Protest dužnika u „švajcarcima“

Građani zaduženi u švajcarskim francima u subotu će organizovati protest ispred zgrade Narodne banke Srbije u Nemanjinoj ulici, nakon što im je u ponedeljak guverner Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković prilično jasno saopštila da ne gaje nerealna očekivanja i da NBS neće da se meša u ugovrne odnose između banke i klijenta, te pozvala klijente da u razgovoru sa svojom bankom nađu rešenje. Na ovoj konferenciji za medije na kojoj je jedina vest bila da će NBS u sledeći ponedeljak održati novi sastanak sa poslovnim bankama kada će se raspravljati o konkretnim rešenjima, Tabaković je ponovila da su moguća rešenja restrukturiranje kredita na individualnoj osnovi, konverzija u evre i usklađivanje kamatnih stopa sa tržišnim uslovima.

Mera pomoći ili sprečavanje krađe

Prvi predlog je ono što je građanima već na raspolaganju i očigledno ne funkcioniše, konverzija zajma u evre po trenutnom kursu je rešenje samo na papiru jer osim što banke to vode kao novi kredit uz prateće troškove, glavnica i nakon šest, sedam ili osam godina otplate preračunata iz švajcarca u evre je sada drastično veća nego prilikom odobravanja kredita.

Treći vid rešenja, koje je napomenula guvernerka, je snižavanje kamata. Neke banke su, kako je rekla guvernerka, fiksirale Libor (referentna kamatna stopa koja čini promenljivi deo kod kamatnih stopa za kredite) za švajcarski franak pa tako korisnici kredita nisu u svojim ratama osetili smanjenje već su plaćali iste rate i „tu postoji prostor za razgovor“. Ovo, prema njenoj proceni, može neutralisati oko četvrtine efekta rasta kursa franka. Međutim, ovo izgleda da je manje stvar razgovora, a više sudova, pošto su banke to radile nezakonito i to ne protivno zakonu o zaštiti korisnika finansijskih usluga, koji je donet tek 2011. godine, već protivno Zakonu o obligacionim odnosima koji postoji još od sedamdesetih godina prošlog veka.

Dijana Marković Bajalović, nekadašanja predsednica Antimonopolske komisije i profesor na Pravnom fakultetu u Istočnom Sarajevu i Fakultetu za evropske pravno-političke studije u Novom Sadu, i jedan od dužnika u „švajcarcima“, kaže da je banka upravo u njenom slučaju to uradila, a epilog očekuje na sudu.

„U ugovoru je jasno razgraničena kamata na Libor i fiksni deo. Libor je stalno padao a banka je nastavila da primenjuje istu kamatnu stopu. U jednom trenutku Libor je pao na nulu i banka po sopstvenom ugovoru je morala da smanji kamatu, a nije. S obzirom da samo banka u kojoj ja imam kredit ima 5.000 takvih istih, tipskih ugovora, mogu slobodno da kažem da su sistemski pokrale klijente“, oštra je Bajalović.

Inače 2008. godine šestomesečni Libor na švajcarski franak je iznosio u proseku 2,697 odsto, dok je juče šestomesečni Libor iznosio minus 0,7436 odsto. Da ne pominjemo da su neke banke čak povećavale kamatne stope u skladu sa čuvenom klauzulom „zbog poslovne politike banke“.

Kakve tužbe su moguće

Međutim, drugi, veći problem klijenata je kurs „švajcarca“ koji je sa blizu 50 dinara 2008. godine skočio na 120 dinara ovih dana, nakon odluke Centralne banke Švajcarske da odustane od fiksiranja kursa prema evru. Po mišljenju Bajalović zakon o obligacionim odnosima dozvoljava da se obaveze u domaćoj valuti indeksiraju u stranoj kako bi se sačuvala vrednost obaveze, odnosno prostije rečeno kako bi se sačuvala glavnica.

„Švajcarski franak je izgubio tu funkciju jer je naglo i enormno porastao u odnosu na sve druge uobičajene parametre kao što je rast cena na malo, inflacija, kurs dolara ili evra. Franak je izgubio funkciju koju je trebalo da ima, a banke su ostvarile neosnovanu dobit“, objašnjava Bajalović i dodaje da je rešenje - tužba za raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti gde je sudska praksa dosta stabilna i  pozitivna za klijenta ili pravična izmena ugovora ukoliko bi banke pristale.

U slučaju raskida ugovora svaka strana vraća ono što je primila. Klijent vraća iznos kredita u dinarima, pošto je primio dinare, a banka vraća sve naplaćene rate takođe u dinarima.

Drugi osnov za tužbe je za ništavost ugovora, s obzirom da su svi ugovori „vrvili od klauzula koje su ništave“, kako objašnjava ova profesorka prava, a pravne posledice su iste kao i u prethodnom slučaju.

NBS štiti poslovne banke

Banke su građanima nudile tipske ugovore u kojima su dale svoje uslove poprincipu „uzmi ili ostavi“ i nije bilo pregovaranja o visini kamate ili drugim uslovima. Ovi ugovori bili su dopunjeni opštim uslovima poslovanja koji su važili samo u trenutku potpisivanja ugovora, ali koje su banke naknadno jednostrano menjale i to je važilo za već zaključene ugovore, što je prema rečima Bajalović pravno besmisleno.

Ona napominje da su naši sudovi u početku ušli oprezno, ali nakon odluka sudova u okruženju i oni su počeli brže da presuđuju. Problem za korisnike kredita je što moraju sami unapred da plaćaju troškove advokata, takse, veštaka, a to nije mali trošak. Nju nije iznenadio stav NBS da ne čini ništa.

„Moje lično mišljenje je da NBS ima pomešanu ulogu - istovremeno je i centralna banka i regulator poslovnih banaka. S jedne strane ima poslovne transakcije sa bankama i nema interes da štiti korisnike kredita. Jasno je da sve vreme staje na stranu banaka“, zaključuje Bajalović.

Odgovornost banaka za rizik

S druge strane Denis Perinčić, predsednik Republičke unije potrošača smatra da NBS nije dobro radila svoj posao ranije i da je zbog toga sada „zaključana“ jer mora da misli i na stabilnost finansijskog sistema. On podseća na odluku guvernera Šoškića od 30. juna 2011. kojom se zabranjuju krediti u CHF dodajući da oni nisu smeli ni da se dese jer je valutna klauzula neprihvatljiva u finansijskim transakcijama, već se koristi samo u robnom poslovanju sa inostranim partnerom.

„NBS nije blagovremeno reagovala i tu najveću krivicu snosi guverner Jelašić. On jeste upozoravao preko medija na kredite u francima, ali nije njegov posao da upozorava nego da deluje i pravo pitanje je zašto je uopšte dozvolio takav oblik kreditiranja. Banke su prekršile više zakona u slučaju kredita u švajcarskim francima“, upozorava Perinčić.

Zakon o bankama  obavezuje banke da ispitaju i izmere rizike, među kojima su i kamatni i devizni. Tu su i Bazel standardi u bankarstvu koji predviđaju procedure u zaštiti od rizika koje su banke morale da implementiraju.

„Banke su znale za dvostruki devizni rizik koji nose krediti u švajcarskim francima i nisu to saopštile klijentima. Ne mogu imati jednak status banka i klijent, jer banke su profesionalci koje imaju po zakonu obavezu da ispitaju rizik, a klijenti su neuki, amateri u finansijama. Potrošač je slabija ugovorna strana i zaštita potrošača se zasniva na predugovornom informisanju i zato banke moraju da snose odgovornost zbog nepotpunog predugovornog informisanja. Prema tadašnjem važećem Zakonu o zaštiti potrošača cena usluga morala biti unapred određena tako da potrošača ne dovodi u zabludu u pogledu visine cene. Švajcarski franak nosi dvostruki devizni rizik, pa ni cena kredita nije mogla biti određena, a potrošač nije znao za to. Banke nisu poštovale odredbe Zakona o bankama i Zakona o potrošačima. Ti ugovori su ništavi jer su rizici prevaljeni na jednu stranu umesto da budu podeljeni“, ističe Perinčić.

Esploatacija klijenata banaka

Takođe, zakon o obligacionim odnosima podrazumeva ekvivalenciju davanja. U slučaju švajcarskog franka, zbog specifičnosti valute, samo teoretski postoji neizvesnost da li ići gore ili dole u odnosu na evro. Istorija govori da je franak jačao u odnosu na ostale valute u kontinuitetu. Perinčić tvrdi da su banke to znale, a dokaz su ugovori Folksbanke u kojima je stajalo da ukoliko dođe do jačanja franka od 10 i više odsto i ukoliko plata više nije dovoljna za izmirivanje obaveza i ukoliko je došlo do pada vrednosti nekretnine, da automatski dolazi do konverzije u evro.

„Nije postojala klauzula u suprotnom smeru. Ako je jedna banka znala kako će se kretati kurs franka, znale su sve“, tvrdi on, dodajući i da nisu sve banke ušle u ove kredite, već samo neke, tako koristeći svoja specijalistička znanja za eksploataciju klijenata.

On smatra da sudovi previše sporo i nestručno sude.

„Sud se ponaša kao Buridanovo magare. S jedne strane gleda politiku i centre moći, a s druge potrošača pojedinca. To važi za sve zemlje u regionu“, napominje Perinčić.