UKRAJINSKI BABI JAR I POSLE 70 GODINA ŠOKIRA BRUTALNOŠĆU

Milan Kamatović

Godišnjica početka sistematskog ubijanja evropskih Jevreja

p>Sistematsko istrebljivanje evropskih Jevreja počelo je već u junu 1941, odmah po napadu Nemačke na SSSR. Za tu svrhu formirana je specijalna jedinica Einsatzgruppen, zadužena za ubijanje Jevreja, političkih komesara i komunista i drugih nacistima najnepoželjnijih osoba.

Memento tog poglavlja holokausta postao je masakr u Babi Jaru, na periferiji Kijeva, gde su 29. i 30. septembra1941. nacisti streljali 33.771 Jevreja iz glavnog grada sovjetske Ukrajine. U narednim godina, u tom ogromnom dolu (tzv. roklji) sa strmim stranama, našlo je smrt ukupno oko 200 hiljada ljudi, a slični masakri su bili sprovedeni i na drugim mestima u okupiranom delu SSSR-a. Zločin u Babi Jaru je, međutim, izuzetan ne samo po razmerama, nego i po brzini i brutalnosti...

U Kijevu je živelo tada oko 150.000 Židova, deo se spasio evakuacijom na istok i stupanjem u Crvenu armiju, nešto malo njih su sakrili ukrajinski susedi. Deset dana po dolasku nacista osvanula je naredba na ruskom, ukrajinskom i nemačkom u kojoj se svi Jevreji iz Kijeva pozivaju da dođu u ponedeljak, 29. septembra u osam sati ujutro, na ugao ulica Melnikova-Dokterivska (kod groblja) i da sa sobom ponesu novac, dragocenosti, toplu odeću i donji veš. Ko ne posluša, biće streljan na licu mesta gde bude nađen, a ko od građana pokuša da uđe u prazne židovske stanove biće, takođe, streljan. Lansirana je uz to glasina, u koju su mnogi poverovali, da se radi o deportaciji...

Mesto zločina bila je 150 metara duga, 30 široka i 15 duboka roklja, nedaleko od pravoslavnog i jevrejskog groblja. Osim Einsatzgruppen, u akciji su sudelovali jedan policijski bataljon i ukrajinska milicija. Jevreji, koji su stigli na određeno mesto, pozvani su da se svuku i predaju dragocenosti. Potom su bili naterani na ivicu roklje gdje su bili streljani a tela mnogih su padala direktno sa ivice na dno te goleme rupčage. Na te koje nisu pali ubice u nateravali druge Židove da legnu i potom ih ubijali metkom u potiljak. Prema pedantnoj nemačkoj evidenciji, 29. i 30. septembra ubijena je tu 33.771 osoba.

Nekoliko ljudi je, ipak, preživelo. „Ljudi su postajali sasvim sedi za par sekundi, majke su gubile razum kada su im uzimali bebe iz naručja i bacali ih u roklju. Sve to se odvijalo iza nasipa od peska, tamo su odvodili nage ljude po dvoje ii četvoro, niko se natrag nije vraćao“, opisala je taj užas kijevska glumica Dina Proničava koja je to preživela.

Nad mestom zločina stalno je kružio avion kako bi brujanje motora pokrilo pucnjeve. Većina Kijevljana je na početku mislila da su Jevreji deportovani. Među ubicama je bilo i nešto onih koji su imali problema s ubijanjem dece, žena i starih. Komanda je, međutim, bila kritična prema rasipanju municije u ovakvom načinu masovnog ubijanja što je vodilo „tehnološkoj novini“ - gasnim komorama.

Ubijanje se nastavilo u Babi Jaru i kasnije, osim Jevreja, streljani su zarobljeni crvenoarmejci, Romi, psihaitrijski bolesnici i neposlušni Ukrajinci. Nedaleko od Babi Jara bio je logor smrti, preživeli logoraši su tvrdili da su Nemci prilikom napuštanja Kijeva da bi sakrili tragove zločina spalili 150 do 180 hiljada ljudskih tela, iskopanih iz roklje.

Rukovodstvo SSSR odbijalo je da prizna pravi karakter zločina, počinjen prvenstveno na Jevrejima. Na mestu tragedije 70-ih postavljen je spomenik „svim sovjetskim ljudima, zarobljenicima i vojnicima sovjetske armije“. Simbolični spomenik jevrejskim žrtavama podigao je 1961. svojom slavnom, duboko emotivnom poemom Babi Jar, pesnik Jevgenij Jevtušenko. Godinu dana kasnije izvedena je po po prvi put 13. simfonija Dimitrija Šostokoviča, posvećena Babi Jaru.

Tek 1991. na tom mestu je postavljen dostojni spomenik. Pre 10 godina, na 60-godišnjicu masakra, poštu žrtvama je tu odao pokojni papa Jovan Pavle II.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...