Lenjinov prevrat finansirala Nemačka

Rusiji je njenu Oktobarsku revoluciju izvezla Nemačka, i to u eksplozivnom paketu zajedno s Lenjinom, tempiranim da silu koja je u savezu s Britanijom i Francuskom zaratila sa “centralnom osovinom” Nemačke i Austrougarske, gurne u haos i raspad – tačno kako se na kraju i zbilo.

“Kajzer Vilhelm II potrošio je oko pola milijarde evra (582 miliona dolara) u današnjem novcu da oslabi svog ratnog neprijatelja”, piše povodom stogodišnjice ruskog i komunističkog “velikog oktobra” nemački Dojče vele. Međutim, ne uzalud. S boljševicima na vlasti, Rusija je prekinula rat i skliznula u krvavi unutrašnji haos.

Verzija po kojoj je Rusija gurnuta u građanski rat zakulisnom igrom Berlina ne čuje se prvi put. Međutim, komunističke vlasti ne samo Sovjetskog Saveza već i članica istočnog bloka, oštro su kažnjavale “glasine” o nemačkoj zaveri. Teze o zaveri protivurečile su doktrini o zakonitosti i spontanosti revolucije. Sada, povodom stogodišnjice Oktobra, potvrda o instrumentalizovanju Lenjina pristiže i iz Berlina jer, kako god da je bilo – posle jednog turbulentnog veka u kojem je populacija nekada mnogoljudne zemlje osakaćena ruski revolucionarni slučaj je arhiviran.

Vozom koji je dao nemački car

Prikaz nemačkog glasila počinje epizodom ispraćaja Lenjina, do tada u emigraciji, i grupe ruskih revolucionara u Petrograd 9. aprila 1917. vozom iz Ciriha. Putnici su u zanosu, pevaju Internacionalu, ali voz kojim putuju iz Švajcarske u Rusiju obezbedio je nemački car.

U Petrogradu, sedam dana kasnije, Oktobar se i ne nazire, navodi Dojče vele. Prethodna, Februarska revolucija upravo je protutnjala. Car Nikolaj Drugi lišen je trona i u prestonici je na vlasti privremena vlada. U Berlin, koji je u iščekivanju, stiže prvi izveštaj – “poruka nemačke vrhovne vojne komande resoru spoljnih poslova”:

“Lenjinov ulazak u Rusiju uspeh. On dejstvuje saglasno našim željama”, citira DW.

Politički paradoks, ili se bar čini takvim, ali kajzer Vilhelm Drugi “udružuje snage s komunistom Lenjinom”, kaže DW.

“Cilj nemačkog imperatora je bio da konačno potkopa carevinu s kojom su takozvane centralne sile, Nemačka i Austrougarska, bile u ratu od 1914. Strategija Berlina bila je jasna: Lenjin i njegovi boljševici trebalo je da destabilizuju Rusiju, prema tome – usred samog Prvog svetskog rata – olakšavajući teret ratovanja na istočnom frontu. Nemačka imperija se uzdala u staro pravilo diplomatije: Neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj. I plan je funkcionisao”, objavljuje nemačko glasilo.

Parvus, snimak iz 1905 (Vikipedia)

Protuva Parvus

Ideja o saradnji potekla je od Izraela Lazareviča Gelfanda, ruskog Jevrejina čiji je komunistički pseudonim bio Parvus, mališa.

Parvus je 1914. došao u vezu s nemačkim ambasadorom u Konstantinopolju, nudeći savez “pruskih bajoneta i ruske proleterske pesnice”. Tvrdio je “da su interesi Nemačke i ruskih revolucionara identični”. “Posle izvesnog skepticizma ponuđeno mu je da bude primljen u Berlinu.”

Pod međunaslovom “Kapitalisti i salonski boljševici”, DW navodi kako Gelfand nije prezirao luksuz, uživao je u udobnostima i voleo da bude okružen ženama.

U Nemačku je došao još 1891. Pisao je za levičarske listove i sretao “sve vodeće komuniste tog vremena”, Rozu Luksemburg, Karla Kautskog, Lenjina i Lava Trockog.

Dva miliona maraka za boljševičku propagandu

Posle “krvave nedelje” 22. januara 1905, kada je careva garda pucala u demonstrante u Petrogradu, ubivši više od 200 ljudi, Gelfand i Trocki požuruili su u Rusiju, stavivši se na čelo pobunjeničkih saveta, ali su uhapšeni. Otpremljeni su u Sibir, ali je Gelfand pobegao i prebacio se u Konstantinopolj.

Ponovo u Berlinu, Gelfand je febnruara 1915. primljen u nemačkom resoru spoljnih poslova. Napisao je i Ministarstvu Nemačke predao 23 stranice svog teksta o revoluciji u Rusiji – “putnu kartu svega onog što će se nekoliko meseci kasnije i dogoditi”.

Napisao je “na koji način spolja podržan udar može da uspe”. “Za njega, to je bilo pitanje para, sabotaže i rušenja vlade. Mesec dana kasnije, nemačka imperijalna blagajna odobrila je dva miliona maraka ‘za podršku revolucionarne propagande u Rusiji”, navodi Dojče vele.

Oružje preko Švedske i Finske

Gelfand nije pravio razliku između svojih poslovnih interesa i političkih ciljeva. Bio je klasični ratni profiter, radeći sa svačim i svakim: oružjem, metalima, konjakom, kavijarom i odećom.

Put na istok bio je blokiran borbama, ali su ga njegovi saradnici skrenuli kroz Švedsku do granice s Finskom koja je tada bila u sastavu Ruske imperije, potplaćujući graničare. I oružje i dinamit su prebacivani preko granice. Tim eksplozivom su potopljeni brodovi u luci Arhangelsk.

“Parvusove akcije koordinirane su posredstvom nemačkog ambasadora u Kopenhagenu, grofa Ulriha fon Brokdorfa-Rantcaua, “uverenog da je pomaganje komunista opravdano ako to pomaže razaranju ratnog saveza”.

Državni udar u oblandi revolucije

“Gelfandov lukavi plan urodio je na kraju plodovima. Na dan 7. novembra 1917, državni udar je ušao u istoriju kao Oktobarska revolucija. Privremena vlada je uklonjena, Sovjeti su uzeli vlast i Rusija je okončala Tročlanu antantu, vojni savez sa Francuskom i Britanijom. Za Rusiju, rat je bio gotov.”

Parvus je umro u Berlinu, 1924. Klara Cetkin ga je posle smrti opisala kao “imerpijalističku kurvu”, a i Sovjeti i Nemačka “su velom ćutanja prekrili istorijsku ulogu koju je odigrao”, kaže DW.

“Lenjin je za kratko diskreditovan među ruskim komunistima, kao primalac kapitalističke pomoći, ali posle ubistva cara i njegove porodice 17. jula 1918. prešao je u ofanzivu. Na konferenciji partije, pomenuo je kako je često optuživan da je revoluciju izveo samo uz pomoć nemačkih para. To je, kontrirao je, nešto što on nikada nije poricao. ‘Voleo bih međutim da dodam’, insistirao je, ‘da ćemo mi sličnu revoluciju izvesti i u Nemačkoj, ruskim parama.”

                                 *

Sto godina Oktobra navršilo se minulog utorka, ali jubilej nije tronuo rusku javnost, a ni vlast. Revoluciju su veličali Sovjeti. Današnja vlast, predsednik Vladimir Putin, zastupa da je boljševički prevrat za Rusiju bio tragičan dogadjaj.

Putin je zastupnik evolucionog razvoja. Pogotovo naspram dugotrajnih savremenih pokušaja SAD da svaki Vašingtonu nelojalan režim uklone s puta zapadno finansiranim “revolucijama”.

Više članaka povodom sto godina Oktobra je objavljeno u inostranstvu nego u Rusiji – mada ni tamo, uz bar po neku ocenu da je istorija potvrdila blogotvornost tog događaja za zemlju u kojoj se zbio.

Mnogo posmatrača primećuje da je revolucija zapravo to što je Rusiju na dugo odelilo i izolovalo od sveta.

Od onog što je povodom veka od tog najčuvenijeg državnog udara štampano u Rusiji, vredno je skrenuti pažnju na upravo izašlu knjigu istoričara Vjaćeslava Nikonova “Oktobar 1917.” Rasijskaja gazeta objavila je tim povodom intervju sa Nikonovom, a naslov nad autorovim odgovorima čini se da kazuje sve: “Sve revolucije su rukotvorne.”

Možda zvuči porazno, ali proizilazi.., zabluda je da je bilo koji narod u stanju da se podigne i nešto reši sam. Konci su u rukama elita. Elite, na žalost, ponekad i u šakama spoljnih sila.