Srbija i geopolitičke prilike u Evropi 1914. godine

Stogodišnjica Velikog rata i pokušaji revizije uzroka i dešavanja u Prvom svetskom ratu, kao i geopolitička situacija u Evropi i položaj Srbije predstavljaju centralnu temu istoričara i u Srbiji u svetu u poslednje dve godine. Ipak, nema samo istorija šta da kaže o prošlosti, već iz svog ugla je mogu sagledati i politikolozi i filozofi tako otkrivajući aspekte koji se ne vide samo iz istorijskih izvora.

Takav jedan multidisciplinarni pogled na geopolitičku situaciju u Evropi pred Prvi svetski rat pruža Zbornik radova Instituta za geopolitičke studije i Gradske biblioteke Lajkovac „Srbija i geopolitičke prilike u Evropi 1914. godine“ u kome je sabrano 12 naučnih radova naučnika iz raznih oblasti i raznih naučnih institucija. Na predstavljanju ove knjige, jedan od urednika Milomir Stepić, naučni savetnik u Institutu za političke studije, istakao je da je stogodišnjica Prvog svetskog rata donela pokušaj revizije dešavanja i uloga u Velikom ratu.

„Iako revizija u nauci nije sporna ukoliko postoje novi naučni izvori i argumenti ovi pokušaji predstavljaju reviziju u dnevnopolitičke svrhe i sa aspekta današnjih odnosa, pre svega Zapada i Rusije, a to nema veze sa naukom. Od povoda hteli su da naprave uzrok, da iskoriste Srbiju, malu zemlju koja je četvrt veka pod anatemom na zapadu, da obezvrede Rusiju“, rekao je Stepić.

Gde leže uzroci Prvog svetskog rata? Prema Stepiću, Austrougarska i Nemačka su htele da se izbore za preraspodelu moći, dok su stare kolonijalne sile, pre svega Francuska i velika Britanija, a uz njih i Rusija već imale dobru poziciju koje nisu hteli da se odreknu.

„Austrougarska je želela mali brzi rat kako bi pobedom protiv Srbije povratila samopouzdanje i kredibilitet u Evropi, a ujedno i da izađe na solunsku luku. Ambicije Nemačke bile su mnogo veće. Najznačajniji njihov cilj bio je prodor na Istok. Prethodno su imali ideju da izađu na mora, ali ih je u tome sprečila dominacija Velike Britanije. Zato su se okrenuli železničkoj pruzi do Bagdada. Na tadašnjoj karti između Nemačke i Bagdada nije bilo nijedne prepreke osim Srbije. Velikoj Britaniji je zato stalo da Srbija ostane na njenoj strani. A, evo, i danas imamo situaciju da je Bliski istok ključna zona u svetu. Britanija je zaključila da je Nemačka postala opasna zbog železnice do Bagdada što je značilo kopnenu povezanost. Takođe im je smetala i Transibirska železnica. Oni su zaključili da dve sile, Nemačka i Rusija, mogu da transportuju svoje trupe železnicom brže nego oni morem. Prvi svetski rat bio je neizbežan, a Srbija nije bila od značaja, već se „namestila“, a atentat je iskorišćen kao povod“, ocenio je Stepić.

Prema pisanju jednog od najvećih naučnika koje je Srbija imala, Jovana Cvijića, „Srbija je početkom 20. veka predstavljala opkoljenu zemlju, a stanovništvo zarobljen narod“. Ovim rečima Mira Radojević, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu ističe tragediju da su Srbi kuću gradili na drumu, a da su imali nesreću da su podeljeni Drinom, koja je u očima Zapada u 20. veku bila granica dva sveta.

Mirjana Radojević

Cvijić je takođe pisao - da bi opstala, Srbija mora svoje uske nacionalne interese da uklopi u evropske i da nađe jednog ili više saveznika.

„Državni vrh i inteligencija pred Prvi svetski rat su bili raspolućeni između želje da dovrše demokratiju i da se ona više ne brani zakonima već navikama i običajima, i potrebe za ostvarivanjem nacionalnih interesa. Politička i intelektualna elita tražila je uzore u modernim zapadnim državama, ali jedino je Rusko carstvo moglo da zaštiti srpske nacionalne interese. Na kraju je imala sreću da su Velika Britanija i Rusija ušle u savez iako su imale suprotstavljene interese na Dalekom istoku“, objašnjava Radojević.

Čuvenom britanskom premijeru Vinstonu Čerčilu, opravdano ili neopravdano, pripisuje se citat: „Ne postoje večni britanski prijatelji i neprijatelji, već samo večni britanski interesi“. Mira Radojević ističe da je to, u stvari, politika Britanije vekovima, a „što bi rekao jedan srpski intelektualac: ne treba da budemo veliki Srbiji, već pametni Srbi“.

Za istoričara Mileta Bjelajca, direktora Instituta za noviju istoriju Srbije, ova knjiga govori ne samo o prošlosti, već nas stavlja u sadašnjost, ali otvara i neka pitanja u budućnosti.

„Iz događaja 1914. godine videli smo da je omanuo faktor odvraćanja od strane Velike Britanije i nedovoljno jasno držanje Rusije. Takođe smo videli lošu procenu Austrougarske. Obično velike sile dokazuju kredibilitet na najslabijoj karici. Austrougarska je imala lošu procenu srpskih kapaciteta, uprkos Balkanskim ratovima, a nije se obazirala čak ni na izveštaje svog vojnog atašea, već je prevladao iracionalni momenat“, zaključio je Bjelajac.

Mile Bjelajac

Ostaje pitanje da li istoričari mogu biti apsolutno neutralni i oslobođeni od političkih pritisaka i već postojećih istorijskih predubeđenja koja postoje i pre nego što je istraživanje započeto. Bjelajac se pita da li će svaka generacija pisati svoju istoriju.

„Revizija istorije je tema koja nadilazi stogodišnjicu Prvog svetskog rata, a evo već nam se približava i stogodišnjica Drugog svetskog rata. Utisak je da se kroz reviziju Prvog svetskog rata pokušava revidirati odnos prema nacionalno oslobodilačkim pokretima s kraja 19. i početka 20. veka, kao i da se revidira priroda antikolonijalne borbe, ne samo pre Prvog svetskog rata već i iz 50-ih i 60-ih godina 20. veka. Imputira se nacionalizam kao negativan u svakom vremenu i dezavuiše se ideja otpora malih država. Istovremeno se razvija apologija prema nekada velikim imperijama sa ovog prostora, Osmanskom carstvu i Austrougarskoj. Prema današnjim kriterijumima se predstavljaju kao verski i etnički tolerantna društva koja su samo donosila prosperitet, a zli nacionalizmi su ih u tome prekinuli“, zaključio je Bjelajac.