VELIKA SVETSKA PREVARA

Žerar L Ru, dugogodišnji bankar sa stažom u američkim i švajcarskim bankama, a sada samostalni finansijski savetnik u Ženevi i autor finansijskih uvodnika u "Geneve Home Information", objašnjava uzroke svetske finansijske krize.

"To se dogodilo pre svega zbog famoznog kraha 2002. godine. Federalne rezerve SAD i američka vlada pokušale su da na svaki način stimulišu potrošnju. Veoma su snizili kreditne kamate i podstakli gradjane da kupuju kuće i stanove. Jer uvek se kaže 'ako u oblasti gradjevinarstva stvari dobro funkcionišu – onda je sve dobro'. Ne treba zaboraviti da nisu samo banke ohrabrivale potrošače da se zadužuju već su to činili i političari. Čak i gospodin Barak Obama je bio član saveta koji je podstrekivao banke da pozajmljuju jer je trebalo pomoći siromašnima da imaju nešto svoje. Takva je bila atmosfera. Naravno, ako vlada ohrabruje da se tako nešto radi - otvaraju se vrata svim mogućim krajnostima. Tako je otpočela neka vrsta euforije da se novac pozajmljuje bilo kome, pod bilo kojim uslovima... Bez prethodne provere njihovih finansijskih mogućnosti ljudi su podsticani da kupuju sa hipotekom od 100 odsto i kamatom 2 odsto".

Zaduženi ljudi nisu mogli da vrate kredite, cene kuća su pale jer kupaca nije bilo i hipoteke su izgubile vrednost.

Dakle, tako je došlo do katastrofe. Na sve ovo dodaje se čitava struktura koju su banke izmislile: te "trule" hipoteke su prebačene iz banaka u nešto što bi moglo da se nazove paketom trulih obligacija. I tu dolazimo do monumentalne prevare! U svetu obligacija postoji više institucija koje uživaju veliko poverenje i koje ocenjuju kvalitet obligacija : od "AAA" za sigurne obligacije, preko B (ocena za preduzeća ili zemlje koje bi mogle da imaju nekih problema) do C - to je ono što zovemo "trule obligacije" sa velikim šansama čak i za gubitak. Normalno, sigurne obligacije donose nižu dobit, "trule" veću dobit zbog preuzetog rizika da se ne isplate. Statuti velikih fondova kao što su penzijski fondovi recimo ne dozvoljavaju da se kupuju trule obligacije sa ocenom C već se investira na sigurno. Dogodilo se medjutim da su oni koji su se bavili plasiranjem njihovog novca hteli da iskoriste mogućnost da zarade više i šta se desilo? U pakete trulih obligacija (C) dodavana je po koja državna obligacija koja je zaista sigurna i paketi obligacija su dobijali oznaku "AAA" i tako prodavani. To je kao da mesar samelje malo kvalitetnog mesa sa dosta pokvarenog i od toga napravi hamburger sa etiketom "visokokvalitetno". Kupci će se ili razboleti ili stradati zbog trovanja.

Kako je to bilo moguće?

Niko ni u jednom trenutku nije mogao da zamisli da su te službe za ocenjivanje obligacija bile korumpirane i to do te mere da su ruku pod ruku, zajedno sa banakama, izdavali lažne ocene za pakete obligacija koje su bile trule. Ne treba zaboraviti da ne postoji niko ko je studirao i bavio se finansijama, a da nije naučio da je pravilo broj jedan da se konsultuju službe za ocenjivanje obligacija da bi se znalo koje je finansijsko stanje preduzeća koje treba da se analizira. To je bilo sveto pravilo važeće za sve.

Išlo se još dalje i to što sledi je još užasnije. Banke, kako evropske tako i druge, koje su pozajmljivale novac bilo kome i pod bilo kojim uslovima, kupovale su neku vrstu polisa osiguranja koje se zovu CDS - tipa onoga što se zove "opcija" kako bi se osigurale od rizika da izgube novac. Te "polise osiguranja" - proizvod su velikih osiguravajućih kompanija kao AIG. Samo u Evropi, na primer, AIG je od banaka uzeo otprilike 300 milijardi dolara na ime tih garancija. Banke su se osiguravale da bi ukoliko padne vrednost obligacijama koje imaju bili sigurni da će im AIG nadoknaditi izgubljeni novac. Da li shvatate? Pri tom, neverovatno je da niko nije postavio pitanje, ko garantuje za AIG. Ko garantuje za banke koje garantuju?

Papiri bez ikakve garancije u vrednosti od 550 hiljada milijardi dolara prodavani su na sve strane. To je podatak Medjunarodne banke.

Najavivši da će ubrizgati novac najvećim banakama, Evropljani i Amerikanci su najavili nacionalizaciju. Šta mislite o tome?

Plašim se da razmere krize i katastrofe nisu shvaćene. Videli smo da je ukupno gotovo dve hiljade milijardi dolara obećano za rešavanje krize... Ne znamo odakle to dolazi. Sve te vlade koje su došle sa tim ciframa - to je začudjujuće. Uzmite samo sumu od 750 milijardi dolara koje je američki Kongres odobrio za "ubrizgavanje" bankama. Da li možete sebi da predstavite kolika je to suma? Da biste je potrošili morali biste tokom dve hiljade godina svakoga dana da trošite po milion dolara! Ima neprihvatljivih stvari! Gospodin Polson, sadašnji sekretar američkog Trezora, kada je bio na čelu Goldmansaks banke - bio je jedan od pet bankara koji su išli kod gospodina Koksa, koji je "buldog" berze - predsednik SCC (lat.) . Oni su 1964. godine ubedili gospodina Koksa da ukine pravilo da odnos izmedju kapitala i pozajmice bude jedan prema 12 što znači da možete da pozajmite sumu koja je maksimum 12 puta veća od vašeg kapitala. Dakle time su otvorena vrata za disproporcionalna zaduživanja - 40 i 50 puta veća od vrednosti kapitala dužnika. Ne treba to zaboraviti. I sada, posle svega, treba da verujemo gospodinu Polsonu koji ima ulogu velikog spasioca u krizi. Hvala! Od toga stvarno čoveka podilazi jeza. Sada su u SAD i u Evropi ukinute sve prepreke i rečeno je: možemo da ubrizgamo kolosalne sume u sve banke itd... Ostaje pitanje: koja je onda vrednost novca.

To znači da sledi inflacija iako se ta reč ne izgovara?

Da neizbežno to znači to. U početku to se čini da bi se popunili minusi, ali posle toga sledi kolosalna inflacija. To je jedini način da se isplate dugovi. Za ljude koji su podigli kredite sa promenljivim kamatnim stopama, inflacija će biti ravna smrtnoj presudi. Oni koji imaju kredit sa fiksnom kamatnom stopom, spašeni su. Ne verujem da će kamatne stope opadati - one mogu samo da rastu. Danas ljudi ne mogu da kažu da ih nije briga šta se dešava na berzi jer penzijski fondovi i osiguranja dobijaju udarac. I to je dramatično. Ljudi to nisu zaslužili. Zato mislim da povratak poverenja treba da počne strogim kažnjavanjem onih koji su stvorili tu strukturu. Ubedjeni sam pristalica kapitalizma ali apsolutno odbijam da moj poziv nekadašnjeg bankara i onoga koji upravlja finansijama bude kompromitovan i da zbog nekih, moram da kažem, imbecila koji su verovali da sve sebi mogu da dozvole - ta profesija bude vučena po blatu. Vraćanje poverenja treba da počne njihovim strogim kažnjavanjem.

Koja je mera po vama najhitnija? Vlade govore o garancijama štednih uloga koje idu od nekoliko desetina hiljada evra do sto postotnog iznosa uloga. Da li su te garancije mere čiji je karakter pre svega psihološki?

Da, karakter tih mera je pre svega psihološki. Prvo treba ugasiti požar i onda videti šta može da se uradi sa onim što je ostalo. Niko ne zna gde se sada nalazimo. Govorio sam vam o dve hiljade milijardi dolara... ali recimo uzmite slučaj kreditnih kartica. Sada već i oni koji bolje zaradjuju počinju da govore da ne mogu da sastave kraj s krajem. To je prvi neposredni efekat. Naši lideri i oni koji vode ekonomiju nemaju poštovanja za običnog čoveka koji mora da preživi sada, a ne za mesec dana ili iduće godine. Šta će taj prezaduženi gradjanin da uradi, naročito ako živi u SAD? Upotrebljavaće svoju kreditnu karticu sve dok mu je ne oduzmu. Biće u porastu broj naplata karticom bez pokrića. Uzmite Viza karticu: godišnji obim potrošnje Viza karticom je jedna hiljada milijardi dolara. Postoji još 20 velikih kreditnih kartica. Sve je to novac koji kruži, skoro kao novčanice. Imate već pravnike u Njudžerziju koji su se specijalizovali za pregovaranje oko smanjivanja dugova... Sve to deluje neverovatno. Dakle, postoji ogroman problem koji naši veliki intelektualci ne mogu da razumeju jer ih prevazilazi: običan čovek pati odmah i osećaće sve bolnije gubljenje vrednosti monete. Jer gubljenje vrednosti postoji iako još nema inflacije. E sad možete da se pitate koja je moneta jaka, a koja je slabija. Kao odgovor uvek upotrebljavam istu sliku: nema jake monete. Ima plivača koji se takmiče plivajući uzvodno, jedan prelazi drugog itd ali idu svi prema moru. To je ono što treba shvatiti. Po mom mišljenju nema načina da se toliki dug reši a da se pri tom ne uništi novac. 1973. godine posle rata u Vijetnamu, SAD su imale 300 milijardi dolara dodatnog duga i devalvirali su svoju monetu za 40 odsto u odnosu na švajcarski franak. U krizi iz 2002. godine SAD su devalvirale svoju monetu za 40 odsto u odnosu na švajcarski franak. Sada imamo krizu koja je tri ili četiri puta veća od one iz 2002. godine. Moguća je devalvacija ali pošto su sve monete u istoj situaciji, u odnosu na koju monetu će doći do devalvacije. Ako svi devalviraju, šta to znači? Da nema kontrole i da će gradjaninova kupovna moć neizbežno opasti.

Neki kažu da će kriza zaobići Srbiju i govore čak o “kolateralnoj koristi”. Šta vi mislite o tome, ima li onih koji će izmaći krizi?

Znate, to je kao neki supermarket čije snabdevanje zavisi od sistema masovnog snabdevanja robom koja dolazi sa svih strana sveta. Mala prodavnica u kvartu koja se snabdeva od lokalnih proizvodjača iz okoline može lakše da preživi ukoliko odjednom nastanu problemi snabdevanja supermarketa. Balkanske zemlje treba nažalost videti kao male prodavnice. Jedina prednost Srba je da su veoma dobri radnici i naročito - dobro se snalaze. Ali ne vidim ni jednu zemlju na svetu danas koju na ovaj ili onaj način neće pogoditi početak posrtanja globalizacije. To su kolosalni gubici koji usporavaju ekonomiju... da ih je nemoguće izračunati.

Šta mislite o investiciji italijanskog “Fijata” u Srbiju?

Ulaganja "Fijata" nisu nešto na šta treba računati na dug rok. To su "leteći investitori koji dodju dok je radna snaga jeftina i čim neka zemlja postane malo skuplja - oni odlaze".

Kako se po vama Rusija snašla u ovoj situaciji?

Ko je danas jedini šef države dostojan tog imena? Nažalost, to je Putin. Nigde nema lidera. Nema Čerčila, De Gola... Nalazimo se u periodu vakuuma jer su u SAD uskoro izbori i Kongres je otišao na odmor. Ne zna se ko će biti novi predsednik SAD, ali u oba slučaja jasno je da nijedan od njih nije lider. Jedini je Putin dakle. Putin je u izvanrednoj situaciji jer ima sve prirodne izvore i sav novac koji mu treba i ima čvrstu ruku. Kada on kaže da nešto treba da bude - to bude. To je ogromna prednost jer je to ono što su Grci zvali prosvećeni despotizam. Ono što je potrebno to je da se ruska država oslobodi navike da se meša u industriju i slobodnu trgovinu. Ta navika potiče jos od careva preko Staljina. Umesto da pokaže do koje mere može strancima da kaže "nemate više prava da eksploatišete taj i taj rudnik ili nešto drugo" Putin je trebalo da donese veoma stroge zakone koji dozvoljavaju strancima da rade u Rusiji - makar ih zatim opteretio ubistvenim taksama... Dakle trebalo je da izgradi jedan čvrst i trajan sistem i tu sam sugerirao primer gospodina Lija iz Singapura. On bi predstavljao idealnu kombinaciju sa Putinom. Singapur je bio smatran za azijsku kantu za djubre i gospodin Li je uspeo da ga pretvori u azijsku Švajcarsku. To je mesto gde žive tri rase koje su se medjusobno mrzele. Sve je bilo protiv gospodina Lija koji je izvanredno uspeo - otvorio je vrata stranom ulaganju, ustanovio pravila i poreze... Istina, Singapur je mala zemlja. Za zemlju kao Rusija, sa prirodnim resursima, inteligentnim i obrazovanim ljudima nije bilo teško nametnuti se u okolnom opštem haosu i privući ceo svet. Trebalo je privući ih umesto oterati ih.

* Žerar L Ru (Gérard Le Roux), rodjen 1938. godine u Parizu, odrastao i školovao se u SAD. Sa 20 godina bio pilot francuske avijacije u ratu u Alžiru. Radio u američkim, španskim, francuskim i švajcarskim bankama. Pisao finansijske komentare izmedju ostalog za “Cosmopolitan”, “Paris Match”, “Tribune de Geneve” . Autor romana i pozorišnih komada. Nosilac Malteškog krsta (što mu daje pravo da jašući na konju udje u Vatikan). Samostalni finansijski savetnik u Ženevi. Oženjen kompozitorkom i gitaristkinjom srpskog porekla - Majom Obradović sa kojom ima dve ćerke: Klaru i Helenu.