Dubček sa istorijske distance - ni heroj ni kukavica

Aleksandar Dubček (1921-1992) je uvek posle 1968. bio najviše spominjana ličnost u vezi s "Praškim prolećem" i vojnom intrevencijom Varšavskog pakta u Čehoslovačkoj. Pominjanja i ocenjivanja Dubčeka kao istorijske ličnosti, ovaj put je - povodom pedesetogodišnjice vojne intervencije Varšavskog pakta na Čehoslovačku - bilo i više nego što ih je bilo ranije u istim prilikama. Ovih dana je u Slovačkoj objavljena knjiga slovačkih i čeških istoričara o Dubčeku, a Češka televizija (javna) je snimila i prikazala igrani film o čoveku koji je te prelomne godine došao na čelo čehoslovačkih komunista ne zadugo -  tojest dok ga -  posle vojne intervencije i smenjivanja 1969. a potom nakon kratkog službovanja kao ambasadora u Turskoj - nije 1970. (kada je isključen iz partije) sasvim uklonila u stranu tzv normalizacija.

I pre deset godina, kada je obeležavana 40-godišnjica vojne intervencije, o njemu je pretežno loše govoreno. Tada utoliko više što je iz novinskih i tv arhiva bila izvučena i mnogo isticana poseta jugoslovenskog predsednika Tita Pragu od osmog do 12. avgusta 1968. tj uoči same intrevencije. Na insistiranje domaćina ("da se ne bi nepotrebno iritirali Rusi") Tito se nigde nije obratio narodu - čak ni s balkona na Hradčanima gde se okupila tamo nikad viđena masa od preko 100 hiljada ljudi. Mahao je narodu koji mu je neprestano klicao, povlačio se s balkona na minut-dva, i opet mahao... i tako sat, možda i više. Bilo je to do tad nešto neviđeno,

Ocrnjivanje Dubčeka

Podsećanje na epizodu sa Titom je komentatore pre deset godina uverilo da je "Praško proleće" propalo, odnosno bilo ugušeno upravo zato što Česi i Slovaci nisu na svom čelu imali takvu snažnu ličnost kao to je bio Tito.

Dubčeka je nedavno pomenuo i predsednik Češke Miloš Zeman kada je u jednoj svojoj ne baš kontrolisanoj izjavi, kakvih je, nažalost sve više, u "šešeljevskom maniru" ustvrdio da se Dubček avgusta 68. "uneredio od straha". Zaista neumesno, makar i samo zbog toga što je Dubček bio učesnik oružanog slovačkog ustanka u kome je poginuo njegov brat...

A predsednik češke (nereformisane) komunističke stranke, s kojom premijer upravo pregovara o ulasku u vladu, Vojteh (Vojtech) Filip je u intrevju Gardijanu, "masno" slagao da je Dubček bio iz Moskve obavešten o pripremi intetvencije i da o tome ništa nije rekao svojim partijskim drugovima. Generalno, posle "plišane revolucije" 1989. postupno se sve lošije govorilo o Dubčeku i to često u kontekstu obezvređivanja "Praškog proleća 68" ("jer, eto, kakvi su to ljudi i kakav je to pokret bio, kad se tako brzo, bez nekog većeg otpora,  predao...").

Nema spora oko toga da Dubček nije bio heroj. To je bio političar koji se našao u u teško rešivoj, možda i nerešivoj, tragičnoj situaciji na čelu svoje zemlje. Česima i Slovacima obećavao je bolji život u boljem režimu. A Sovjeti su ga iz Moskve terali na sasvim suprotno. Nije se moglo ostati u "Praškom proleću" i, istovremeno, izbeći kaznu iz Moskve. "Saša", kako su ga bližnji i drugovi zvali, nije mogao da savlada tu situaciju, ali koju bi teško mogao da savlada i biloko drugi.

Neodoljivi pritisci

Teško je iz današnje perspektive "globalizovanog društva" i zamisliti koliko je Čehoslovačka tada bila usamljena. Tada je hladnoratovski svet bio tako tvrdo podeljen da je invaziju 1968. omogućila upravo uverenost Kremlja da će se Zapad, odnosno ostali svet iza Gozdene zavese, tim povodom, ograničiti na formalne verbalne proteste, ukoliko ih uopšte bude.

Dubček je posle šoka od invazije podlegao pritisku i kasnije potpisao tzv  Moskovske protokole u kojima se složio sa okupacijm svoje zemlje. Pucalo se na njega (ne zna se ko i odakle) u Pragu, vucarali ga su više puta dugo preko Poljske i Ukrajine u Moskvu gde je konačno potpisao što se od njega tražilo. Možda se i nadao da nije sve izgubljeno i da ima nade, makar na dužu stazu?

Njegovo i iskustvo drugih reformskih čehoslovačkih lidera je bilo zaista unikatno. Ima li neke druge zemlje u svetu čiji su lideri bili tako bezobzirno vucarani, ucenjivani i držani pod pritiskom u drugoj zemlji koja je u njihovoj zemlji nagomilala ogromnu armiju i naoružanje. Osećali su se kao taoci. Bojali su se za sebe, a možda još više za svoje bližnje i svoj narod.

U takvim uslovima i atmosferi Dubček je 1968. potpisao, kao predsednik Federalne Skupštine ČSSR, tzv pendrečni zakon kojim je legalizovana  pojačana represija (ali je nešto kasnije zbog toga i zažalio).

Politika i hrabrost

Ukratko, za kraj: sigurno je da Dubček nije bio heroj, ako je tada u Čehoslovačkoj bilo neko drugo herojstvo moguće - osim Palahovskog očajničkog čina. Ali, sigurno nije bio ni kukavica, niti taj navodni kukavičluk može služiti kao objašnjenje za krah “Praškog proleća”. Havel, koji mu je antipod po pogledima na svet, posmrtno ga je u januaru 1993.  odlikovao Ordenom Belog Lava Prvog reda.

Zaista nema nikakvog razloga da se o njemu govori kao kukavici – pametnije bi bilo da se ovim povodom ukazuje da nijedan političar ne bi smeo nikad da dođe u takvu tragičnu i nerešivu situaciju u kakvu je Dubček upao pre 50 godina.

Parkiralište kod benzinske stanice nadaleko od Humpolca, na na najvažnijem češkom autoputu D-1 (spaja Prag s Brnom i potom Bratislavom) nije ništa bolje, ako nije gore, od drugih na ovoj magistrali – prepunjeni kontejneri otpada, prepuno auta... Na izlazu s parkirališta na autoput, ne baš upadljiva spomen ploča koja podseća na tragičnu smrt Aleksandra Dubčeka 1. septembra 1992. Vozaču njegovog službenog BMW-a je po kišnom vremenu na klizavom putu auto izmakao kontroli i izleteo s puta. Tada još nije bilo obavezno vezivanje putnika na zadnjim sedištima tako da je Slovak Dubček, koji je tada bio predsednik Federalne skupštine Čehoslovačke (druga po rangu  funkcija – predsednik republike je bio Čeh Vacav Havel), umro posle dva meseca od posledica nesreće, dok je vozač preživeo.