnjih Kneza Miloša i Masarikove, gde se sada nalazi Elektrodistribucija Beograd, a po svemu sudeći radilo se o Simensovoj lučnoj lampi, iako se često podrazumevalo da se radi o Edisonovim sijalicama.

Kasnije, 1882. godine Narodno pozorište je osvetljeno lučnom lampom, što je izazvalo oduševljenje Beograđana.

Pupin i Simens

U priči o Srbiji i Simensu verovatno najvažniji deo predstavlja Mihajlo Pupin čiji patenti su godinama bili zaštitni znak Simensa.

„Pupin je prvi Srbin koji je sarađivao sa Simensom. Simens je da njegovim kalemima ime Pupinove linije, brendirao ih i napravio tehnička uputstva za njihovo korišćenje. Pupin u svojim memoarima kaže da prilikom pregovora uopšte nisu pričali o novcu već samo o tehničkim rešenjima, dizajnu... za razliku od Amerike gde se u pregovorima samo pričalo o prihodima, dividendama...“, objašnjava Marković.

Još jedan važan saradnik Simensa bio je danas malo poznati Novosađanin Slavko Bokšan koji se tokom Prvog svetskog rata zatekao u Nemačkoj, a po završetku rata imao je važnu ulogu u konsolidaciji ove kompanije i pregovorima sa pobunjenim radnicima. Kasnije se vratio u Kraljevinu SHS kao predstavnik Simensa da bi posle osnovao sopstveno preduzeće, ali i dalje u vezi sa ovom nemačkom kompanijom.

Za srpski tehnološki napredak veliki značaj su imali i profesor Đorđe Stanojević koji je projektovao hidroeletrane na Đetinji, u Vučju i kod Gamzigrada ili Miladin Pećinar koji je projektovao hidroelektranu u Novom Pazaru.Nažalost, dokument o prvom uvođenju struje u Srbiji nije sačuvan, pa je dokumentacija morala da dođe iz Nemačke.

Zanimljiva je priča i uvođenju telefona u Beogradu za šta je zaslužan izvesni Panta Mihajlović koji se predstavljao kao saradnik Simensa i hvalio poznanstvima sa Teslom i Pupinom. Iako ništa od tih tvrdnji nije dokazano, upravo je Mihajlović instalirao prvi telefon u Ministarstvo vojske budući da je tamo imao poznanstva 1883. godine, a telefon je bio marke Simens.

Zanimljivo je i da Simens i Nikola Tesla nisu imali mnogo dodirnih tačaka. Prema rečima Danila Šarenca, jedini trag njihovog kontakta je spor oko nekog patenta, ali detaljniju dokumentaciju nisu uspeli da pronađu.

Kompaniju Simens osnovao je Verner fon Simens, inače poreklom iz siromašne porodice sa severa Nemačke i pre svega pronalazač, a ne biznismen. Kako Marković ističe, on je prezirao ljude koje prave novac, a sebe smatrao naučnikom.

„Istorija porodice Simens je neverovatna. On je počeo kao pronalazač, a prezirao je biznis i poslovanje preduzeća bilo je usputno. Njegova uloga u nauci i tehnologiji je ogromna. Simens nije bila kompanija koja je jurila samo za profitom, oni su prvi u Evropi, u 19. veku počeli sa socijalnim merama kao što su fabričke kantine za radnike, penzije, odmori...“, nastavlja Marković.

Danas Simens u Subotici ima postrojenje za proizvodnju vetrogeneratora i gde je zapsoleno 800 ljudi. Ivan Knežević, zamenik generalnog direktora Simensa ističe da je prosek zarada 2,5 puta veći od republičkog proseka u Srbiji, a da indirektno sarađuju sa preko 1.000 kompanija.

Fabrika vetrogeneratora Simens u Subotici

“U prethodnih pet godina kupili smo srpske robe za 90 miliona evra i imamo rast izvoza od 28 odsto godišnje. Uplatili smo 40 miliona evra za PDV, 15 miliona evra za poreze i doprinose i 4,5 miliona evra za carine. Investirali smo 20 miliona evra u prethodnih pet godina, a u naredne tri planiramo još najmanje 10 miliona vera. Mi smo ambasadori Srbije unutar korporacije i borimo se za nove investicije u Srbiju i da zaposlimo još ljudi. Malo je investicija u Srbiji sa najmodernijom tehnologijom, a generator svake četvrte vetrenjače u Evropi napravljen je u Subotici. Zanimljivo bi bilo videti koliko stranih kompanija je reinvestiralo celokupan profit u proizvodnju“, kaže Knežević.

On napominje i da je ova kompanija u prošlosti imala problema sa korupcijom, ali da se na sistemski način sa time izborila i sada slede svetska pravila u borbi protiv korupcije.

„Trudimo se da uvedemo drugačiju poslovnu kulturu od one koja je kod nas, nažalost, uobičajena“, poručio je Knežević.