DRUGOVI JURIŠ!

I danas, tačno dve decenije od čuvene Osme sednice CK SKS, tumarajući još Miloševićevim bespućima, Srbija se pita: da li je Stambolićev put bio bolji?

Istorijski megalomani olako su ovu napetu dvodnevnu sesiju označili kao nekakvu političku vododelnicu, a umereniji kao sudar dve struje u jednoj komunističkoj partiji.

Epilog je bio jasan: Milošević je gotovo preko noći, pred tv kamerama, zbrisao Stambolića i tadašnjeg prvog čoveka Gradskog komiteta SK Beograda - Dragišu Pavlovića. Greh ovog drugog, beleže hroničari, bilo je javno upozorenje Srbima na Kosmetu da im se proključali nacionalizam može vratiti kao bumerang.

Praćen ehom svojih reči na Kosovu Polju, upućenih uzrujanim Srbima: „Niko ne sme da vas bije“ surovo ambiciozni Milošević, na krilima nacionalnog naboja, potukao je Stambolića. Kosovo je, prividno, bila i najveća jabuka razdora u SKS, mada se krta partijska građevina odavno krunila iznutra.

Poraženi su smatrali da je nacionalizam od tog trenutka postao zvanična politika novog rukovodstva, a pobednici su likovali jer se Srbija konačno vratila sebi.

Tako je započeo uzlet jednog čoveka, i pad jednog naroda.

SUČELjAVANjE

1. Da li bi Srbija danas bila srećnija zemlja, pošteđena ratnih strahota, izolacionizma i straha od gubitka Kosova i Metohije, da je na Osmoj sednici prevagnula Stambolićeva struja?

2. Jesu li u Stambolićevom taboru zaista bile prosvećene tehnokrate ili nepreduzimljive okoštale komitetlije opterećene mantrom o velikosrpskoj hegemoniji?

3. Je li Milošević na Osmoj sednici hrabro načeo škakljivo kosovsko pitanje ili ga je samo zloupotrebio kao sredstvo da učvrsti vlast?

ŽARKO OBRADOVIĆ, ZAMENIK PREDSEDNIKA SPS

MILOŠEVIĆ JE POGODIO

1. Osma sednica je bez sumnje bila sukob dve koncepcije oko načina rešavanja kosovskog problema, ali i u drugim oblastima. Ali, govoriti da su dešavanja na njoj doprinela raspadu Jugoslavije i pomenutim događajima je netačno. Na jednom polu bio je Milošević, predvodnik reformske struje u SKS, koji je tada pokušao da jednom novom energijom i elanom reši otvorene probleme i da nije bilo te volje ne bi bilo ni ustavnih promena koje su dovele do uspostavljanja pravnog i teritorijalnog jedinstva Srbije. Njegovi protivnici bili su, pak, predstavnici okoštalog birokratizma.

2. Gledajući stenogramske beleške stekao sam utisak da je opcija koja je ostala u manjini samo konstatovala probleme, ali nisu išli na rešavanje strahujući od posledica i spolja i iznutra i za svoj položaj. Nekako kao da su hteli da rešavaju probleme, a da se nikome ne zamere. Štaviše, bili su nesposobni da preduzmu bilo kakvu akciju dok se ne dogovore „sa drugovima“ iz Jugoslavije i pokrajine.

3. Osma sednica je direktno prenošena na televiziji, što nije bila praksa u tadašnjim komunističkim sistemima. Milošević je i time naterao svoje sledbenike i protivnike da se souče sa kosovskim problemom koji je bio više nego očigledan. On nije zloupotrebio kosovsko pitanje, već je tražio da se ono rešava na pravi način. Ne zataškavanjem, ne donošenjem uopštenih zaključaka. Pogodio je tada tačno šta narod misli i oseća.

DRAGOLjUB MIĆUNOVIĆ, PREDSEDNIK POLITIČKOG SAVETA DS

PROGONIO I STAMBOLIĆ

1. Izborom Miloševića stvorena klima za radikalno delovanje . Ne bih baš tako rekao. Tadašnji Savez komunista Srbije nije bio dorastao političkoj situaciji i oni bi se svakako raspali, jer su i pre Osme sednice imali konflikte i svađe. Problem je mnogo složeniji, jer smo imali jednopartijsku komunističku državu nesposobnu da demokratski razrešava svoje probleme. Ali, očigledno je da je izborom Miloševića, koji je, ne zaboravimo, imao široku podršku u SKS, stvorena klima za radikalno delovanje čemu je i on sam doprineo. No, ne verujem da je to odlučilo da li će istorija da krene ovako ili onako. Osma sednica bila je, dakle, jedan unutarpartijski obračun koji nije imao takve istorijske posledice kako to danas možda izgleda upravo zbog uloge Miloševića.

2. Bilo je zaista nekoliko intelektualaca oko Stambolićevog kruga. Setimo se samo Milinčevića ili Trgovčevićeve koji su očigledno bili nešto manje agresivni i više liberalni. Podsećam, međutim, da je tadašnja Stambolićeva vlada progonila ljude na Filozofskom institutu.

3. Kosovsko pitanje bilo je otvoreno mnogo ranije, to je uradio Dobrica Ćosić i još nekoliko ljudi, još 1968. godine. Dakle, Kosovo je bilo na dnevnom redu sve vreme. Ali, svaka takva situacija, kao što je bio slučaj sa Osmom sednicom, pogoduje razvitku jedne populističke propagande i manipulisanju masama. I Kosovo je sve do danas glavna tema na kojoj se skupljaju patriotski poeni i glasovi.

MILOŠEVIĆEVI

RADOŠ SMILjKOVIĆ:

SPREČEN PAD SRBIJE

Na Osmoj sednici nije jedna struja pobedila drugu, jer je do tada postojala samo Stambolićeva. Tada je, u stvari, pukla politika pod kojom je Srbija stigla do potpunog rascepa. Stambolićeva grupa prihvatila je inferiornu ulogu Srbije u SFRJ samo da bi ostala na vlasti. A Srbija je od završetka Drugog svetskog rata neprestano padala. Tako je i Kosovo, koje je nesumnjivo bilo tema sednice, od oblasti prevalilo put do pokrajine, a Ustavom iz 1974. godine praktično je postalo država u državi. Da nije promenjen Ustav Srbije, kojim su pokrajinama ukinuti elementi državnosti, i Kosovo i Vojvodina „otišli“ bi 1991. godine baš kao i bivše jugoslovenske republike. Dakle, taj neminovni raspad velike Jugoslavije desio bi se i da je bio drugačiji ishod na Osmoj sednici.

BORISAV JOVIĆ:

SUDAR DVA GLEDIŠTA

OSMA sednica nije bio sudar dve različite politike, koliko je bilo različito gledanje kako tu politiku ostvariti. Ni jedna ni druga grupa nisu bile protiv toga da se rešava kosovsko pitanje, ali je Stambolić smatrao da ne može da se ide tako radikalno kao što je Milošević zamišljao, a Milošević je, pak, smatrao da će se, ako se bude radilo kao do tada, svi Srbi iseliti sa Kosova. I tu je bio glavni problem. A Stambolićevi su propali samo zato što su na najosetljivijem srpskom pitanju zauzeli konzervativan i pomirljiv stav koji narod nije mogao lako da prihvati.

A da je Stambolić pobedio, ne bi bio promenjen Ustav Srbije 1989. godine kojim je vraćeno pravo državnosti na celoj teritoriji. U protivnom, vrlo lako se moglo dogoditi da pri raspadu SFRJ, Kosovo i Vojvodina dobiju pravo da se otcepe kao neke kvazi-države. Dodao bih i da su događaji koji su tada tekli vrlo malo zavisili od toga ko će da bude na vlasti u Srbiji.

STAMBOLIĆEVI

VASO MILINČEVIĆ:

CRNA TAČKA ISTORIJE

ČINI mi se da će se i dalje, nažalost, osećati kobne posledice Osme sednice kao crne tačke u našoj istoriji, iako se tokom njenog održavanja mnogima učinilo da je reč o unutarpartijskoj borbi za vlast. U tadašnjem rukovodstvu CK SKS došlo je do polarizacije na dve struje koje su se i ranije naslućivale. Jednu je oličavao Slobodan Milošević, protagonista naređivačko-ličnog metoda rukovođenja, s oslanjanjem na kadrove slepe poslušnosti i obogotvorenja vođe, dogmatske orijentacije i administrativnog rešavanja društvenih i idejnih pitanja.

Liberalno-demokratska struja nastojala je da praktikuje demokratske metode u društvu i politici podržavajući ljude od ideja i kreativnosti, zalažući se i za ekonomske reforme koje je sprovodio Ante Marković. Bili su protiv oživljavanja nacionalističkih mitova i bili su na dobrom putu da mirnim dogovorima u SFRJ reše problem pokrajina u Srbiji. Da su oni pobedili na Osmoj sednici, čini mi se da bi se drugačije odigrala istorija u minule dve decenije. Ako se i ne bi sačuvala Jugoslavija, verovatno bi taj raspad prošao bez krvavog rata.

JURIJ BAJEC:

OTPAO MIRAN RAZLAZ

MOGUĆE je da bi Srbija krenula drugim putem da je Stambolić pobedio, ali proces dezintegracije bivše SFRJ bio je u vreme održavanja Osme sednice duboko u toku. Možda bi se stvorili uslovi da Srbija, kao najveća članica ondašnje federacije, jednom manje agresivnom politikom doprinese mirnom razlazu jugoslovenskih republika.

No, nikako ne treba zaboraviti da je izuzetno veliki politički napon te 1987. godine bio posledica nepravednih ustavnih rešenja iz 1974. godine. Srbija je bila u teškoj situaciji, jer je želela da ostvari svoja suverena prava i to je dodatno stvorilo klimu za radikalizaciju političke scene.

ZAVRŠNA REČ SLOBODANA MILOŠEVIĆA

ZMIJA NACIONALIZMA

PITANjE jedinstva u Savezu komunista nikada nije akademsko pitanje. Pitanje jedinstva se uvek postavlja u odnosu na zadatke koji se nalaze pred Savezom komunista. Zadaci o Kosovu, kao najteži zadaci, pred Savezom komunista Srbije i Savezom komunista Jugoslavije, traže i najčvršće jedinstvo. Tu kompromisa ne može biti. Jer svaki izgubljeni dan, svako oklevanje, znače nove pritiske, nova komplikovanja i produžavanje krize na Kosovu.

Drug Zoran Ognjanović, naš drug iz „Zastave“, koji tamo pravi automobile, rekao je, pred kraj, večeras, „da smo mi ovde ratovali ova dva dana sa sopstvenim oportunizmom“. To je sigurno ono što je neposredna korist ovakve duge i ozbiljne rasprave koju su vodili članovi Centralnog komiteta.

Sprovođenje zaključaka o Kosovu na samom početku je naišlo na velike otpore, odvijalo se veoma teško i sporo. Mi smo otpore očekivali, naročito na Kosovu, od separatista. Nismo ih očekivali ovde.

Zato su ocene o „olako datim obećanjima“, izrečene u jeku do sada najveće mobilizacije komunista i čitave javnosti da se stanje na Kosovu reši, predstavljale jedan težak udarac sprovođenju politike Saveza komunista.

U celini, što se Kosova tiče, mislim da je na njegove prilike oduvek mnogo, odnosno presudno uticalo nejedinstvo u Srbiji.

A što se srpskog nacionalizma tiče, mislim da je politički neprihvatljivo da se rukovodstvu Saveza komunista Srbije preti optužbama za srpski nacionalizam, Srpski komunisti i srpski narod nikada nisu bili bolećivi prema svojim nacionalistima. Njih nije mimoilazila osuda - ni krivična, ni politička, ni moralna. Mi smo često propuštali da reagujemo u potrebnoj meri na druge oblike idejnog i političkog pritiska na socijalističko samoupravljanje, koji su dolazili od građanskih ili etatističkih ideja ili njihovih protagonista, ali svoje nacionaliste uvek smo, ili gotovo uvek, tretirali kao neprijatelje prve kategorije.

E.V.N., 22. septembar 2007.