Ulaganje u državne obveznice isplativije od štednje u bankama

Poslednjih godina bilo kakva priča o srpskoj ekonomiji ne može proći bez pominjanja ogromnog javnog duga (koji je prema podacima NBS na polovini godine iznosio čak 65,6 odsto BDP-a ili skoro 22 milijarde evra), a svaki razgovor o javnom dugu teško je voditi bez pominjanja državnih obveznica kojim se on najvećim delom stvara. Međutim, zanemarljivo mali broj ljudi, fizičkih lica je odlučilo da svoj novac uloži u državne hartije i na taj način finansira pokrivanje deficita budžeta svoje države, a pri tome i zaradi. Ovo je ostala privilegija banaka, pre svega stranih, zatim osiguranja, penzijskih fondova i kompanija koje imaju višak gotovine, a takvih u Srbiji nema baš puno.

Porast štednje uprkos padu kamata

Trenutno, građani u bankama drže oko 8,5 milijardi evra i ova suma iz godine u godinu raste uprkos krizi. Iako deluje paradoksalno, ali što je veća kriza ljudi manje troše i više štede, čuvajući pare za crne dane. Za sada skoro sva štednja (koja nije u slamarici) nalazi se u bankama na depozitima, pre svega u evrima. Kamatne stope na ta sredstva su veoma niske, čak u nekim bankama i ispod jedan odsto na godišnjem nivou, a retko gde se može naći kamatna stopa od oko 1,5 odsto.

Na tu mizernu kamatu država posle naplaćuje 15 odsto poreza. Drugim rečima na 1.000 evra uloženih u banku za godinu dana možete dobiti 10 do 15 evra.

Kod dinarske štednje godišnje kamatne stope su od šest do sedam odsto na depozite na godinu dana. Za one manje ročnosti, na tri ili šest meseci, kamatne stope su niže od pet do šest odsto, a za novac položen na duže od godinu dana od sedam do 8,5 odsto. Ovo znači da na uloženih 120.000 dinara (protivvrednost 1.000 evra) na godinu dana od banke dobijate 8.400 dinara ili 70 evra. Ovo pokazuje da je poslednjih godinu dana itekako bilo isplativo štedeti u dinarima jer je kurs bio stabilan, a inflacija niska.

Država daje veću kamatu nego banke

Međutim, dolazi do jedne nelogične stvari, a to je da država kada se zadužuje plaća veću kamatnu stopu nego banke koje posluju u toj državi. Prinos na poslednje emitovane pedesetronedeljne obveznice Republike Srbije u evrima je 3,19 odsto, dok recimo Inteza za evre položene na godinu dana plaća 1,28 odsto, Komercijalna banka 1,36 odsto, Rajfajzen banka 0,89 odsto, a Erste banka svega 0,51 odsto. U poslednjem slučaju država plaća čak šest puta veću kamatu nego banka koja posluje u toj državi. Prosto je nemoguće da je rizik pozajmljivanja državi veći nego jednoj poslovnoj banci posebno što za štednju u bankama do 50.000 evra garantuje ta ista država.

Slična je situacija i kod dinarskih plasmana, mada su razlike manje nego kod depozita u evrima. Recimo, poslednji emitovani tromesečni zapisi Republike Srbije donosili su prinos od 6,9 odsto, dok najveće banke Inteza i Komercijalna, plaćaju kamatu šest, odnosno 5,8 odsto. Kako se povećava rok dospeća tako rastu i razlike u prinosima. Na pedesttronedeljne obveznice prinos je 8,2 odsto, dok banke uglavnom plaćaju kamatu od oko sedam odsto. Za dvogodišnje obveznice država plaća devet odsto, a banke oko 7,5 odsto, dok je prinos na trogodišnje obveznice 10 odsto godišnje, a kod banaka je kamatna stopa od osam do 8,5 odsto.

Sve u korist banaka

Banke već nekoliko godina smanjuju kamatne stope na štednju. To je delom zato što sede na novcu koji nemaju kome ili neće da plasiraju privredi i građanima, a delom i zbog „džentlmenskog“ sporazuma koji je inicirala NBS da se u Nedelji štednje ne takmiče kamatama u skupljanju štednje građana (što opasno podseća na kartelsko udruživanje na štetu građana).

Opet, građani i dalje sve što uštede ulažu u banke. Postavlja se pitanje zašto država ništa ne čini da podstakne svoje stanovnike da deo tih sredstava ulože u finansiranje državnog budžeta. Jedan od problema su verovatno banke koje su najveći kupci državnih obveznica. One zarađuju odlične profite na razlici u kamatama koje plaćaju na štednju građana koju posle plasiraju u državne obveznice.

S druge strane, država bi manje bila izložena špekulativnom kapitalu koji privlače visoke kamatne stope i koji čim se „obrne“ beži napolje iz zemlje, ostavljajući iza sebe probleme sa deviznim kursom (kao što se to nedavno desilo kada je za nekoliko dana kurs evra skočio na skoro 119 dinara). Sredstva koja ulože rezidenti po pravilu ostaju u zemlji. Najbolji primer takve ekonomije je Japan koji ima javni dug preko 200 odsto BDP-a, ali je stabilan i sa niskim kamatama jer ga najvećim delom finansiraju upravo Japanci. Druga korist od većeg učešća građana u finansiranju države je to što bi oni imali koristi od visokih kamata na državne obveznice, a ne strane banke.

Kako kupiti državne obveznice

Što se tiče regulative, građani odnosno fizička lica imaju pravo da kupuju državne obveznice. Uprava za javni dug nam je odgovorila na pitanje kako oni to pravo mogu i da iskoriste.

“Učesnici na primarnom tržištu državnih hartija od vrednosti mogu biti isključivo ovlašćeni učesnici. Pravna i fizička lica koja žele da investiraju u državne hartije od vrednosti, mogu to ostvariti preko ovlašćenih učesnika na primarnom tržištu (a to su ovlašćene banke i brokersko - dilerske kuće). U procesu kupovine državnih hartija od vrednosti neophodno je odabrati banku radi otvaranja tekućeg računa kao i namenskog računa za kupovinu hartija od vrednosti. Pored tekućeg računa i namenskog računa za kupovinu hartija od vrednosti, neopohodno je otvoriti i vlasnički račun hartija od vrednosti kod nekog od ovlašćenih učesnika. Nalogom investitor vrši prenos sredstava na namenski račun za kupovinu hartija od vrednosti. Nakon dobijene potvrde o stanju na namenskom računu za kupovinu hartija od vrednosti, investitor može ispostaviti nalog za kupovinu državnih hartija od vrednosti, čija se vrednost evidentira na vlasničkom računu hartija od vrednosti”, stoji u pisanom odgovoru iz Uprave za javni dug.

Prema uredbi koja reguliše emisiju državnih obveznica domaća fizička i pravna lica mogu investirati i u dugoročne i u kratkoročne državne hartije od vrednosti, dok strana fizička i pravna lica mogu investirati isključivo u dugoročne državne hartije od vrednosti, tj u hartije sa rokom dospeća većim od godinu dana. Minimalna količina koju može da kupi jedno fizičko ili pravno lice je pet komada. Na aukciji jednogodišnjih zapisa 17. septembra jedan zapis imao je vrednost 10.000 dinara, ali je u pozivu za aukciju stajalo i da je minimalna ponuda 200.000 dinara.

Maksimalna vrednost državnih hartija koje može da kupi jedno fizičko ili pravno lice po konkurentnim nalozima u fazi aukcije iznosi 50 odsto od ukupnog obima emisije, odnosno obima aukcije kod reotvaranja prethodno emitovanih hartija od vrednosti.

Na državne hartije se ne plaća porez na kapitalnu dobit, ali ono što smanjuje zaradu za male uloge su provizije ovlašćenih banaka i brokera. Za iznose do 500.000 dinara provizija je uglavnom jedan odsto na vrednost transakcije. Ako se radi o minimalnih 200.000 dinara provizija banke je 2.000 dinara. Što su veći iznosi provizije su u procentualnom iznosu manje. Takođe, otvaranje namenskog računa košta 500 dinara, koliko košta i otvaranje vlasničkog računa.

Ostaje pitanje zašto država ništa ne čini da privuče štednju svojih građana, bilo reklamiranjem, bilo pojednostavljivanjem procedura, bilo pritiskom na banke i brokere da smanje provizije i tako reši dobar deo budžetskih problema.