Česi i Slovaci su septembra 1938. bili spremni da se brane

Opštoj mobilizacija u Čehoslovačkoj, kako juče piše najtiražniji češki list Mlada Fronta-Dnes, prethodile su napete nedelje i meseci tokom kojih su sudetski Nemci, na čelu s Konradom Henlajnom koristili taktiku postupnog povećavanja zahteva prema vladi u Pragu. Njedan korak vlade, koju su V. Britanija i Francuska pritiskalale na ustupke, nije bio dovoljno dobar. Pritisak, organizovan iz Berlina, kulminirao je posle fanatičnog govora Adolfa Hitlera na kongresu Nacional-socijalističke partije u Nirnbergu 12. septembra u kome je okrivio Prag da pritiskom na sudetske Nemce stvara nepodnošljivu atmosferu i doprinosi zaoštravanju međunarodne situacije.

Posle tog govora usledio je u pograničnom delu Čehoslovačke pokušaj puča tzv henlajnovaca koji su, istina, čehoslovačke jedinice uspele da uguše, ali vlada u Pragu više nije mogla da spreči razbijanje države. Na sastanku s britanskim premijerom Nevilom Čemberlenom (Nevill Chamberlein) nemački firer je zahtevao da se njegovoj zemlji ustupi deo teritorije Čehoslovačke s natpolovičnim udelom nemačkog življa, a vlada Milana Hodže, pod pritiskom Londona i Pariza, konačno se s time 21. septembra saglasila. Taj akt popuštanja izazvao je buran otpor koji je kulminirao opštim štrajkom. I vlada je pala.

Nova vlada na čelu s legionarskim herojom generalom Janom Sirovim (Sirovy) odlučila je da se suprostavi nemačkom pritisku. A zapadni saveznici su onda, reterirali i poručili novoj vladi da "Čehoslovačka može preduzeti sve mere koje smatra neophodnim radi svoje bezbednosti". Odluka o opštoj mobizaciji doneta je na 23. septembra na večernjoj sednici vlade, uz učešće šefa države Edvarda Beneša i lidera stranaka vladine koalicije. Nešto posle 20 sati radio je saopštio da je vlada naredila opštu mobilizaciju. Dan kasnije Beneš je poslao depešu diplomatskim predstavnicima u kojoj se ističe: "Mobilizacija teče bez problema, narod je apsolutno čvrst, vlada u potpunosti kontroliše situaciju...". Za samo jedan dan u svoje jedinice se prijavilo tri četvrtine borbeno sposobnih ljudi, u celini u svoje jedinice na vreme je stiglo oko milion rezervista...

Na čelo armije je postavljen general Ludvik Krejči koji je uporno isticao spremnosti i odlučnost vojske za borbu

Oko tri četvrtine njih su bili čehoslovačke i rusinske narodnosti (u sastavu tadašnje Čehoslovačke bila je i teritorija današnje zakarpatske Ukrajine u kojoj su Rusini činili većinu – prim.ML), a šest procenata je bilo Mađara. Nemci je trebalo da čine oko petinu branilaca ali je više od trećine njih odbilo da primi naređenje za mobilizaciju. Komanda armije je poverena oficirima s iskustvom iz čehoslovačkih legija koje su stvarane u inostranstvu i tokom Prvog svetskog rata borile se protiv tzv Centralnih sila – prim ML). Na čelo armije je postavljen general Ludvik Krejči koji je uporno isticao spremnosti i odlučnost vojske za borbu.

Čehoslovački vojni vrh, koji je imao informaciju od kraja avgusta o delimično sprovedenoj mobilizaciji nemačke armije, imao je na raspolaganju 40 divizija. Takođe, i 350 tenkova, pet hiljada topova, oko 900 letilica, kao i 263 teško i oko 9,5 hiljada lako opremljenih objekata pogranične utvrđene linije. Protiv njih je Adolf Hitler, prema konačnoj verziji tzv Zelenog plana (Fall Grun), pripremljenom za napad na Čehoslovačku, usmerio pet armija sa 39 divizija od ukupno 46 divizija koliko ih je nemačka vojska imala te 1938.  

Čehoslovački saveznici, na koje je Prag računao u odbrambenim planovima, međutim, insistirali su na političkom rešenju koje bi sprečilo rat. Pariz i London su to rešenje videli u tzv Minhenskom sporazumu u kome su se saglasili se ustupanjem Sudetske oblasti Nemačkoj. A vlada i predsednik su, uprkos otpora armijskih vrhova i nekoliko čanova vlade, 30. septembra taj diktat prihvatili. Sporazum s Hitlerom, od koga su Britanci i Francuzi očekivali očuvanje mira, nije, ipak, sprečio rat u Evropi. Samo ga je odložio za godinu dana.