Fiskalna konsolidacija - lek ili otrov za ekonomiju

Miloš Obradović

Sakri obeleženo

Srbija pred trećim talasom fiskalne konsolidacije, ali nema odgovora na pitanje koliko će smanjenje plata i penzija uticati na smanjenje BDP-a i kada ćemo izaći iz nove recesije
(ilustracija, smanjenje plata i penzija nije siguran lek za državni budžet ali sigurno pogađa potrošnju građana)

Prema poslednjem izveštaju o “Svetskim ekonomskim izgledima” (WEO) Međunarodnog monetarnog fonda, Srbija će 2014. godinu završiti sa padom bruto domaćeg proizvoda od 0,5 odsto, u odnosu na prethodnu prognozu rasta od jedan odsto, dok je prognoza za 2015. godinu smanjena sa 1,5 na jedan odsto. Već smo navikli da MMF od izveštaja do izveštaja koriguje procene privrednog rasta i to poslednjih godina isključivo na dole. U poslednje vreme dolazi se do saznanja zbog čega. 

Od početka svetske ekonomske krize mnoge zemlje su značajno povećale budžetske deficite i javni dug zbog čega je “fiskalna konsolidacija” postala najčešće pominjani pojam u ekonomskim analizama i diskusijama, kao i omiljeni recept MMF-a za sve zemlje u problemima, pa i Srbiju. Ovaj pojam podrazumeva smanjenje javnih rashoda i povećanje prihoda kako bi se smanjio deficit budžeta i, posledično, javni dug. Ovo je deo i velike rasprave među ekonomistima: da li se iz krize izlazi štednjom ili potrošnjom, u kojoj za sada još nema pobednika.

Štednja ne popravlja državne finansije?

Osnova polemike je u stvari tvrdnja protivnika državne štednje da smanjenje javne potrošnje izaziva mnogo veći pad privredne aktivnosti nego što se misli, zbog čega se smanjuje potrošnja stanovništva, što dovodi do veće nezaposlenosti i manjih budžetskih prihoda, pa na kraju se čak budžetski deficiti, kao i javni dug povećavaju umesto da se smanjuju. Procenat za koji se smanjuje BDP kao posledica smanjenja javne potrošnje (i obrnuto. za koliko povećanje javne potrošnje doprinosi rastu BDP-a) zove se fiskalni multiplikator i sve se u stvari svodi na to koliko ovaj multiplikator iznosi.

Pobornici štednje, odnosno smanjenja javne potrošnje tvrde da je on od 0,2 do eventualno 0,6, odnosno da ako se javna potrošnja smanji za jedan odsto BDP-a onda će se BDP samnjiti za 0,2 odsto, što smanjenje potrošnje čini opravdanim. Međutim, stručna podrška protivnicima smanjenaj javne potrošnje stigla je sa neočekivanog mesta, direktno do glavnog ekonomiste MMF-a Olivijea Blanšara koji je prošle godine u jednoj studiji utvrdio, doduše na primeru razvijenih zemalja, da su prognoze rasta konstantno bile previše optimističke jer se potcenjivao uticaj multiplikatora. Drugim rečima stručnjaci MMF-a su smatrali da fiskalne konsolidacije i rezanje državne potrošnje imaju mnogo manji uticaj na ekonomsku aktivnost nego što je to bilo u stvarnosti.

Blanšard je zaključio da fiskalni multiplikatori mogu da fluktuiraju od nule u normalnim vremenima do čak 2,5 u recesiji. Na primer, pretkrizni multiplikatori su se kretali oko 0,5, to jest smanjenje državne potrošnje od jedan odsto BDP-a izazvalo bi smanjenje BDP-a za 0,5 odsto. Međutim, multiplikatori u razvijenim zemljama u toku krize bili su “značajno iznad jedan”. U tom slučaju rezultat fiskalne konsolidacije je rast javnog duga u odnosu na BDP u kratkom roku.

Čak i ako se odnos javnog duga i BDP smanji, sporo fiskalno prilagođavanje može izazvati zabrinutost kod finansijskih tržišta, što znači rast kamatnih stopa na državne obveznice tih zemalja. Blanšar takođe upozorava da bi kratkoročni rast javnog duga umesto smanjenje, mogao naterati vlade da nastave sa stezanjem kako bi smanjili javni dug prema BDP i tako postavili ispred sebe nedostižan cilj neznajući, u stvari, vrednost fiskalnog multiplikatora. Mehanizam koji objašnjava Blanšar je sledeći: Javni dug se izražava kao procenat BDP. Ako BDP padne, čak i ako dug ostane na istom nivou njegov odnos prema BDP-u će se povećati. U recesiji verovatnije je da će multiplikator biti jedan ili čak i veći. To znači da će smanjenje javne potrošnje od na primer 100 miliona evra značiti i smanjenje BDP-a za 100 miliona evra ili više. Pad BDP značiće smanjenje prihoda od poreza kao i veća socijalna izdvanja zbog rasta nezaposlenosti.

Zamršena računica

Ono što otežava stvar je da na veličinu fiskalnog multiplikatora deluje veoma mnogo faktora i ono što važi za jednu zemlju ne mora da važi za drugu. Međutim, jedno je izvesno, smanjenje javne potrošnje sasvim sigurno će smanjiti i BDP. Prema rečima Milojka Arsića, profesora na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i stručnjaka za javne finansije, u normalnim vremenima fiskalni multiplikator je oko 0,2-0,3 dok je u recesiji oko 0,7.

„Fiskalni multiplikator zavisi od puno faktora i od njihovih kombinacija. Što je zemlja veća i multiplikator je veći. Dobar primer su SAD i Nemačka jer one imaju jaku industriju i njihovi građani uglavnom kupuju domaće proizvode. Takođe, multiplikator je veći ako uz fiskalnu konsolidaciju imamo i restriktivnu monetarnu politiku. Takođe, u zemljama sa fiksnim deviznim kursom fiskalni multiplikator će biti veći nego u zemljama sa fleksibilnim kursom. Fiskalni multiplikator je veći u zemljam u recesiji nego u ekspanziji. Veličina multiplikatora zavisi i od stanja javnih finansija. Ako zemlji preti kriza javnog duga fiskalni multiplikator može biti i negativan. Na primer Srbija je u toj fazi, jer podsticaji ne reaguju. Srbija ima budžetski deficit ove godine od osam odsto BDP-a, najveći u Evropi. To znači da država ubacuje 2,5 milijarde evra više nego što uzme kroz poreze i mi opet imamo recesiju. Takođe multiplikator zavisi i od troška zaduživanja. Članice EU imaju bolji kreditni rajting od Srbije pa se stoga zadužuju po znatno nižim kamatnim stopama nego Srbija. Kao posledica toga troškovi kamata za Srbiju pri dugu od oko 70 odsto BDP približno su jednaki troškovima koje imaju razvijene zemlje sa javnim dugom od preko 100 odsto BDP. Kada je u pitanju odnos javnog duga prema BDP, u slučaju Srbije, dodatni problem je što se oko 80 odsto duga nalazi u evrima pa svaka deprecijacija evra za jedan odsto dovodi do rasta učešća duga u odnosu na BDP za oko 0,6 procentnih poena BDP. Rizik javnog duga Srbije je veći i zbog toga što se preko 60 odsto duga odnosi na inostrane poverioce, što povećava rizik da dođe do iznenadnog zaustavljanja finansiranja Srbije”, objašnjava Arsić.

Na nesreću, ovo se veoma tiče i Srbije jer se po svemu sudeći ekonomska politika svela isključivo na fiskalnu konsolidaciju, odnosno smanjenje plata i penzija i povećanje poreza.

Fiskalna konsolidacija na srpski način značila bi smanjenje plata u javnom sektoru i penzija u ukupnoj masi za 400 miliona evra, zatim reforma javnih preduzeća koja bi donela 150 miliona evra, smanjenje subvencija za 60 miliona i smanjenje rashoda za kupovinu roba i usluga za 20 miliona. Sve ukupno ušteda za budžet bi iznosila 630 miliona evra ili oko dva do 2,5 odsto BDP-a.

Fiskalni savet kalkuliše sa fiskalnim multiplikatorom od 0,3, odnosno smanjenje javne potrošnje od dva odsto BDP-a uticalo bi na smanjenje BDP-a od svega 0,6 odsto.

Iskustva ne obećavaju uspeh

Profesor Arsić ocenjuje da bi sledeće smanjenje BDP-a moglo iznositi jedan odsto.

„U najboljem slučaju ako javna potrošnja bude smanjena za dva do 2,5 odsto možemo se nadati smanjenju BDP-a od jedan odsto.  Prve godine fiskalne konsolidacije nije moguće izbeći pad. U prvoj godini imamo smanjenje državne potrošnje i smanjenje dela privatne potrošnje koji se finansira od strane države. Ne može se očekivati da to nadoknadi rast investicija ili izvoza. Međutim, nemamo izbora jer dalje povećanje fiskalne potrošnje ne bi povećalo BDP, a deficit budžeta i javni dug su već na kritičnom nivou. Fiskalni multiplikator je manji kada se smanjuje tekuća potrošnja nego investicije. Zato bi bilo mnogo bolje da se smanji tekuća potrošnja i da se aktviraju javne investicije koje bi zapošljavale domaću proizvodnju. Ja sam se zalagao za izgradnju jeftinih stanova jer je tu domaća komponenta mnogo veća nego u izgradnji puteva i niskogradnji. Međutim, dosta ima interesnih grupa, od investitora, opštinske birokratije do banaka kojima to ne odgovara“, ističe Arsić dodajući da bi i uporedo sa fiskalnom konsolidacijom morala da popušta monetarna politika što bi doprinelo i većem izvozu.

S druge strane ekonomista Miroslav Zdravković, autor portala Makroekonomija.org je izračunao da će ukupan fond zarada (bez organa sile) biti smanjen za nešto više od milijardu dinara mesečno, odnosno 1,4 odsto mesečnog fonda zarada. Ovo bi bilo direktno smanjenje potrošnje građana, manje kupovine u prodavnicama, vožnje automobila, računa za telefone... ne računajući dalje smanjenje potrošnje onih kojima je smanjena prodaja. Interesantan je i regionalni i socijalni efekat smanjenja plata u javnom sektoru. Najviše će se uštedeti na platama u Beogradu - 327 miliona dinara mesečno, ali fond zarada će biti smanjen ispod proseka za jedan odsto. S druge strane, u siromašnim opštinama gde ništa ne radi osim državnih službi efekat će biti daleko veći. Najveće procentualno smanjenje fonda zarada imaće Golubac (4,3%), Despotovac (4,3%) i Žagubica (4,1%). Slede, sa više od tri odsto pada zarada: Sokobanja (3,8%), Boljevac (3,7%), Mali Zvornik (3,6%), Raška (3,1%), Rekovac (3,1%), Bosilegrad (3,1%), Lajkovac (3,1%), Majdanpek (3,1%), Ljig (3,1%). Dakle siromašne opštine će biti više pogođene nego bogatije. Ovo je sve bez smanjenja penzija čiji će efekti biti još nepovoljniji za siromašne.

Mi smo već imali dva talasa fiskalne konsolidacije kada su povećavani porezi. Prvo u oktobru 2012. godine smo imali povećanje PDV-a sa 18 na 20 odsto uz povećanje akciza, a zatim krajem 2013. je povećana donja poreska stopa PDV-a sa osam na 10 odsto. U oba slučaja imali smo nakon toga realno smanjenje poreskih prihoda. Doduše u 2013. godini imali smo rast BDP-a od 2,6 odsto, ali isključivo zbog dobre poljoprivredne godine nasuprot sušnoj 2012.

 

 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...