Rusi godišnjicu perestrojke ne slave

Bio je to početak velikog istorijskog preokreta ali ga se većina Rusa nerado priseća. Čak 56 posto njih misli da je “poslednja petoljetka” Sovjetskog Saveza, započeta dolaskom na vlast Mihaila Gorbačova, zemlji donela više štete nego koristi. Samo manje od četvrtine njih u anketi, koju je sprovela nezavisna agencija Levada, suprotnog je mišljenja.

Sam Gorbačov svoju perestrojku brani i danas, mada nedovoljno samokritički kako smatraju i neki koji, inače, u osnovi pozitivno ocenjuju njegovu ulogu u istoriji.

Mihail Gorbačov na naslov strani američkog magazina Tajm, marta 1985.

Uspon i pad Gorbačova

Gorbačov sada ima 84 godine i lošeg je zdravlja. U poslednje dve godine pregrmeo je tri teške operacije. Ipak, i dalje stalno istupa u javnosti. Istupa protiv novog hladnog rata, ponavljanja tog starog, koji je on uspeo da okonča sa zapadnim partnerima. Za oživljavanje ove aveti on argumentovano okrivljuje, uglavnom, Zapad, pre svega SAD, ali ne zaboravlja da, istovremeno, stalno upozorava sadašnje rusko rukovodstvo da se izlaz iz krize ne sme tražiti u ograničavanju, već u jačanju demokratije.

Na vlast je došao kada je imao 54 godine. To je u vreme sovjetske gerontokratije smatrano gotovo za komsomolski vek. Kipio je zdravljem i energijom. Čas za Gorbačova je kucnuo pošto su 10. marta 1985, u relativno kratkom periodu, posle smrti Leonida Brežnjeva, umrli jedan za drugim dva naslednika – Jurij Andropov i Konstantin Černjenko. Pošto je Gorbačov rukovodio Sekretarijatom Centralnog komiteta, njemu su lekari prvome javili da je umro Černjenko. Iako su ga mnogi kasnije optuživali za neodlučnost, on je tada delovao odlučno i eneregično. Pozvao je Andreja Gromika, dugogodišnjeg, uticajnog šefa diplomatije, i dobio njegovu podršku za svoju kandidaturu za partijskog šefa.

“Posle smrti Černjenka, u noći pred zasedanje Politbiroa, sastao sam se s Gromikom. Rekao sam mu - sahranjujemo već trećeg generalnog sekretara jednog za drugim, narod može izaći na ulice. Potom je pala odluka da da zemlju mora povesti mladji čovek”, ispričao je on svojevremeno komsomolskom listu.

I tako je 11. marta, kako ovim povodom podseća slovački list “Pravda”,  Gromiko predložio za novog šefa Gorbačova a rukovodstvo partije je poslušno podiglo ruke. Tako je prestala “trka na lafetima”, kako su Rusi ironično nazivali tri pogreba šefova Kremlja u roku od od tri godine. (U nekadašnjoj SFRJ u kojoj se tada na čelnim funkcijama primenjivao jednogodišnji mandat, sarkastično se govorilo kako “Rusi uvode jednogodišnji mandat na svoj način”.) 

Lavinu promena pokrenuo je Gorbačov već nekoliko nedelja po preuzimanu vlasti. Lansirao je gesla “perestrojka” i “glasnost” što bi se uslovno moglo prevesti kao “reforme” i “transparentnost”. Počeo je da uvodi slobodu štampe. U okviru demokratizacije, zagovarao je i postupno uvodio slobodne izbore i smanjivao, nekad svemoćnu, ulogu Komunističke partije. Disidente je počeo da vraća iz progonstva u zemlju. Povukao je vojsku iz Avganistana a potom je pristao i na rušenje Berlinskog zida.

I dok u svetu uživa veliko poštovanje i zahvalnost i smatra se jednim od najvećih političara 20.veka, mnogi Rusi ga s ravnodušnošću ignorišu ali neki čak i proklinju.

Perestrojka je omogućila pad Berlinskog zida 1989, ali potom i raspad i gigintsku pljačku Sovjetskog Saveza

Junak za Zapad, gubitnik za Ruse

Sergej Hruščov, sin Nikite Hruščova, nekadašnjeg lidera SSSR-a, koji predaje u SAD politikologiju i istoriju, ne vidi u tome ništa čudno. 

„Zapad slavi Gorbačova kao nosioca Nobelove nagrade za mir, koji se odvažio na radikalno smanjenje nuklearnog naoružanja, povukao vojnike iz Avganistana, okončao hladni rat i uklonio gvozdenu zavesu. Zbog svega toga s pravom ga smatraju za junaka“, izjavio je on u intervjuu Pravdi. „Za mnoge Ruse je, međutim, on kolebljivi lider koji je pustio duha iz boce a potom nije znao šta s tim. Iz „Gorbačovljeve petoljetke“ pamte najviše duge redove pred prodavnicama, uglavnom prazne rafove, neuspešne kampanje protiv alkoholizma, ekonomski krah, nasilne međuetničke sukobe, koji su iz „perestrojke“ prerasli u „perestrelku“ (tj vatreni okršaj),  a posebno raspad Sovjetskog Saveza“.     

Kritički odstup od „oca peresterojke“ podržao je i njegov prijatelj sa studija i prvi dmeokratski izabrani gradonačelnik Moskve Gavril Popov.

„Bila su dva zadatka – razmontirati stari sistem i nečim ga zameniti“, izjavio je Popov ovim povodom. „Prvi je Gorbačov savladao bravurozno. Odlučio se i na ono za šta je Nikiti Hruščovu nedostajala hrabrost - likvidirao je komunistički sistem, što ga je dovelo na vrhunac. Kročio je, međutim, na na nepoznati teren, bez mape i kompasa. Nije bio spremn da ljudima ponudi zamenu za ono što im je uzeo. U očima domaće javnosti tako je izgubio autoritet“.

„Za ljude u Čehoslovačkoj i drugim zemljama socijaističkog bloka bilo je važno da je Gorbačov izvršio taj svoj prvi zadatak i da su ljudi u tim zemljama uzeli vlastitu sudbinu u svoje ruke. Ali, za ljude u bivšem SSSR-u, to je bila samo polovina onog što je trebalo da uradi“, kaže Popov po čijem mišljenju bi danas Rusija otišla mnogo dalje da je u vreme kada je bila zrela za istorijske promene, na čelo zemlje došao lider formata Teng Hsiao Pinga koji je u Kini držao u rukama i partiju i državu i onda korak po korak vodio ih dalje od socijalizma. „Ali, tako jakog lidera preživeli sovjetski birokratski sistem nije bio u stanju da iznedri“, zaključio je Popov.

Kada je Boris Jeljcin dodelio najviši ruski orden, Svetog Andreja Aleksandru Solženjicinu, on je odbio da ga primi sa obrazloženjem da ne želi nikakvo odlikovanje od „režima koji je zemlju doveo do propasti“.     

„Putinovom vladavinom, mada ne odmah, počelo je preduzimanje napora za spas urušene državnosti“, govorio je Soženjicin. Iako Putina nikad nije podržavao na vulgaran način, Solženjnicin je iz ruku predsednika Rusije 17. juna 2007. primio Državnu nagradu

Sergej Hruščov ne isključuje da nisu, ipak, samo objektvne okolnosti, nego i Gorbačovljeve greške, dovele SSSR do raspada.

„Možemo diskutovati da li je to bila dobra ili loša zemlja, ali je to bila naša zemlja“, objašnjava on zašto mnogi Rusi, koji slično Vladimiru Putinu smatraju raspad SSSR-a za najveću gepolitičku katastrofu 20.veka, ne slave perestrojku. I sam poslednji sovjetski predsednik razume nostalgiju ljudi za nekadašnjom, znatno većom zemljom. Ali, oštro upozorava pred pokušajima da se ta zemlja obnovi.

„Taj ko ne žali zbog raspada SSSR-a nema srca. Ali, taj ko bio hteo da ga obnovi nema razum“, rekao je jednom prilikom Gorbačov.

On nikad nije zažalio što se upustio u revolucionarne promene. Vremenom je, ipak, dopustio da je činio i greške. Sebi prebacuje što marta 1990, kada je postao prvi sovjetski predsednik, nije odmah napustio Komunističku partiju. Veruje da onda ne bi godinu dana kasnije došlo do puča i da se Sovjetski Savez nije morao raspasti.

Za raspad tzv istočnog bloka on ne oseća nikakvu krivicu.

„Govori se da je Gorbačov poklonio Poljsku, Mađarsku, Čehoslovačku... Ali, kome ih je on dao? Poljsku – Poljacima, Čehoslovačku – Česima i Slovacima, Mađarsku -Mađarima. Zar nam je to zaista pripadalo?“, rekao je on.