Jan Palah nije bio prvi

Sa uzvikom "Protestujem" upalio se 8. septembra 1968. na varšavskom Stadionu decenije, 59-godišnji poljski građanin Rišard Sivjiec (Ryszard Siwiec). On je na taj način pred 100 hiljada ljudi protestovao protiv okupacije Čehoslovačke. Umro je četiri dana kasnije u bolnici od opekotina.

Tadašnje poljske vlasti su se postarale da o ovom činu gotovo ništa nije prodrlo u javnost. U ovome ga je nekoliko meseci kasnije na Vaclavskom trgu u Pragu sledio češki student Jan Palah (Palach).

Samospaljivanje Sivjieca na stadionu

Čin Sivjieca je bio jedan od retkih protesta u zemljama tzv socijalističkog lagera protiv vojne intrevencije Varšavskog pakta u Ćehoslovačkoj avgusta 1968.

Za deo poljske javnosti učešće poljske vojske u okupaciji susedne Čehoslovačke je bilo teško razočaranje. Jedan od tih ljudi je bio i Sivjiec, profesor filozofije po obrazovanju, bivši antifašistički borac, koji je radio u mestu Premišlu kao knjigovođa. On je po završetku rata odbio da predaje u školi istoriju jer nije hteo da učestvuje u komunističkoj indoktrinaciji dece. Samospaljivanjem je hteo da probudi savest Poljaka pred onim što se događalo u Čehoslovačkoj.

U zavetu koji je ostavio iza sebe po samospaljivanju, napisao je:

"Ljudi, ako je u vama ostala i jedna iskra ljudskih osećanja, dođite k sebi, čujte moj krik, krik običnog čoveka koji svoju i tuđu slobodu ceni iznad svega".  Na magnetofonskoj traci ostavio je snimak u kome osuđuje SSSR zbog okupacije Čehoslovačke i namere da se izazove svetski rat i poziva sugradjane na otpor totalitarnom režimu.

Njegov krik prilikom upaljivanja izgubio se u bleh muzici prilikom velike svetkovine kojom se po tradiciji slavila žetva i berba. Policajci i vatrogasci su ugasili vatru na njemu. Iako je imao opekotine na 80 posto tela, Sivjiecki je bio sposoban da sam uđe u vozilo hitne pomoći koje ga je odvezlo u bolnicu.

Tamo je izolovan od javnosti umro 12. septembra. Poljski organi su se postarali da o činu ovog oca petoro dece niko ne sazna. To im je bilo utoliko lakše jer on nije bio član nikakve opozicione grupe odakle je informacija o tome šta se dogodilo mogla da ode u svet. Gledaocima na stadionu je objašnjeno da se radi o jednom pijanom čoveku po kome se razlika votka upravo kada je hteo da upali cigaretu.

Poljska štampa nije o tome ništa informisala, a nekoliko meseci se o tome ništa nije znalo ni u inostranstvu. Kako navodi poljski istoričar Ježi (Jerzy) Eisler, ovaj čin je prvi put pomenuo (ne otkrivajući svoj izvor) jedan francuski list krajem 1969. i to u vezi sa samospaljivanjem Jana Palaha.

O tragičnom kraju Sivjieca se otvoreno i dokumentovano počelo govoriti tek po padu komunizma. Godine 1991. o njemu je režiser Maćiej Drigaš (Drygas) snimio film "Čuj moj krik" u kome je koristio utajeni materijal, snimljen za nedeljni filmski žurnal.

Godine 2001. Sivjieca je posthumno odlikovao najvišim češkim odlikovanjem predsednik Vaclav Havel. Dve godine kasnije rodbina Sivjieca je odbila da primi najviše poljsko odlikovanje iz ruku tadašnjeg predsednika Aleksandra Kvašnjevskog (Kwasniewski), iz postkomunističkog Saveza demokratske levice (SDL).

Sivjiec nije jedini građanin u tzv Istočnom bloku, izuzev Čehoslovačke, koji je u znak protesta protiv okupacije izabrao smrt u plamenu. U novembru 1968. upalio se u znak protesta ukrajinski politički zatvorenik Vasil Makuh  (on je protestovao i protiv rusifikacije Ukrajine), a januara 1969. ispred Narodnog muzeja u Budimpešti 17-godišnji šegrt Šandor (Sandor) Bauer. Tri meseca potom na isti čin se odlučio i Letonijac Ilja Rips, koji je pokušaj samospaljivanja u centru Rige preživeo.