Pre pola veka doneta odluka o invaziji na Čehoslovačku
Na samitu pet zemalja Varšavskog pakta odluka o vojnoj intervenciji je bila jednoglasna, "nećkao" se i to ne baš preterano, samo mađarski lider Kadar
(Prag, 19.08.2018 - kombinovane fotografije prizora iz Praga iz 1968. i 2018. godine. U Češkoj se 21. avgusta obeležava 50. godišnjica završetka političke liberalizacije poznate kao Praško proleće, kada je armija Varšavskog pakta okupirala tadašnju Čehoslovačku)
Na savetovanju šefa sovjetskih komunista Leonida Brežnjeva sa čelnim predstavnicima Bugarske, Mađarske, Poljske i Istočne Nemačke, održanom na 18.08.1968. pre 50 godina u Moskvi,
definitivno je odobrena vojna intervencija Varšavskog pakta u Čehoslovačkoj. Invazija na zemlju, koja se tokom tzv Praškog proleća otrgla od rigidnog totalitarnog kursa, pripremana je dosta dugo a moskovski samit je odluku samo zapečatio.
Iz Bugarske je na savetovanje došao Todor Živkov, iz NDR Valter Ulbriht (Walter Ulbricht), Poljske Vladislav (Wladyslaw) Gomulka i Mađarske Janoš (Janos) Kadar.
Molba za „pomoć svim sredstvima“
Brežnjev je najpre lidere satelitskih zemalja upoznao s dva dokumenta, kasnije nazvana "pozivna pisma".
"Desne snage su stvorile povoljne uslove za kontrarevolucionarni prevrat. U tako teškoj situaciji, obraćamo se vama, sovjetskim komunistima, čelnim predstavnicima KP SSSR i SSSR, s molbom da nam se uputi efektivna podrška i pomoć svim sredstvima", stajalo je u pismu napisanom na ruskom koje su potpisali Čehoslovaci Alois Indra, Vasil Bilak, Drahomir Kolder, Antonin Kapek i Oldržih (Oldrich) Švestka. Pismo na češkom potpisao je samo Kapek. Posle "plišane revolucije" 1989. krivično je od njih gonjen samo Bilak. Posle podele federacije slučaj je preuzelo tužilaštvo Slovačke ali je postupak prekinut jer nije bilo svedoka. Bilak je umro početkom 2014.
Prema istoričarima, veoma je verovatno da je ovaj dopis, tzv unutrašnjih zdravih snaga ČSSR, nastao u komunikaciji Brežnjeva s potpisnicima, možda čak i naručen, a trebalo je da služi kao paravan prema međunarodnoj zajednici. Prema istoričarima, u redovima čelnika zemalja Varšavskog ugovora nije vladalo neko jako raspoloženje za upotrebu sile u Čehoslovačkoj. Bojali su se rizika koji je sa sobom nosila takva akcija. Glavnu reč je, naravno, imao, naravno, Brežnjev koji je stalno bio pod jakim pritiskom.
"Brežnjev, koji u tadašnjem sastavu sovjetskog Politbiroa, nije spadao među jastrebove bio je, međutim, pod stalnim pritiskom ekstremnih snaga, pre svega, iz armijskog generaliteta koji je faktički od proleća forsirao vojno rešenje za ČSSR", tako je ovu situaciju ovih dana opisao češki istoričar Vladimir Nalevka. Upravo taj pritisak je faktički i rezultirao odlukom da se kriza u "bratskoj scojalističkojzemlji" reši intervencijom vojske Varšavskog pakta. Kao prvi to rešenje je predložio Živkov, odmah zatim su mu se pridružili Gomulka i Ulbriht. Nemački vojnici, međutim, kako je naknadno odlučio Brežnjev, nisu učestvovali direktno u intervenciji, stratezi su se bojali da slika Nemaca kako okupiraju Prag ne podseti Čehe na 1939. i početak II svetskog rata. Jedini koji je oklevao da podrži akciju "bratske pomoći" Čehoslovačkoj je bio Kadar koji je još u jakom pamćenju imao masakre nad mađarskim studentima prilikom antikomunističkih protesta 1956.
Brežnjev je, ipak, uspeo da pridobije Kadara za "internacionalističku pomoć drugovima u Čehoslovačkoj". Poznat je i stenogram jednog telefonskog razgovora između ove dvojice državnika:
"Janoše, pošalji makar dve divizije i od nas možeš imati šta hoćeš", pritiskao je Brežnjev Kadara.
Strahovanja za imidž sovjetskog bloka
Sovjetsko rukovodstvo je i pre toga razmatrlo propagandne aspekte cele operacije. Potrebu da se operacija građanima socijalističkih zemalja objasni, odnosno opravda stalno je isticao sovjetski premijer Aleksej Nikolajevič Kosigin koji je, inače, prethodno imao izvesne rezerve prema planu intervencije. Prema njemu, zadatak je svake vlade zemalja Varšavskog pakta da rasvetle svom narodu zašto je intervencija u ČSSR bila nužna.
"Odmah prvi dan moraju biti objavljena saopštenja vlade i i redakcijski uvodnici, jer to što se čuje na radiju ili televiziji nije dovoljno i svi bi odmah počeli da zasipaju vladu i njene organa raznim pitanjima", savetovao je svoje kolege sovjetski premijer.
Uprkos strahovanjima za imidž sovjetskog bloka i jedinstvo Varšavskog pakta, sama invazija u noći izmedju 20. i 21. avgusta protekla je, uglavnom, prema planovima. Posle zauzimanje praškog aerodroma, Prag je ubrzo preplavilo oko šest hiljada tenkova, prekinuto je redovno emitovanje centralnog radija i televizije. Sama invazija je imala 108 ljudskih žrtava, a te i naredne godine iz Čehoslovačke je emigriralo, uglavnom ilegalno, oko 100 hiljada ljudi.
