Sledeća je svetska dužnička kriza

Miloš Obradović

Ova kriza će definitivno biti uzrokovana enormnim dugovima i nespremnošću za rešavanje tog problema, upozorava ekonomista Dragovan Milićević
(ilustracija:masa-hr.org)

Potresi na finansijskim tržištima, kojima je započela nova 2016. godina, usporavanje privrednog rasta Kine, ali i svih ostalih zemalja BRIKS, deprecijacije njihovih valuta i rekordno niske cene sirovina, pre svega nafte i metala, dali su povoda mnogim poznatim i priznatim stručnjacima da najave novu svetsku ekonomsku krizu (ako računamo da je ona iz 2008. godine završena).

Najčešće se može čuti da je glavni uzrok te nove krize - slabiji nego što je očekivano privredni rast Kine što se, između ostalog, dešava zbog promene orjentacije sa rasta zasnovanog na izvozu na rast zasnovan na domaćoj tražnji. Osim toga, navode se i konflikti u svetu, pad tražnje za naftom... Međutim, ekonomista Dragovan Milićević uzroke za potencijalnu novu krizu vidi u dugu.

Vraćanje dugova – štampanjem novca

“Svetska kriza je kriza dugova. O njoj se slučajno ili namerno ne raspravlja posebno u ovom trenutku iz raznih razloga. Samo u EU svo štampanje novca i ubacivanje u sistem se vraća preko servisiranja duga. S druge strane i kreditna sposobnost tražilaca se polako urušava tako da je stok kredita u zemljama EU u 2014. značajno pao u odnosu na dve godine ranije (27,5 hiljada milijardi evra naspram 21,7 u 2014. godini). Bez rešenje ove krize sve mere su uzaludne. Ova kriza će definitivno biti uzrokovana enormnim dugovima i nespremnošću za rešavanje tog problema”, upozorava on.

Začudo, od izbijanja svetske krize 2008. godine, tačnije od propasti američke investicione banke Liman bradrs, samo do 2011. godine međunarodni dug se na globalnom nivou smanjivao. Ovde se računa i dug država i privatni dug. Od 2011. je nastavljeno zaduživanje i to, čini se, još jače nego pre krize kada je naduvavan taj ogromni balon finansijskih derivata, pa je od 11,3 biliona dolara (11,3 hiljade milijardi) on skočio na 13,8 biliona na kraju 2014. i kako se procenjuje na 14,7 biliona na kraju 2015. godine, što znači da je neto dug za samo četiri godine porastao za 30 odsto.

Ovde se govori o neto dugu, odnosno dugu koji nije pokriven odgovarajućom imovinom. Kada govorimo o bruto dugovima situacija je još strašnija. Prema analizi konsultantske kuće Mekkinzi od kraja 2007. do polovine 2014. godine bruto dug je porastao za 57 biliona dolara i dostigao iznos od blizu 200 biliona dolara. Umesto da se smanjuje, dug se nakon najveće krize još od Velike depresije 1929. godine, neprestano povećava i to znatno brže od rasta svetskog BDP-a tako da je dostigao 286 odsto svetskog BDP-a.

Od kraja 2007. godine dug država je povećan za više od 25 biliona dolara. Jedan deo duga nastao je programima spašavanja kompanija i banaka u krizi, dok je deo duga nastao zbog recesije. U najzaduženijim zemalja, koje su uglavnom istovremeno i najveće ekonomije, dug je toliko narastao da će biti potrebne nove, nestandardne mere kao što je rasprodaja državne imovine ili jednokratni porezi na imovinu.

Na globalnom nivou čak su i dugovi domaćinstava porasli, mada su se domaćinstva razdužila u zemljama koje su najviše pogođene hipotekarnom krizom - SAD, Velikoj Britaniji, Irskoj i Španiji. Međutim u zemljama u razvoju koje nije toliko pogodila svetska ekonomska kriza, posebno na Dalekom Istoku građani su nastavili da se zadužuju.

Na kraju, značajan udeo u rastu svetskog duga pripada Kini čiji se dug od 2007. godine učetvorostručio.  Snažnim i jeftinim kreditiranjem privrede i građevine, kako bi odgovorila na krizu, kineska država je podigla ukupan nivo duga na čak 28 biliona dolara.

U zaduživanju su prednjačile najveće zemlje SAD, Velika Britanija, Francuska, Italija i Indija. S druge strane Nemačka, Rusija i Japan su bili neto zajmodavci u ovom periodu. Kina i Brazil bili su neutralni sa stanovišta međunarodnog duga, ali je kod njih značajno rastao unutrašnji dug.

Bez izlaza iz dužničke krize

Prema podacima britanske organizacije “Jubilee debt” koja prati svetski dug, 24 zemlje se već nalaze u dužničkoj krizi a među njima su i Hrvatska i Crna Gora, dok se Srbija nalazi u grupi od 29 zemalja sa velikim rizikom od ulaska u krizu spoljnog duga.

Svet, pre svega zemlje u razvoju, je već prošao kroz dužničku krizu 1980-ih godina kada su padale cene sirovina koje su najveći izvozni proizvodi velikog broja nerazvijenih zemalja, a istovremeno je američki FED povećao kamatne stope što je značio rast spoljnog duga tih već prezaduženih država.

Slična situacija se dešava i danas kada svi najvažniji metali uz naftu, ali i neki prehrambeni proizvodi, pojeftinjuju a krajem prošle godine imali smo po prvi put nakon sedam godina povećanje kamatnih stopa američkog FED-a. Ostaje pitanje da li će američka centralna banka nastaviti sa tim i u ovoj godini.

Kako objašnjava Milićević u slučaju krize, države mogu da primene neki od postojećih koncepata. To su: monetarna politika jeftinijeg novca i ofanzivnog kreditiranja koje treba da upumpa dovoljno obrtnog kapitala u privredu na bazi čega se pokreće privreda, raste proizvodnja, raste tražnja i sledstveno tome dohodak. Drugi koncept je politika fiskalnih podsticaja privredi, smanjenje poreskog opterećenja, rast fiskalne potrošnje koja preko fiskalnog multiplikatora podstiče privredni rast i, na kraju, politika dohodaka gde kroz rast privrede, rastu zarade, raste tražnja i po principu akcelaratora vraća se u privredu kroz veću tražnju i rast aktivnosti.

“Na žalost ni jedna od postojećih brzih mera u ovom trenutku ne može dati rezultate. U monetarnoj sferi, posle 2008. godine, ključne razvijene zemlje su primarnom emisijom (tj. štampanjem novca) upumpali enormnu količinu novca u sistem, ali kriza realnog sektora i dalje traje. Izuzev SAD (na bazi koncepta dolara kao rezervne svetske valute) gde je došlo do kraktoročnog, virutelnog, ali dugoročno neodrživog nivoa rasta u prethodnih par godina i gde je novčana masa M2 uvećana za 100 odsto za samo pet godina, i u zemljama EU koja je tek pre godinu dana krenula sa ubacivanjem 1.100 milijardi evra u privredu, realne stope rasta nisu značajno povećane. Japan koji je preko 20 godina u recesiji i deflaciji i pored velikog povećanja novčane mase i dalje privredno stagnira (u 2014. novčana masa je uvećana za 700 milijardi dolara). Kina, takođe, kao najveća izvozna ekonomija sveta sa stagnacijom izvoza i izostankom visokih stopa rasta, od 2014. generiše generalnu nestabilnost svetske ekonomija, naročito velikih ekonomskih sila kojima je Kina bila značajno izvozno tržište”, objašnjava Milićević.

Kretanje cena aluminijuma od 1985-2015 (dolara po toni)

tabela-1-s 

Kretanje cena bakra od 1985-2015 (dolara po toni)

tabela-2-bakar-s

 

Kretanje cena nafte od 1985-2015 godine u dolarima po barelu

tabela-3-nafta-s

 Prema rečima Milićevića, drugi ograničavajući faktor je fiskalna politika. Gomilanje fiskalnih deficita u uslovima pada ili stagnacije privredne aktivnosti  tera zemlje na dodatna zaduživanja, isitiskivanje privrede sa tržišta kapitala, nemogućnost intervencija u stimulisanje fiskalne, a samim tim i ukupne agregante tražnje.

“Još jedno značajno ograničenje jeste stagnacija ili realni pad zarada. U raspodeli novostvorene vrednosti odnos između rada i profita već decenijama je na strani profita. U SAD od 1995. do danas, realni rast najamnina je oko tri odsto, a profita oko 75 odsto. Slična situacije je i u drugim zemljama. Globalizacija i na ovaj način uzima svoj danak. Rast potrošnje u dosadašnjem periodu je forsiran politikom ponude novca i kredita po mizerno niskom kamatnim stopama, čime se stvarao privid ekonomskog blagostanja i rasta potrošnje. Reultat je enormni rast zaduženosti i kreditnog stoka. Unutrašnja i spoljna zaduženost države, privrede i stanovništva blokira svaki pokušaj oživljavanja privredne aktivnosti. Mnoge zemlje svu novododatu vrednost usmeravaju na servisiranje dugova”, ukazuje ovaj ekonomista.

Zaduživanje se nastavlja

To pokazuje i tabela - odnos BDP, novčane mase i ukupnih kredita najvećih ekonomskih sila sveta. U EU, odnos kredita i BDP je takav da je ukupan stok kredita 20 odsto veći od godišnjeg domaćeg proizvoda  evrozone. U Kini je gotovo izjednačen, u Japanu je to gotovo 2,3 puta više. Indija, Rusija i Meksiko imaju najmanje učešće kredita, ali su njihovi problemi na drugoj strani. Pad cena nafte će Rusiju naterati na nova zaduživanja ukoliko želi da spreči dalje probleme u fiskalnoj i monetanoj politici.

tabela-4-bdp---dugovi-s

Dugovi se gomilaju, a svet izgleda vidi izlaz iz krize u kreiranju novih dugova. Da li će se u gornju granicu udariti ove godine ostaje da se vidi.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...