Pre 60 godina umro je Staljin

M. L.

Prava istina o tome kako je umro sovjetski diktator – od posledica nelečenog moždanog udara - izronila je dugo po smrti...
(foto, Staljinovi poštovaoci obeležavaju godišnjicu njegovog rođendana, Moskva, Crveni trg, pre tri godine)

U javnosti se Josif Visarionovič Džugašvili - Staljin poslednji put pojavio 27. februara 1953, na predstavi Labudovo jezero u Boljšom teatru. U subotu je pozvao na radnu večeru u svojoj vili, tzv bliža dača, u Kuncevu (sada deo Moskve), četvoricu najviših predstavnika partije i države – Hruščova, Bulganjina, Maljenjkova i Beriju. Oni su bili njegovi najčešći gosti, ta četvorka je hazjajinu asistirala u upravljanju zemljom i teškim zločinima i nezakonitostima prema narodu. Sedeljka je završena oko četiri ujutro a Staljin je, kako je kasnije pominjao Hruščov, bio dobrog raspoloženja i izgledao u celini zdravo.

staljin portret

Josif Visarionovič Džugašvili Staljin (1878 - 1953)

Moždani udar bez lekarske pomoći

Bila je nedelja, 1. mart, oko deset sati, u kuhinji su bili okupljeni ljudi koji su bili njegov lični servis – asistent, potpukovnik državne bezbednosti Mihail Gavrilovič Starostin, zamenik vojnog komandanta vile Petar Lozgačov i domaćica-kuvarica, Matrjona Petrovna Butusova.  

Čekali su na prvi telefonski poziv Staljina po buđenju, kako bi mu Butusova odnela doručak. Staljin nije, međutim, zvao ni u 11 ni 12 sati, ali su oni sačuvali mir, jer im je bilo naređeno da ni u kom slučaju ne smetaju tovarišu Staljinu u spavanju. I tako je to trajalo do ranog popodneva kada su se zabrinuli... Dvojica muškaraca su jedan drugog p(r)ozivali da uđe u Staljinove sobe, ali nijedan se nije odvažio na to. Tek u 10 uveče došlo je oslobodjenje: kurir je doneo hitnu depešu za Staljina što je, konačno, bio razlog da uđu kod njega.

U 22,30 h Lozgačov je stupio u privatne Staljinove odaje. U tzv maloj trpezariji našli su Staljina – ležao je u pižami na podu, nahladjen. Bilo je jasno da tu leži već dosta dugo, verovatno od ranog jutra. Moždani udar ga je pogodio izgleda u trenutku kada je pošao da pije vodu ili u toalet. Bio je nepomičan, disao je, imao je otvorene oči, ali na pitanja nije reagovao.

Užasnuti Lozgačov je pozvao pomoć. Staljina su položili na kauč i pokrili ćebetom. Potom je pozvao svog nadređenog ministra državne bezbednosti Semjona Ignateva koji mu je naredio da pozove Lavrentiju Beriju, desnu ruku Staljina. Beriju nisu našli ali je posle sat vremena on pozvao sam.

O bolesti druga Staljina nikom ni reči i ne zovite više nikoga, naredio je Berija.

Posle toga se ništa nije događalo, sve do tri sata ujutro kada su u Kuncevo došli Maljenkov i Berija. Odveli su ih u prostoriju gde je ležao Staljin, prekriven ćebetom. Maljenkov je imao nove cipele koje su  škripale pa ih je skinuo da ne bi smetale Staljinu. Obojica su bili na oko dva metra od Staljina i pažljivo su ga dva-tra minuta posmatrali. Potom su na vrhovima prstiju izašli iz prostorije.

Berija je pozvao Lozgačova van i strogo mu rekao:

Zašto Lozgačove, izazivaš paniku? Vidiš, valjda, da drug Staljin tvrdo spava. Ne smetaj mu, a nama daj mira. Potom je otišao s Maljenkovim, personal vile je ostao zapanjen.

Oko osam sati ujutro, u ponedeljak, 2. marta, došao je Hruščov i saopštio da stižu lekari. Prva zdravstvena pomoć, na čelu s tadašnjim mnistrom zdravlja, stigla je 24, možda i više sati posle moždanog udara i lekari su mogli samo konstatovati ono što su već svi znali - da je Staljinovo stanje krajnje  ozbiljno i da mu ne mogu pomoći jer je krvarenje na mozgu bilo veoma masivno. 

staljin hruscov

Staljin i Hruščov

Smrt diktatora i borba za nasledstvo 

Lekari su u kremaljskoj vladinoj bolnici tražili istorije Staljinovih bolesti i druge dokumente o njegovom zdravlju, ali ništa tamo nisu našli. Jedan od lekara je kasnije pominjao da ni u vili u Kuncevu, ni u službenoj rezdenciji u Kremlju nisu nađena nikakva, ni osnovna zdravstvena pomagala, lekovi. U brojnom personalu koji je brinuo o Staljnu niko nije imao nikakvo zdravstveno obrazovanje...   

Nekoliko dana su se još uz Staljina na krevetu u Kuncevu smenjivali lekari, dok se u Moskvi odvijala potmula borba za nasleđe.

Staljin je umro 5. marta u 21.50 sati, u 75. godini života. Kada je vest objavljena, u celoj ovoj ogromnoj zemlji zaustavio se celokupan život. Kult Staljnove ličnosti je bio toliko jak da je zaista samo malo ko u narodu sumnjao da je izgubio nezamenjivog vođu komunističkog pokreta, genijalnog državnika i vojskovođu.

Tokom opraštanja sa Staljnom na odru, histerična masa je u gužvi izgazila do smrti nekoliko stotina ljudi.

Boj za nasleđivane nastavljen je i konačno ga je, posle mnogo zapleta i uz dosta sreće, dobio Nikita Sergejevič Hruščov koji je Beriju pogubio i uklonio celu staru Staljinovu gardu. Potom je 1956. istupio na 20. kongresu KP SSSR s tajnim referatom, u kome su obelodanjeni teški zločini Staljina i posledice kulta ličnosti, čime je počeo postupni pad i demontaža komunističkog totalitairizma koji su trajali više decenija.

Starost, nesanica, strah od lekara

Staljin je bio besomučni pušač, dosta je i pio, potpuno antisportski tip, sa godinama su se množili njegovi zdravstveni problemi – visoki pritisak, arterioskleroza, 

i reumatizam. U jesen 1945. kada je imao 66 godina, doživeo je lakši moždani udar. Javnost o tome ništa nije saznala, Staljin se u tajnosti oporavio...

Njegov životni režim se poslednjih godina uhodao po sledećem scenariju. Tri do pet meseci provodio je u kupalištima na Crnom Moru, ostatak, uglavnom, u ogromnoj, strogo čuvanoj dači u Kuncevu, nedaleko od Moskve. 

U svojoj kancaleriji u Kremlju je sve ređe bio, obično je dolazio tamo u rano popodne i čitao razne spise, vodio neizbežne sastanke... Oko ponoći bi, u specijalnoj filmskoj Sali, samo za njega pustili neki film, potom bi ga odvezli u Kuncevo gde bi zaspao tek oko tri-četiri sata ujutro (patio je od teške, hronične nesanice).

Takav radni ritam uticao je na celu zemlju. Svi su znali da je Staljin veći deo noći na nogama i da može telefonirati svakog trenutka i rešavati neki problem. Ministri, njihovi pomoćnici, direktori velikih fabrika, šefovi velikih instituta, vojne glavešine, partijski funkciioneri, ali i njhovi asistenti, sekretari, savetnici,vozači, morali su ostajati često na svojim radnim mestima do jutra – jer šta ako ih zatreba i pozove tovariš Staljin? Mnoge nikad nije pozvao niti su mu bili potrebni ali su dobar deo svog života proveli na radnom mestu, čekajući da ih on (eventualno) pozove. Može se samo zamisliti kakav je to uticaj imalo na njihovu i ukupnu društvenu efikasnost...

Uprkos starosti, Staljina nije napuštala tradicionalna podozrivost i krvoločnost. Pričinjavalo mu se da iza smrti mnogih komunističkih funkcionera stoji organizovana zavera vrhunskih lekara, posebno onih jevrejskog porekla, naredio je da se mnogi zatvore, a nekoliko desetina ih je pogubljeno, pripreman im je ogroman proces od koga se odustalo posle njegove smrti. Iako je to imalo veoma negativne odjeke u inostranstvu, Staljin je tvrdoglavo progonio jevrejske lekare, naredio je da se zatvori i njegov lični lekar Vinogradov...

Kako je vreme prolazlo sve ređe je odlazio u Moskvu, pa su mu svi dolazili na noge u Kuncevo. Krajem 1952. zbog teških problema s disanjem smanjio je pušenje. 

(iz knjige Žoresa i Roja Medvedeva Nepoznati Staljin) 

priredio Milan Lazarević



Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...