Majanski kalendar i poslednji dani

Majanski kalendar i poslednji dani je naziv predavanja dr Petra Kočovića o civilizaciji latinoameričkih naroda, ali i istoriji čovečanstva, računanju vremena i otkrivanju zabluda onih koji smatraju da je 21. decembar 2012. godine dan smaka sveta. Iako u naslovu sadrži odrednicu poslednji dani, Kočovićevo predavanje održano u SC Šumice u četvrtak 4. oktobra govori da se ovog datuma, prema tumačenjima nekih stručnjaka, završava jedan dugački vremenski period od 144.000 dana ili 394 godine koji su drevne Maje zvale baktun, ali to ne znači kraj sveta, već samo početak novog perioda.

Petar Kočović, direktor svetski poznate kompanije Gartner za Srbiju, u svom predavanju skreće pažnju na značajne činjenice iz istorije civilizacije.

Prva činjenica odnosi se na zabeleške u Starom zavetu poput sin bogova ili nefilim na hebrejskom, zatim oni koji su sišli odozgo  i druge citate, kao i zabeleške iz drevnih civilazija sa Bliskog istoka koje ukazuju na planetu sa koje su bogovi došli na Zemlju.

Zemaljske hronike

Rodonačelnik ove teorije je Zekarija Sičin koji je u deset svojih knjiga pod nazivom Zemaljske hronike uobličio teoriju postanka čovečanstva i istoriju najstarijih civilizacija. Njegova teorija bazira se pre svega na tabletu Akadski pečat starom 4.500 godina koji se čuva u muzeju u Berlinu. Na tom tabletu prikazan je sistem sa 12 planeta, među kojima je i Mesec, što je iz današnje perspektive neverovatno budući da je šesta planeta Saturn otkrivena tek u 16 veku, dok se svega pet planeta može videti golim okom. Druga činjenica na koju ukazuje Kočović je Sičinovo tumačenje istorije Sumera, civilizacije u kojoj se po prvi put pojavljuju priče o bogovima i ljudima. U ovoj civilizaciji se pojavljuju i kraljevi i sveštenici, doktori, zakoni, pisani jezik i literatura i livenje i obrada metala, odnosno metalurgija. U Sumerskim zapisima pojavljuju se imena din.gir koje su Grci zvali bogoviima. Sumer, u prevodu zemlja čuvara nastala je u Mesopotamiji pre oko 4.500 hiljade godina.

Planeta Nibiru, Planeta Iks ili Marduk na akadskom je planeta sa koje su bogovi došli na zemlju, tumači Sičin, a pripoveda Kočović. Ova planeta ima elipsastu orbitu od 3.600 godina čiji je jedan deo u Sunčevom sistemu, što znači da jednom u ovom periodu prolazi veoma blizu Zemlje. Prema ovo teoriji, kada je Nibiru prolazila pored Zemlje, njen satelit Južni vetar formiran pretežno od vode udario je u Zemlju i stvorio Atlanstsku raselinu, pri tom pomerivši orbitu plave planete. Simbol planete Nibiru je krst. Do sada nije utvrđeno postojanje ove planete sa sigurnošću, ali je teleskop Habl 2002. godine uhvatio planetu koja bi mogla biti Nibiru.

Anunaki i Nibira

Prilikom prolaska ove planete pored Zemlje, sa nje su došli anunaki u potrazi za zlatom. Zlatna prašina im je bila potrebna kako bi zaustavili nestanak atmosfere na svojoj planeti, priča Kočović. Prvobitno su vadili zlato sa dna Indijskog okeana pod vođstvom Enkija, gospodara zemlje, a stalno su pristizali novi radnici sa planete Nibiru, predvođeni Mardukom, sinom Enkija, koga su u Egipatskoj mitologiji nazivali Amon Ra.

Vađenje zlata sa dna okeana je bilo teško i sporo, pa su anunaki pronašli nove rezerve u Africi, na teritoriji današnje Etiopije. Međutim, anunaki su se pobunili protiv teškog posla, pa je Ninhursag šef medicinskog osoblja genetskim inženjeringom i metodom pokušaja i promašaja od Homo erektusa stvorila Adama i Evu, odnosno po sedam njih. Ljudi, ili Lulu Amelu, odnosno mešoviti radnici su trebali da budu samo radna snaga, ali su napravljeni da mogu da se reprodukuju. Zbog ovoga su u sukob ušli Enki i njegov brat Enlil. Enlil ih je oterao iz grada E.Dina, što je u Starom zavetu zapisano kao proterivanje iz Edena, odnosno raja.

Šesta činjenica na koju Kočović ukazuje je potop koji se desio pre oko 4.500 godina. U ovom događaju svi rudnici zlata su potopljeni, kao i šema za sletanje brodova u Mesopotamiji. Anunaki su morali da naprave nove kosmodrome na teritoriji Sinaja, Gize u Egiptu, Ba’albeka i Jerusalima. Ba’albek je zanimljiv jer su tamo pronađene građevine napravljene od pet kamenih blokova teških između 600 i 900 tona. Poslednji, šesti blok ostao je neupotrebljen 20 kilometara od ovih hramova, što ukazuje da su i ostali transportovani sa ovih udaljenosti. Imajući u vidu da i danas jedva da postoje mašine koje mogu da podignu ovoliki teret, ali da ga nikako ne mogu preneti na toliku udaljenost, ko i kako je ovo uradio ostaje misterija.

Satelitski snimak Sinajskog poluostrva izgleda kao da je na njemu vođen nuklearni rat, a Kočović kaže da je to zato što je tako i bilo i u tom ratu je 2024. godine pre nove ere uništena Sumerska civilizacija zlim vetrom.

Traganje za planetom Nibiru stalno je u toku, a trag mogu da predstavljaju i zapisi iz 556 godine pre nove ere prema kojima je pomračenje Sunca trajalo više od 20 sati. Sumnja se da tada nije samo Mesec zaklonio Sunce, već i planeta Nibiru. U isto vreme kada je u Mesopotamiji bilo pomračenje Sunca, peruanski spisi govore o danu koji je trajao duže od 24 časa.

Kakve sve ovo ima veze sa Majama i majanskim kalendarom? Prema ovoj teoriji, Tot brat Amona Ra, odnosno Marduka, 3113. godine pre nove ere odlazi iz Egipta u Latinsku Ameriku i od tada počinje merenje poslednjeg ciklusa majanskog kalendara. Sličnost između ibisa, ptice koja je predstavljala Tota i kecala, ptice koja predstavlja Keclkoatla majanskog boga je zapanjujuća i navodi na pomisao da se radi o istom božanstvu. Čudno je i što se neke sumerske reči pojavljuju, sasvim neprirodno, u jezicima latinoameričkih naroda, kao i neki simboli poput krsta koji predstavlja planetu Nibiru i koji se nalazio u sumerskim arheološkim nalazištima ili slike čoveka koji je veoma sličan sumerskim predstavama kralja Sargona.

U meksičkoj državi Tabasko pronađen je Tortugero tablet na kome je napisan datum u obliku 20 brojeva 13. Stručnjaci su protumačili da ovaj broj predstavlja 4 ahan 8 cumku, datum kada se završava kalendar. U biblioteci u Drezdenu se čuva jedan od četiri preživela papirna spisa iz Južne Amerike za ko je se veruje da su najstariji sačuvani pisani dokumenti iz Amerika. Na ovom Drezdenskom kodeksu nalazi se 13 brojeva 13, koji takođe predstavljaju datum i zanimljivo je da na početku i na kraju perioda nalazi se isti datum.

Numerički sistem Maja

Sadašnja civilizacija koristi decimalni sistem sa 10 cifara, dok se u informatici koriste i binarni, oktalni i heksadecimalni sistemi. Stari Sumeri su koristili zeksasezimalni sistem sa 60 cifara, odakle smo mi preuzeli merenje vremena sa 60 sekundi u minutu ili 60 minuta u satu. Takođe, Sumeri su poznavali nulu.

Maje su koristile vigezimalni sistem sa 20 cifara. U njihovom kalendaru kin je predstavljao dan. Sledeća mera je winal odnosno mesec od 20 dana, zatim tun što je period od 18 meseci, odnosno 360 dana. Maje su dodale još pet dana, koje su zvale mrtvim i koji su bili neradni, tako da su imali godinu od 365 dana.

Sledeći vremenski period je 20 tuna, što čini jedan katun ili 7.200 dana i konačno 20 katuna je jedan baktun što je period od 144.000 dana ili 394 godine. Cela teorija o smaku sveta koji predviđa majanski kalendar posledica je toga da se postojeći baktun završava 21. decembra 2012. godine. Međutim, zaključak da je to konačan kraj ne stoji, jer nakon ovog počinje novi baktun.

Maje su imale dva kalendara, zolkin ili mali ciklus od 260 dana i haabveliki ciklus od 360 dana. Kombinacija ova dva ciklusa daje kalendar koji meri period od 51 godinu i devet meseci. Kod drevnih Maja, osoba mlađa od 52 godine je bila učenik, a starija učitelj.

Maje nikada nisu rekle da će doći do smaka sveta, a prema nekim analizama 28. oktobra 2011. godine završen je poslednji ciklus kompletiranja sveta, kaže Kočović.

Do tada se tempo stalno ubrzavao, od Velikog praska koji se prema Majama desio pre 16,4 milijardi godina, pa zatim u devet faza se svet razvijao, pri čemu je svaka faza bila sve kraća i kraća, da bi poslednja trajala svega 234 dana.