Kresanje plata i penzija - neminovno i beskorisno?

Javni dug od 20,4 milijardi evra (62,9 odsto BDP-a) i budžetski deficit od sedam odsto BDP - najveći u Evropi uz slovenački, predstavljeni su kao najveći problem srpske ekonomije. Prema najavama predstavnika Svetske banke, ako buduća vlada ne krene u reforme ima devet meseci do bankrota. Među tim reformama je, pored rešavanja problema preduzeća u restrukturiranju, i smanjenje fonda zarada u javnom sektoru kao i smanjenje broja zaposlenih.

Posle posete misije Međunarodnog monetarnog fonda moglo se čuti iz vlasti, doduše nezvanično, da se od buduće vlade očekuje godišnja ušteda u budžetu od 400 do 500 miliona evra.

Kakve mere štednje?

Prema mišljenju nekih ekonomista do ovakvih ušteda može doći samo smanjenjem plata i penzija u javnom sektoru, pa je moguće da solidarni porez uveden od početka ove godine bude tek početak obaranja standarda zaposlenih u javnom sektoru. Prema mišljenju drugih, smanjenje plata znači smanjenje tražnje, što vodi manjoj potrošnji, manjoj proizvodnji, što na kraju rezultira otpuštanjima i pogoršanjem ekonomije koje, naravno, prati - smanjenje budžetskih prihoda.

Po računici autora Kvartalnog monitora, do 2017. godine budžetski deficit treba smanjiti na 2,5 do tri odsto BDP, a za to je potrebno već ove godine doneti mere koje će u drugoj polovini 2014. godine uštedeti oko jedan odsto BDP. Prema rečima Milojka Arsića, urednika Kvartalnog monitora i profesora na Ekonomskom fakutetu, smanjenje deficita treba da uključuje mere štednje koje neće ugroziti budući privredni rast, odnosno smanjenje investicija, kao i da neće smanjiti kvalitet i dostupnost zdravstvenih i obrazovnih usluga.

„Smanjenje plata i penzija će verovatno biti nužno, jer rashodi za penzije su za tri odsto BDP veći nego u drugim sličnim zemljama, a izdaci za plate iz budžeta za dva odsto BDP. Inače na plate i penzije odlazi više od polovine državne potrošnje“, ukazuje Arsić.

Reforma javnog sektora i penzionog sistema sada više ne može da donese dovoljne kratkoročne uštede jer bi se, na primer, smanjenjem broja zaposlenih u javnom sektoru za 10 odsto, što je oko 50.000 ljudi, uštedelo jedan odsto BDP-a, a tako nešto se može sprovesti u toku nekoliko godina. Takođe, reforma penzijskog sistema i uvođenje aktuarskih penala - gde bi oni koji odu prevremeno u penziju imali umanjenje penzije - i produženje starosne granice odlaska u penziju doneli bi uštede od svega 0,1 do 0,3 odsto BDP, a prave efekte dala bi tek u dugom roku.

Mogu li plate biti manje?

Zato, prema Arsićevom mišljenju, smanjenje plata i penzija u ovoj godini je skoro neizbežno. Prema njegovoj računici njihovo smanjenje za 10 odsto donelo bi uštedu u budžetu od skoro dva odsto BDP-a. Ako se penzije ne bi dirale, da bi se ostvarila ovolika ušteda plate bi se morale smanjiti za celih 25 odsto. Međutim, plate u Srbiji, doduše ukupne, pošto Zavod za statistiku vodi evidenciju o prosečnoj plati u celoj zemlji, smanjuju se u realnom iznosu poslednjih šest godina, od kako je 2008. godine izbila svetska ekonomska kriza.

Prosečna neto plata 2008. godine iznosila je 32.746 dinara, a prosečna plata u 2013. godini bila je 39.197 dinara što je rast od 19,7 odsto. U isto vreme, kumulativna inflacija u ovih šest godina iznosila je 46,9 odsto, što znači da je kupovna moć stanovništva smanjena za skoro 30 odsto.

Ako se prosečna zarada izrazi u evrima, od 402 evra u proseku u 2008. godini stigli smo do 346 evra prosečno u 2013. godini, što je smanjenje od skoro 14 odsto. Ovde treba uzeti u obzir da je smanjenje zarada bilo veće u privatnom nego u javnom sektoru, ali i dalje ukazuje na trend smanjenja standarda. To, takođe, ukazuje i da problem sa visokim učešćem plata i penzija u javnoj potrošnji i BDP nije zbog njihove visine već zbog slabe privrede i niskog bruto domaćeg proizvoda. Ekonomista Zoran Popov smatra da bi smanjenje plata i penzija dodatno pogoršalo ekonomsko stanje zemlje.
„Smanjenjem plata i penzija smanjuje se potrošnja, zbog čega se smanjuje proizvodnja i dolazi do otpuštanja. To su recepti MMF i ako ih prihvatimo treba poručiti vladi da otkako Fond postoji nije nikada nijednu zemlju izveo na stazu prosperiteta. Kada se smanje plate i potrošnja i kada se smanje BDP i prihodi budžeta, šta ćemo onda, ponovo da se smanjuju plate“, pita se Popov.

Za njega je jedino rešenje rast proizvodnje i obnova industrije, a jedini način da zemlja izađe iz teškoća je da se privreda razvija.

„Neoliberalna ekonomija kaže da treba prvo stabilizovati pa će onda rast krenuti sam od sebe. Mi to još nismo doživeli. Nas plaše sa dugom od 60 odsto BDP, a Italija, Grčka imaju više od toga, dok SAD beleže preko 700 odsto BDP. Kada bi se zadužili još tri, četiri milijarde i uložili u domaću proizvodnju, BDP bi porastao pa bi onda čak imali smanjenje odnosa duga prema BDP“, objašnjava Popov.

On ističe da je ove godine verovatniji pad BDP nego rast, jer ni Fijat ni poljoprivreda ne mogu da rastu više nego prošle godine.

„Ako smanje plate i penzije imaćemo pad između tri i pet odsto“, upozorava Popov. Međutim, prema njegovim rečima, neophodno je da se odmah zaustavi zapošljavanje u javnom sektoru preko stranaka jer, kako on ističe, u poslednjih dve godine zaposleno je između 40.000 i 60.000 ljudi, dok se s druge strane teraju ljudi u penziju čim ispune jedan uslov, pa se posle žale na visoke rashode za penzije.

Plate će ipak stradati

I Saša Đogović, saradnik Instituta za istraživanje tržišta smatra da je moguće da dođe do nelinearnog smanjenja većih plata i penzija, ali to ne donosi dovoljno velike uštede.

„Svakako me ne bi iznenadilo da penzije budu dirane, a da se za zarade napravi veći obuhvat i da se smanje i one ispod 60.000 dinara, koliko je sada granica za solidarni porez, a čak i da se zahvate plate u privatnom sektoru“, napominje Đogović.

On dodaje da smanjenje plata slabi i ličnu potrošnju i kupovnu moć što se negativno odražava na ekonomiju, ali da zato ove žrtve moraju biti praćene reformama, kako bi kasnije ljudi videli neku korist.

„Mora prvo da bude gore da bi bilo bolje. Ali zato mora da se pređe sa reči na dela i da zaista započnu reforme, donesu potrebni zakoni, reše preduzeća u restrukturiranju, administracija učini manjom i efikasnijom i popravi poslovni ambijent. Ako se odmah krene sa reformama moglo bi da se oseti blago poboljšanje krajem 2015. godine. Ako se ne krene u reforme, čeka nas još gora situacija, a grčka vrata pakla bi se širom otvorila“, poručuje Đogović.