Dva srpska pasoša i dve Morave srpskog sina Tomaša Gariga Masarika

Tomaš Garig Masarik (Tomaš Garigue Masaryk, skraćeno TGM), osnivač Čehoslovačke, po mnogim mišljenjima jeste najznačajnija ličnost novije češke istorije, a uz Karela IV, češkog kralja i rimskog cara, nesumnjivo najveća ličnost u celokupnoj istoriji češkog naroda. Ovaj veliki  intelektualac i humanist, retki moralist u politici, bio je blizak sa Jugoslovenima, posebno Srbima i Hrvatima, mnogima je bio univerzitetski profesor, učitelj politike, branio je i odbranio Srbe u čuvenom veleizdajničkom procesu... U Beogradu, kod Beograđanke, ima ulicu sa svojim imenom.

Za ilustraciju bliskosti Masarika sa Srbima poslednjih desetak godina isticano je više puta da je tokom I svetskog rata, posle odlaska 1915. iz Praga gde mu je pretilo hapšenje, on po svetu putovao s pasošom Kraljevine Srbije i radio na stvaranju Čehoslovačke. Potpisnik ovih redova je posle skoro dve decenije novinarskog rada u Pragu, pošto je praktično ostao bez posla zbog materijalnog i  duhovnog siromašenja i provincijalizacije srpsko-hrvatskih medija i medijskog prostora, konačno dobio više vremena da pokuša sistematski da istraži stvar i sazna nešto više o tom famoznom pasošu.

Fotografija Masarika u njegovom srpskom pasošu

Sumnjičavi Švajcarac

Najpre, evo  odmah prvog otkrića: radi se o dva, a ne o jednom srpskom pasošu, oba sa slikom nosioca i na njegovo ime. Nalaze se u Masarikovom instititu u arhivu Akademije nauka. Iako je Arhiv bio zatvoren zbog letnje pauze do 1.oktobra, omogućeno nam je, ipak, da vidimo i fotografišemo pasoše. Nikad ih niko dosad nije fotografisao.

Sam pasoš se, inače, u istorijskim dokumentima i literaturi pominje samo dva puta – oba puta u knjizi poznatog češkog i svetskog pisca Karela Čapeka „Razgovori sa TGM-om“, koja je pisana u u prvom licu, kao monolog Masarika. Citiramo oba pasusa.

„Srpski generalni konzul (u Ženevi – prim.ML) dao mi je srpski pasoš. Ime, mesto rodjenja i zanimanje ispunio sam pravim podacima, jer nisam hteo da lažem bez potrebe, a i da se ne bih „izdao“ ako bi pasoš bio na drugo ime. Jedino sam bio upisan kao državljanin Srbije.“ …..

„Kada sam došao u London imao sam probleme s pasošom. Dobio sam u Ženevi srpski pasoš, ali da se slučajno ne bih pri eventualnom saslušanju „izrekao“, ispunio sam sve rubrike, osim državljanstva, istinitim podacima: rodjen u Hodoninu, u Moravskoj, profesor i tako dalje. Niko ništa nije tu primećivao da nije u redu, sve dok nisam otišao da podignem novac u lodonskoj filijali švajcarske banke u kojoj sam imao račun. Blagajnik je odmahivao glavom, bio je to nemački Švajcarac koji se razumeo u geografiju, kaže „Moravska nije u Srbiji“ itd. Ali, ipak sam ga „sredio“ - rekao sam „kad tako dobro znate geografiju, morali biste znati da je Morava reka u Srbiji, uostalom šta je vas briga za moj pasoš“. Ipak, posle toga preneo sam pare u drugu banku. U Hempstidu me je već duže vreme držao na oku jedan detektiv, stalno mu je zbog nečega taj moj pasoš bio sumnjiv. Zatražio sam od gospodina Siton-Votsona (Robert William Seton-Watson, britanski istoričar i političar, s velikim zaslugama za stvaranje Čehoslovačke i Jugoslavije) da mi to sredi u Skotland Jardu. Potom sam imao mir“.  

Iz fotografija pasoša jasno je da je prvi pasoš izdat u Parizu 1915. Pasoš mu je predao generalni konzul u Ženevi, gde je tada boravio Masarik. Rubrike su zaista bile ispunjene istnitim podacima, onako kao je to ispričao 20 godina kasnije sam Masarik. Drugi pasoš je izdat 1917. u poslanstvu Srbije  u Londonu i tu su podaci u izvesnoj meri frizirani, verovatno da bi se izbegla neprijatna pitanja u stilu „Moravska, a u Srbiji“.,

(Istini za volju,, Srbija bi, što je ovaj novinar čersto u šali isticao svojim češko-moravskim prijateljima, imala više prava da nosi ime Moravska nego češka Moravska – ima čak tri  reke Morave, a Moravska samo jednu)      

U tom drugom pasošu prezime je promenjeno, tj anglicizirano u Thomas George Martin, u rubrici zanimanje stoji „pisac“ (Homme de lettrres), za mesto rođenja naveden je Bruklin (SAD), a umesto adrese stoji da mu je otac poreklom iz Srbije. Ukratko, TGM je putovao kao spski sin...

Masarikov srpski pasoš sa njegovim potpisom

Ujedinjenje Čeha i Slovaka sa Jugoslavijom

Postoje čitave studije o Masariku i Srbima, kao i o Masariku i Hrvatima, o veleizdajničikom procesu, Fridjungovom procesu, strvaranju Male Antante koje je inicirao Masarik... Napisali su ih  češki istoričari za koje se bez preterivanja može reći da bolje poznaju našu istoriju nego istoričari svih drugih zemalja sveta zajedno. 

Malo je, međutim, pisano o tome i šire rasvetljavano kako su Masarik, a još više drugi češki suosnivač Čehoslovačke koji je ostao tokom rata u Pragu, Karel Kramarž, dosta romantičarski, i u panslovenskom duhu, zamišljali i planirali ujedinjnjenje Čeha i Slovaka sa jugoslovenskom braćom. To povezivanje bi ¨počelo sa konfederacijom Čehoslovačke i Srbo-Hrvatske kako je u prvo vreme nazivana buduća Jugoslavija. Danas je već sasvim zaboravljena i ideja o personalnoj uniji državnog vrha dveju slovenskih država. Tojest da srpski regent, potonji kralj Aleksandar Karađorđević dobije češku kraljevsku krunu. A te dve država bi se, kako je planirano, povezale i teritorijalnim koridorom kroz današnju Austriju i Mađarsku koji  bi išao, uglavnom, kroz naselja slovenskih manjina. Taj koridor bi išao kroz Mađarsku, u blizini granice s Austrijom, i definitivno bi međusobno izolovao ove dve zemlje i crno-žutu monarhiju "bacio na otpad istorije". Taj slovenski koridor je, prema istoričarima, faktički postojao sve negde do 15. veka i povezivao zapadne i južne Slovene i omogućavao njihove intenzivne veze. Prema svedočenjima putopisaca, na tom pravcu je moglo da se putuje danima i prolazi samo kroz sela sa slovenskim življem! Koridor, koji su crtali češki politički prvaci s predstavnicima jugoslovenske emigracije iz Austro - Ugarske, obuhvatio bi oko 80 hiljada Hrvata koji su živeli u oblasti Šopronja i Mošonja, a pripao bi "Srbo-Hrvatskoj", ili bi bio podeljen izmedju dve slovenske države.

Ta ideja je napuštena u sudaru s realnostima ratom opustošene i iskrvarene Evrope ali ostaje, iako gotovo zaboravljen, spomenik plemenite ideje i bliskosti naših naroda. Kao i srpski pasoš T.G. Masarika koji je tada toliko značio – za razliku od današnjeg koji do nedavno gotovo nigde nije ni vredo bez vize, čak ni i u Češkoj i Slovačkoj. 

Čehoslovačka je izmedju dva rata bila bez sumnje najbliža zemlja Jugoslaviji i zemlja s kojom je Jugoslavija imala najrazvijenije bilateralne veze. Dve slovenske države su veoma blisko na širem, multilateralnom planu sarađivale u takozvanoj Maloj Antanti koju mnogi istoričari smatraju nukleusom kasnije šire regionalne i evropske saradnje.

U svakom slučaju, u srpskoj istorijskoj i nacionalnoj svesti ova ideja treba da sačuva svoje mesto, naravno ono objektivno koje i zaslužuje. Svakako i zbog podsećanja i pouka iz vremena kada su Srbija i Srbi bili međunarodni subjekat s visokim prestižom s kojima su i kulturno i ekonomski najrazvijeniji slovenski narodi težili da se ujedine. Zato i Masarikovi srpski pasoši i danas imaju neku vrednost.

Srpski seljak Jeremija Nedić-pobratim Masarika

Posle rata Masarik se posvetio prevashodno poslovima vezanim za unutrašnju politiku kao i učvršćivanju čehoslovačke države. Naravno, nije zaboravljao stara prijateljstva. Od velikog značaja bila je skoro dvonedeljna poseta, kojom su Nikola Pašić i kralj Aleksandar počastvovali Masarika 1922. godine. Sam Aleksandar je zatim na  svoj rođendan 1925. godine dobio od Masarika najviše čehoslovačko priznanje Orden belog lava sa lancem, što je trebalo da „ponovo naglasi prijateljska osećanja, koja narod čehoslovački gaji prema jugoslovenskom narodu“. Doduše, Masarik nije uzvratio Aleksandrovu posetu, i njihovi odnosi zahladneli su posebno posle uvođenja direktne kraljevske uprave 1929. godine. Masarik je takođe često primao i govorio sa svojim starim prijateljima iz perioda borbe protiv Austro-Ugarske. Već pomenuti general Hadžić u svojim memoarima piše, kako se jednom takvom prilikom sa Masarikom „sećao teških dana“ i kako je „ponovo osetio punom merom neiscrpno vrelo velike slovenske duše Tomaša Masarika“. Nepoznato, a tim i zanimljivije, je Masarikovo „pobratimstvo“ sa šumadijskim seljakom Jeremijom Nedićem, kod koga je Masarik noćio prilikom svoje prve posete Srbiji 1910. godine, kada je „hteo da prouči duh srpskog naroda“, kako je Nedić često isticao prilikom razgovora sa srpskim novinarima i kome je Masarik, u vreme posete „pobratima“ u Pragu, čak priredio svečanu večeru.

Nije ni čudo što je Masarikova smrt 1937. godine za mnoge ljude u tadašnjoj Jugoslaviji bila veoma bolna. Beogradske novine Vreme tada, 15. 9, pišu „Umro je najveći čovek Evrope, mudrac, učitelj i Sloven, Toma Masarik“. U uspomenama, koje je tada objavio dr Božidar Marković, Masarikov saradnik prilikom Fridjungovog procesa: „Bez preterivanja može se reći, da je Masarik postao političar i državnik svetskog glasa preko jugoslovenskog pitanja. Da ovoga pitanja nije bilo, ko zna bi li se za Masarika stvorila ovakva prilika da pokaže svoje velike sposobnosti. Da Masarika opet nije bilo, jugoslovensko pitanje nikada onako jasno ne bi bilo predstavljeno.“ Na drugom mestu pak Marković dodaje:“U svim teškim i trnovitim pitanjima između Srba i Hrvata, između Srbijanaca i Crnogoraca, između Srba i Bugara, Masarikova je reč bila apostolska, pomirljiva i prijateljska i tako isto konstruktivna i iskrena kao u svojim rođenim pitanjima između Čeha i Slovaka...“ Ove Markovićeve reči, po našem mišljenju, sažeto ocenjuju položaj Srba i južnih Slovena uopšte u njegoj politici. 

Isus, ne Cezar, to je parola demokratske Evrope, završava Masarik u svom delu Nova Evropa svoju viziju budućnosti. Ta parola ni danas nije izgubila na aktuelnosti. Naprotiv.

(Iz studije Vaclava Štjepaneka o Masariku i Srbima)