EVROPA MORA UZVRATITI NA SPEKULATIVNE NAPADE SAD I VELIKE BRITANIJE

Spekulativni napad Vol Strita, banaka iz londonskog Sitija i hedž fondova protiv evropskih zemalja, evropskih banaka i evra dostiže vrhunac. Trenutna evropska kriza ne potiče prvenstveno iz ekonomskih osnova, već predstavlja cinično planirani napad koji sprovode anglo-američki finansijeri čija tradicionalna filozofija je “osiromaši komšiju”. Cilj je da se epicentar svetske ekonomske i finansijske depresije prebaci iz Londona i Njujorka na evropski kontinent i ova operacija je već delimično uspela. London i Njujork izvoze krizu finansijskih derivata u EU, koristeći CDS (kredit difolt svopove), korumpirane agencije za kreditni rejting i ceo arsenal finansijskih prljavih trikova. Ovde se ne suočavamo sa normalnim finansijskim tržištem, već sa otvorenim ekonomskim ratom.

Vol Strit-zombi bankari gađaju haotični raspad evrozone sa namerom da kupe stari kontinent po bagatelnim cenama. Šakali londonskog Sitija žele da razbiju evro kako bi udahnuli novi život britanskoj funti i na taj način maskirali činjenicu da je Britanija više bankrotirala nego ogromna većina država članica EU. Anglo-amerikanci takođe ulažu napore da se uništi evro kao mogući konkurent dolaru u ulozi svetske rezervne valute za cene nafte, međunarodne finansijske institucije i druge funkcije. Dolar je sada toliko slab i nestabilan da može da opstane samo ako padnu sve alternativne valute.

Zbog arogancije i gluposti evrokrata i evrogarha u Briselu, a posebno zbog monetarne nesposobnosti Trišea i drugih zvaničnika Evropske centralne banke, ogorčenost na evro i ECB je u porastu u više evropskih država. Međutim, oni koje je ponela antievro histerija treba da se zapitaju zašto su unapred izabrali uništenje evra, kada se ovaj projekat tako potpuno podudara sa namerama anglo-američkih finansijera koji su najveći neprijatelji Evrope i civilizovanog čovečanstva uopšte. Mnogi od antievro agitatora ni ne misle konkretno o tome gde bi ih ostvarivanje njihove kampanje zapravo dovelo. Nesmotreno je i neodgovorno predlagati uništenje evra bez održive i konkretne alternative na umu.

Zemlje koje koriste evro (izvor: NB Crne Gore)

Evro je razlog postojanja u samoodbrani od spekulativnih napada

U vreme međunarodnih monetarnih kriza iz kasnih 1960-ih koje su na kraju uništile sistem iz Breton Vudsa, bilo je jasno da je ekonomska integracija zapadne Evrope postala toliko napredna da bi divlje fluktuacije među valutama evropskih zemalja ozbiljno poremetile njihovu proizvodnju i trgovinu. Između 1971. i 1973. kada su fiksni pariteti valuta, ustanovljeni u Breton Vudsu, razbijani (sa aktivnim učešćem Niksona, Kisindžera i Miltona Fridmana), jedan broj evropskih zemalja grupisanih oko Zapadne Nemačke je uspostavio i branio fiksne paritete između njihovih valuta. To se zvalo “evropska zmija” koja je postala “zmija u tunelu” kada su se priključile neke druge zemlje sa labavijom vezom sa njihovim valutama. Ovo je evoluiralo u “evropsku valutnu mrežu” a kasnije i u Evropski valutni mehanizam (ERM) koji je sa izvesim uspehom napadnut od strane Soroša u septembru 1992. godine. Iz ERM je izrastao evro.

Osnovni problem sa kojim se suočavaju Nemačka i njeni susedi je da su još pre 40 godina pojedinačne evropske valute bile predodređene da budu nemilosrdno napadane od strane anglo-američkih špekulanata. Nemačka marka je konstantno bila meta napada špekulanata koji su se kladili da će marka rasti. To bi uzrokovalo da marka bude astronomski skupa, precenjena marka bi uzrokovala da nemačka roba bude skupa i nekonkurentna na svetskom tržištu, što bi dovelo do pada izvoza, ekonomske depresije Nemačke a onda i haosa u drustvu. Ostale valute, bilo da je to francuski franak, italijanska lira, grčka drahma ili španska pezeta bile su kandidati za obaranje vrednosti. Dokle god su stajale same, ove valute su bile u opasnosti da budu svedene na minimalne vrednosti, čime se stvara hiperinflacija i katastrofalni pad životnog standarda u ovim državama. Sve ovo se dešavalo mnogo pre doba kreditnih difolt svopova, kada su špekulanti na raspolaganju imali relativno primitivne instrumente u odnosu na današnje oružje za finansijsko masovno uništenje, moderne finansijske derivate.

Jedan od osnovnih motora evropskih integracija bila je ideja da samostalne evropske valute, bez obzira da li slabe ili jake, neizbežno mogu biti masakrirane od strane anglo-američkih spekulanata. Tek udruživanjem ove valute mogle su da se nadaju otporu spekulativnim predatorima. Pojedinačni prsti mogu lako biti slomljeni, ali pesnicu je mnogo teže slomiti. Mnogo razloga je bilo za uvođenje evra, od kojih su neki i lažni, ali udruživanje radi zajedničke odbrane od međunarodnog vrućeg novca i spekulacija mora se posmatrati kao jedan od racionalnih i validnih razloga nastanka zajedničke evropske valute.

U 2008. i 2009. godini, Banka Engleske, Federalne rezerve, britansko Ministarstvo finansija i Ministarstvo finansija SAD poćeli su da zatrpavaju svet lakim novcem koji su pozajmljivali po kamati od 0 odsto bankama, hedž fondovima, novčanim fondovima, kartičarskim firmama i drugim problematičnim finansijskim institucijama.

Ova politika uskoro je generisala skoro 20 biliona (dvadeset hiljada milijardi) dolara vrućeg novca, koji je odmah pobegao iz dolara i funte, tražeći visoke prinose na najvrelijim spekulativnim tržištima u svetu. Pošto je toliko dolara i funti prodato, pritisak na njihovo slabljenje pojavio se već do leta 2009. godine.

Evro prejak da podlegne frontalnom napadu 2009-2010.

U potrazi za načinom da se svetska ekonomska kriza prebaci u Evropu, Anglo- amerikanci su u početku bili obeshrabreni slabim šansama u frontalnom napadu na evro. Sa oko jednim bilionom evra dnevnog prometa, evropsko valutno tržište bilo je suviše veliko i likvidno za direktan napad, čak i za čopor najvećih američkih zombi banaka. Dakle, anglo-američki finansijski stratezi su morali da traže slabe tačke u evropskom sistemu, gde su mogli da se nadaju da će spekulativni napad moći da učini maksimalnu štetu. Oni su fokusirali svoju pažnju na tržišta državnih hartija od vrednosti nekih manjih zemalja evrozone - Grčku, Portugal i Irsku. Tržišta ovih obveznica bila su relativno uska, plitka i nelikvidna, što znači da bi umereni priliv spekulativnog novca mogao napraviti značajan udar. Koristeći CDS-ove kako bi se povećala razorna moć vrućeg novca, a uz pomoć korumpiranih kreditnih agencija i masovnih medija, anglo-američki finansijeri su ubrzo bili u stanju da stvore uglavnom veštačke krize u javnim finansijama ovih zemalja.

U maju 2010, nemački ministar finansija zabranio je CDS-ove prema evroobveznicama i ograničio “šort seling”. Neuspeh drugih evropskih zemalja da se agresivno pridruže u ovim zabranama dao je Anglo-amerikancima jednostavan način za napad na evro.

Evropi je potrebno da se zabrane CDS-ovi zajedno sa CDO (credit collateral obligations), kao dva najtoksičnija i najopasnija tipa finansijskih derivata, dok u isto vreme treba da nametnu Evro-Tobin porez na finansijske transakcije od jedan odsto, a prihodi bi se koristili za održavanje socijalne mreže sigurnosti. Ako spekulacije potraju, određeni oblici kontrole kapitala i kontrola kurseva bi se morali primeniti. Ove tradicionalne metode finansijske samoodbrane bile su i ostale ključ u odbijanju finansijskih napada.

Tu leže koreni sadašnje evropske krize, a ne u lenjosti Grka i Portugalaca, francuskom samougađanju ili ludorijama Berluskonija. Oni koji traže raspad evra pod ovim uslovima pomažu neprijatelju.

Sada je široko rasprostranjena iluzija da bi povratak sopstvenim valutama, čak i u uslovima haotičnog raspada evra, predstavljao lek za sve za ekonomske probleme. Ovo je radikalno antiistorijski pogled, i prilično blesav.

Evropo, ne možeš nazad

Proces koji vodi ka evru uglavnom je nepovratan, osim u uslovima apsolutne, genocidne i haotične dezintegracije. Glavni razlog za to je da je vruć spekulativni novac sada neizmerno jači nego u bilo kom trenutku u prošlosti i poseduje razorno novo oružje u obliku CDO. Helmut Šmit, bivši nemački državnik upozorio je da bi sama nemačka marka bila oterana u nebo finansijskim spekulacijama, ostavljajući nemački izvozni sektor potpuno razrušen i zemlju u teškoj depresiji. Navodno ozbiljni grčki ekonomisti se pojavljuju na Al Džaziri da pričaju o tome kako Grčka može ponovo da koristi drahmu i devalvira svoju valutu, a time da smanji dugove i učini svoj izvoz privlačnijim u isto vreme. Problem je u tome što se devalvacija neće zaustaviti tamo gde su ovi ekonomisti zamisliti, već bi valuta težila nuli. Možda bi dobila i negativnu vrednost, jer bi se morao dodati trošak plaćanja ljudi da se drahme uklone kao papirni otpad. Izolovana drahma bi u najkraćem značila apsolutnu bedu i genocid stanovništva Grčke, sa nezamislivom hiperinflacijom osnovnih prehrambenih proizvoda, energije i drugih uvoznih proizvoda.

Jedina nada za opstanak evropskih zemalja je uvođenje Tobinovog poreza, zabrana CDS i CDO, kontrola kapitala, kontrola deviznog kursa, kao i druge antispekulativne mere. Ako je tako, zašto prolaziti kroz dugu agoniju koju sam upravo opisao i onda se oslabljen boriti protiv špekulanata? Zašto ne iskoristiti jače odbrambene linije koje i dalje pruža evro i uzvratiti špekulantima ovde i sada?

Očigledno, evru je potrebna veoma radikalna reforma. Evro su dizajnirale evrokrate kao osnovu za neoliberalnu Evropu banaka i kartela - monstruoznost koja je izdala korene evropske integracije u posleratnom približavanju socijaldemokratske proradničke ekonomije sa katoličkom socijalnom doktrinom, predstavljene u velikim Evropljanima Adenaueru, Šumanu i de Gasperiju. Najočiglednija reforma evra je evropeizacija Evropske centralne banke, izvlačeći ovu instituciju van kontrole neizabrane i neodgovorne klike bankara, stavljajući je je pod uticaj zakona koji se donose u Evropskom parlamentu.

Da li će Evropa opet počiniti kolektivno samoubistvo?

U 20. veku, Evropa je uspela da izvrši kolektivno samoubistvo ne jednom, već dva puta – 1914. i 1939. godine. Da li su evropske elite naučile bar nešto? Da li je evropska javnost saznala nešto? Da li je treće kolektivno samoubistvo - ovoga puta nesprečavanjem katastrofalnog i haotičnog raspada evra zbog anglo-američkih spekulativnih napada zaista neizbežno?

Oni koji zagovaraju rušenje evra moraju da objasne zašto insistiraju na predaji pred bezočnom agresijom Londona i Njujorka. Zašto su odlučni da umire Goldman Saks, Barkli banku, JP Morgan Chase, kao i ostatak anglo-američkg vučjeg čopora?

Jedini način da se evro uništi je ako Evropljani to namerno dopuste. Za one Evropljane koji žele da se bore za svoju nezavisnost i svoju budućnost, sugerišem sledeće smernice.

"Mi ćemo nastaviti da stojimo rame uz rame sa našim prijateljem"
(The Economist, 17. sept. 2011)

Šta Evropa ne sme da uradi

Nema budžetske štednje – Smanjenje budžeta je potpuni promašaj, budući da u uslovima depresije smanjenje državne potrošnje nužno generiše veći deficit i gubitke u kasnijim godinama. Samoubilačku uzaludnost štednje dramatično je pokazao Bruning u Nemačkoj od 1930. do 1932. godine, Švarceneger u Kaliforniji i Papandreu danas. Grčki deficit raste zbog smanjenja budžeta. Politika zasnovana na smanjenju budžeta nikada neće dovesti do uravnoteženja budžeta, iako to može dovesti do uništenja ekonomskog i političkog sistema, otvarajući vrata za dalji ekonomski slom i fašizam.

Nema spasavanja – Svetski balon finansijskih derivata iznosi oko 1,5 triliona dolara (1.500.000.000.000.000 dolara), koji je oko 25 puta veći od ukupnog svetskog bruto domaćeg proizvoda od oko 65 biliona dolara. Evropski udeo u svetskom balonu derivata je svakako više od trećine, što znači da iznosi više od 500 biliona dolara. Ovaj iznos sam premašuje kapacitete planete Zemlje za generisanje kredita i likvidnosti. Ta je crna rupa u stanju da pojede napore svih centralnih banaka sveta. To ne može biti spaseno. Derivati mogu biti samo usitnjeni ili obrisani. Sudbina same civilizacije zavisi od razumevanja ovog problema. Gospođa Merkel je na pogrešnom putu.

Nema evroobveznica - Bankrot evropskih banaka je u velikoj meri stvar posedovanja mase bankrotiranih derivata, pa je i uzaludno pozajmljivati novac od Kine ili Brazila. Barozov plan mora da bude poražen.

Nema dokapitalizacija banaka da bi se maskirali gubici - Nikakva količina kapitala nikada ne bi mogla da poništi loše derivate koji se kriju unutar tih banaka. Pod sekretarom američkog Trezora Henrijem Polsonom, američkim zombi bankama bilo je dozvoljeno da zadrže toksične derivate u trezorima, čak i kada su bili spaseni od strane Trezora i kada im je FED dao kredite sa kamatom od 0 odsto. Ove zombi banke i dalje ne mogu pozajmljivati novac. Nema svrhe ponavljati američko iskustvo u Evropi.

Nema korišćenja EFSF - Ako evropske ekonomije imaju previše duga, kažu Anglo-amerikanci, odgovor je stvaranje još duga, korišćenjem Evropskog fonda za finansijsku stabilnost kao zalog za dalje zaduživanje. Ali ovaj predlog bi ostavio EFSF širom otvorenim za napade agencija za kreditni rejting koje deluju kao agenti Volstrita i londonskog Sitija. Ako EFSF pozajmljuje naveliko, a onda mu se smanji kreditni rejting, moć Evrope da kreditima otvara nova mesta bi bila smanjena. Bolje je sredstva EFSF uložiti u infrastrukturne projekte.

Nema MMF-a - Ekonomisti Međunarodnog monetarnog fonda ostavili su trag suza širom sveta i nikada nisu bili u stanju da pokažu ni jednu priču uspešnog ekonomskog razvoja kao rezultata njihovih preporuka. MMF je nosilac apsurdnog i diskreditovanog Vašingtonskog konsenzusa baziranog na deregulaciji, privatizaciji, razbijanju sindikata, uništenju socijalne zaštite, likvidaciji državnog sektora, sistematskom smanjenju plata i beneficija. Do 2008. godine postojala je pobuna protiv ovih drakonskih recepata, ali sada su nametnuti Grčkoj, Portugalu i Irskoj. Evropa mora da bude Evropa naroda, a ne Evropa banaka i kartela. Propala neoliberalna i monetaristička politika MMF-a ne sme da ima mesto u evropskom razvoju.

Šta Evropa mora da učini

Likvidacija zombi banaka - Desetak najvećih evropskih banaka su očigledno nesolventne, a čuvaju se u životu zbog političkih razloga. Ovi evrozombiji profitiraju od evropske verzije “prevelik da propadne”. Ove banke ne mogu da obezbede komercijalne zajmove za nove fabrike i opremu koje stvaraju nova produktivna radna mesta. Umesto toga, one trguju toksičnim derivatima, povećavajući balon derivata. One, takođe, pridodaju uništenju proizvodnih ekonomija spekulisanjem cenama roba i energije, što depresiju čini još gorom. One takođe pljačkaju svoje klijente nečuvenim taksama. Ove banke nemaju nikakvu društvenu i ekonomsku svrhu i moraju biti podvrgnute bankrotu.

Evro-Tobin porez na sve finansijske transakcije - Evropski lideri moraju da ignorišu histerično suprotstavljanje američkog sekretara Gajtnera, kancelara Osnorna i nekoliko trojanskih konja unutar EU i donesu Evro-Tobin porez od jedan odsto na sve finansijske transakcije, uključujući i trgovinu derivatima. Evropska ekonomija ne može da opstane kao kazino za klađenje na derivate. Porez će služiti da smiri spekulacije uopšte, a posebno da zauzda aktivnosti drskih hedž fondova koji izgleda da uživaju u rušenje civilizacije stare tri hiljade godina. Sjedinjene Države su od Drugog svetskog rata do 1967. godine imale porez na promet Volstrita, a država Njujork i dalje ima ovaj porez. Čak i u američkoj administraciji kojom dominira uticaj Volstrita, kao što je sadašnji Obamin režim, vrhunski ekonomski savetnik poput Pitera Orsaga snažno se zalagao za porez na promet Volstrita. Međutim, stavljen je pod kontrolu Larija Samersa, jednog od arhitekata deregulacije tržišta derivata tokom vladavine Klintona.

Univerzalno poništavanje dugova po osnovu derivata - U junu 1931, predsednik SAD Herbert Huver - čije ime je sada sinonim za kapitulaciju pred ekonomskom depresijom - na kolaps austrijske Kreditne banke i propast nemačke Danatbank odgovorio je moratorijumom na dug. Huver je predložio i dobio zamrzavanje svih isplata kamate i glavnice na dugove Nemačke prema svim zainteresovanim stranama i po osnovu reparacija na period od godinu dana. Mana Huverovog moratorijuma bila je da je bilo potrebno da traje najmanje pet godina ili za vreme trajanja svetske ekonomske depresije. Danas, najopasniji tip međunarodnog finansijskog duga je dug po osnovu derivata. Treba uvesti moratorijum na dug od najmanje pet godina ili za vreme trajanja depresije, šta god traje duže.

Ukinuti CDS i CDO - Kao što je navedeno, najveći pojedinačni uzrok aktuelnog evropskog finansijskog sloma je nesposobnost Evropske unije da zabrani CDS na sve evropske akcije i obveznice.

Rejting agencije - U Sjedinjenim Američkim Državama pojavili su se izveštaji po kojima se rejting agencije bave insajderskim trgovanjem dajući špekulantima prethodne najave o njihovim napadima na američke obveznice. Ili će evropske države likvidirati zombi banke i sa njima povezan aparat, uključujući i rejting agencije, ili će zombi banke naći načina da unište države.

Moratorijum na dug evropskih zemalja u krizi, koje treba ostanu u evrozoni - Neke zemlje poput Grčke, Portugala i Irske već su bačene na kolena nemilosrdnim spekulativnim napadima anglo-američkih banaka i hedž fondova. Kada ove zemlje utvrde da ne mogu prodati svoje obveznice po razumnim cenama moraće doneti odluku o moratorijumu na sve međunarodne dugove.

Nakon toga mogu se ravnopravno suprotstaviti bankarima i izdejstvovati smanjenje duga najmanje za polovinu.

Nema razloga za bilo koju zemlju koja proglasi moratorijum na dugove da napusti evro.

Evropeizacija ECB - Za razliku od mnogih površnih analitičara Soroševe škole, najnefunkcionalnija karakteristika trenutnog evropskog sistema je Evropska centralna banka. Pravila ECB čine nemogućim sprovođenje ekonomskog oporavka koji mora biti zasnovan na neomerkantilizmu i protekcionizmu. ECB mora biti izvučena iz kontrole tajnih klika neizabranih i neodgovornih bankara i podvrgnuta demokratskoj kontroli predstavnika političkih institucija. Jedini način da se obezbedi demokratski legitimitet za ECB je da se veličina evropske ponude novca, kamatne stope koja će se primenjivati i odobrenih kreditia određuje putem javne rasprave, zakona i odobreni od strane Evropskog parlamenta

Ulaganje jednog triliona evra u infrastrukturu – Ovaj kredit ECB treba da se koristi za sistematsku modernizaciju i proširenje evropske mreže autoputeva, brzih železnica, moderne energetske proizvodnje i isporuke, vodovoda i kanala, stanovanja, bolnica, škola i drugih obrazovnih institucija, biblioteka, javnih zgrada. Cilj je da se postigne trajno povećanje kapitalnih dobara i brzo povećanje produktivnosti rada.

40 miliona novih produktivnih radnih mesta za punu zaposlenost – Procenjuje se da ukupno nezaposlenih, nedovoljno zaposlenih, kao i obeshrabrenih radnika u Evropskoj uniji ima blizu 40 miliona osoba. Ovo je tragičan gubitak kvalifikovane radne snage. Svaki sistem koji dozvoljava nečuveno propadanje ljudskog kapitala je osuđen na automatsku propast.

Prekinuti vojno mešanje u Avganistanu, Libiji i Kosovu– Era kolonijalnih avantura je gotova i pokušaj oživljavanja je beskorisna tragedija. Zato sve evropske trupe treba odmah vratiti u zemlju. Vreme je da se okrene od neokolonijalizma i neoimperijalizma jer su radikalni i antiistorijski.

Umesto toga imperativ je razvoj zajednice suverenih država koja bi obuhvatila Evropu, Rusiju, Afriku i Bliski Istok.

Autor: Webster Griffin Tarpley – Istoričar i jedan od najvećih kritičara anglo-američke hegemonije. Pisac knjige “Džordž Buš: Neautorizovana biografija”

Objavljeno na: http://tarpley.net/2011/10/01/europe-must-fight-back-against-us-uk-speculative-attacks/